Vesti

24. 12. 2018.

Autor: Valentin Mik Izvor: www.komsijskenovosti.rs

Jelena Perković: Preteruje se u procenama uticaja na uređivačku politiku manjinskih medija

Članica Novinarske asocijacije Rusina, saradnica Centra za regionalizam i novinarka Jelena Perković je novinarsku karijeru zamenila istraživačkim radom o aktivnostima manjinskih zajednica. Deo svog iskustva je prenela u intervju za “Komšijske novosti” gde je otvoreno govorila o nedostacima i izazovima manjinskih redakcija u Srbiji.

- Kako biste ocenili medijske slobode u medijima na jezicima nacionalnih manjina, a kako uopšte u medijima u Srbiji? Ima li razlike?

- Medijska sloboda mora biti određena u odnosu na neki vrednosni sistem i kodeks profesije. Jasan sistem vrednosti društvo u Srbiji nema. Novinarski kodeks se primarno odnosi na objektivno i blagovremeno izveštavanje. U drugom planu je kritika vlasti. S obzirom na jezičke barijere ja mogu govoriti samo o rusinskim medijima. Medijske slobode u rusinskim medijima – listu „Ruske slovo“ su korektne. Ima kritičkih tekstova o svakodnevnim pojavama, ali o Nacionalnom savetu i zvaničnoj državnoj politici, nema. Medijske slobode u manjinskim medijima su u fokusu samo kada se jave incidenti. Dobar deo medija na većinskom jeziku, pa i oni najtiražniji i sa najvećom gledanošću, ušli su u zonu besprizornosti, što nema veze sa informisanjem. Razlika između njih i manjinskih medija je u tome što se manjinski mediji klone nekorektnog političkog govora, govora mržnje, lažnih vesti i nisu skloni primitivizmu koji preovlađuje i u većini štampanih i elektronskih medija na srpskom jeziku.

- Da li i u kojoj meri, po Vašem mišljenju, postoje uticaji na uređivačku politiku manjinskih medija?

- Mislim da se preteruje oko procena i ocena koliko se utiče na uređivačku politiku. Najveći deo informacija u štampanim manjinskim medijima su informacije u vezi sa životom manjinske zajednice. Dok “pokrijete” mesta gde vam žive pripadnici zajednice nemate mnogo ni prostora, ni kadrovskih kapaciteta za nešto ambicioznije. U autorskim tekstovima - kolumnama teme i stavovi takođe ne prelaze granice političke korektnosti. To isto važi i za elektronske manjinske medije. Smatram da nacionalni saveti nemaju kapaciteta koji bi strateški i kontinuirano uticali na uređivačku politiku medija kojem su osnivači. To rade u sporadičnim, incidentnim slučajevima kada ih tekst “dokači”, a to je redak slučaj. Naravno da je sam izbor direktora i glavnog i odgovornog urednika prva stepenica u odbrani uređivačke politike. Ali treba imati na pameti da su manjinski mediji snažan kohezioni faktor konkretne manjinske zajednice i redakcija neće voditi uređivačku politiku koja će ga ugroziti. To treba da znaju istraživači kada se bave ocenom uređivačke politike manjinskih medija.

- Ako postoji uticaj, hajde da budemo pošteni, on se pre svega ogleda u dogovorima osnivača i konkretnog medija u jačanju kohezionih faktora zajednice. Problem nastaje ako se nekim tekstom otvori neprijatno pitanje vezano za funkcionisanje nacionalne zajednice. Pritisci najčešće dolaze od nacionalnog saveta, lokalnih moćnika, eventualno ljudi jače ekonomske moći i diskretno od bezbednosnih struktura. Svemu ovome se može odupreti osoba na čelu redakcije, sa autoritetom, kredibilitetom i spremnošću da preuzme odgovornost.

- Kako nacionalni saveti nacionalnih manjina utiču na rad novinara i uređivačku politiku medija?

- Ne toliko koliko se priča. Oni ne utiču na uređivačku politiku i na rad novinara na “dnevnom nivou”, reaguju uglavnom kada je već nešto “incidentno” objavljeno. Inače, posredno naravno da utiču jer kod izbora direktora i glavnih urednika manjinskih medija kandidati koji konkurišu za te funkcije moraju predložiti plan i program rada koji ocenjuje Upravni odbor, a koji predlaže Nacionalni savet.

- Po Vašem mišljenju, ali i iskustvu, ima li cenzure u manjinskim medijima?

- Nema urednika rubrike ili medija koji nije bio pred dilemom - objaviti tekst ili ne. Polovinu tekstova koje objavljuju novine na srpskom jeziku ja ne bih pustila u štampu. O pojedinim emisijama da ne pričam. Nejasno je šta je cenzura - da li kompletna zabrana teksta ili njegova korekcija? Legitimno je i jedno i drugo. Urednik mora proceniti da li tekst više šteti nego koristi javnom interesu. Takav primer su letošnji natpisi o „nelegalnoj gradnji“ objekta na Pančićevom vrhu. Krenulo se u priču i onda „cenzura“. Ni reči više o tom. Smatram da su ti natpisi više štetili, nego bili korisni. Možda je ovo jeres, ali ja ću reći: ima situacija kada morate dobro odvagati da li je bolje informaciju uskratiti javnosti ili ne. Takve situacije nisu česte ali ima ih. Naravno da u ekstremnim situacijama odlučuje širi tim novinske ustanove, ali urednik snosi posledice kako god da odluči. 

- Koji su najčešći problemi sa kojima se suočavaju novinari, kada je reč o slobodi informisanja?

- Mislim da su najveće prepreke dostupnost relevantnih inforrmacija i izvora informacije, otpor urednika da stane iza teksta, strah od neprijatnosti, mogućeg procesuiranja, dobijanje otkaza, straha uglavnom mladih novinara da će ostati bez angažmana. Ako je medij privatan, vlasnik se boji uskraćivanja poslovnih aranžmana i podrške države preko finansiranja i sufinansiranja projekata.

- Kako ocenjujete ekonomski položaj manjinskih medija?

- Manjinski štampani mediji imaju sigurne mesečne dotacije iz pokrajinskog budžeta, Javni medijski servis ima pretplatu. Ono što je evidentno je permanentno opadanje broja zaposlenih u manjinskim medijima, bilo štampanim bilo u RTV-u, bilo u lokalnim medijima. Kod većine je broj uposlenih u poslednjoj deceniji i po smanjen za trećinu. Jedino manjinski mediji koji su privatizovani nemaju finansijsku sigurnost, opstaju zahvaljujući projektnom sufinansiranju što ne omogućava ni kontinuitet, ni kvalitet informisanja. Posebna priča je o NIU “Novo bratstvo”, štampanom mediju bugarske zajednice. Njegovo izlaženje, umesto republičkog budžeta, finansira Nacionalni savet Bugara. Svi ostali štampani mediji na manjinskim jezicima imaju redovne dotacije iz budžeta Vojvodine na osnovu dostignutog prava. Zašto do sada finansiranje „Novog bratstva“ nije preuzeo republički budžet nejasno je. Zašto to do sada nije sistemski rešeno budući da je pravo na ovaj vid informisanja dostignuto pravo bugarske zajednice u Srbiji.

- Koliko ekonomski položaj ovih medija i način finansiranja utiče na medijske slobode?

- Kod privatizovanih medija pretpostavljam da doslovno glasi izreka: “Veži konja gde ti gazda kaže”. Kod medija čiji su osnivači nacionalni saveti, a finansijer Vlada Vojvodine, pretpostavljam da je situacija malo labavija i interesantija. Naime, sve ustanove štampanih manjinskih medija imaju oko tri puta veći godišnji budžet od njihovih osnivača, što znači i veću ekonomsku moć. Ali moć odlučivanja u manjinskim štampanim medijima je limitirana staturanim odlukama o “moći” Upravnog odbora u čijem sastavu je samo trećina uposlenih iz Ustanove. Odbor odlučuje o izboru i smeni čelnih ljudi u Ustanovi i naravno sudi o eventualnim “iskakanjima” izvan okvira uređivačke politike. Ekonomska moć u manjinskim štampanim medijima jeste dobro uporište sa koga se može ravnopravno razgovarati sa osnivačima i braniti pa i proširivati medijske slobode, pod uslovom da je na prvom mestu interes profesije, a ne lična karijera.  

- Kako ocenjujete medijsko zakonodavstvo kada je reč o radu medija na jezicima nacionalnih manjina?

- Zakon o javnom informisanju je 2015. propisao obaveznu privatizaciju lokalnih medija. Smatram da je rešenje da se sufinasiranjem i finasiranjem održe elektronski lokalni mediji na manjinskim jezicima loše jer projektno finansiranje medija je uvek na ivici noža - ne obezbeđuje kontinuitet, pa time ni kvalitet bilo kojeg medija. Više puta sam postavila pitanje šta će biti sa lokalnim informisanjem u privatizovanim medijima kada izađe petogodišnja zabrana menjanja programskih šema. Hoće li posle 2021. privatni vlasnici masovno ukidati programe na manjinskim jezicima jer oni nemaju tržišni kapacitet? Nacrt Medijske strategije lokalne, elektronske i štampane manjinske medije gura u okvir civilnog sektora što smatram lošim rešenjem. Dobro je da se predlaže da se mediji kojima su osnivači nacionalni saveti ne privatizuju.

- Treba li i šta promeniti u medijskom zakonodavstvu?

- Moj predlog je ili uvesti izmenu Zakona o javnom informisanju ili Uredbu Vlade da i dalje važi zabrana menjanja programske šeme privatizovanih manjinskih medija i posle isteka pet godina ili uvesti strateško partnerstvo za privatne lokalne i regionalne medije. Naravno, obavezno je da na sva tri nivoa vlasti raspisivanje konkursa za sufinasiranje manjinskih medija bude posebna budžetska linija. Posebno bi se to moralo poštovati na lokalnom nivou jer republički budžet i pokrajinski već vode računa o tome. O tome vode računa i Gradska uprava Subotice i Novog Sada.

- Po Vašim saznanjima, konkurišu li mediji nacionalnih manjina na medijskim konkursima?

- Mediji nacionalnih manjina kojima su osnivači nacionalni saveti imaju određena ograničenja kod konkurisanja kod državnih fondova. Ostali mediji manjinskih zajednica (privatnog i civilnog sektora) prema rezultatima istraživanja koje smo u Centru za regionalizam spoveli 2018. redovno učestvuju na državnim konkursima na sva tri nivoa vlasti. 

- Mogu li mediji na jezicima manjina da posluju po tržišnim uslovima?

- Ne mogu. Oni se samo mogu truditi da procenat vlastitih prihoda u ukupnom budžetu podignu između 20-25%.

- Imaju li mediji na jezicima manjina publiku među pripadnicima drugih manjina?

 - Postoje događaji koji nisu interesanti samo jednoj zajednici, ali niko na planu međusobnog razmenjivanja medijskih sadržaja nije ništa uradio. Jezičke prepreke su odlućujući faktor koji ograničava mogućnost etnički raznovrsnije publike. 

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Sloboda u manjinskim medijima“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.