Vesti
15. 10. 2019.
RTS, REM i ribarenje po Tisi
Profesorka javnog mnjenja i medijskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Snježana Milivojević napisala je na svom Fejsbuk profilu sopstvenu istoriju cenzure na Radio-televiziji Srbije, dugu petnaestak godina, od vremena kada joj je Aleksandar Tijanić rekao da će sa njenim stavovima proći „kao krme u Teheranu“ do poslednjeg, nedavno najavljenog gostovanja u emisiji OKO o REM-u, koje je iznenada odloženo.
Prenosimo tekst profesorke Snježane Milivojević sa njenog Fejsbuk profila u celini:
Večeras me prijateljica SMS-om pita zašto u emisiji OKO, umesto razgovora o REM-u, gleda ‘neko ribarenje po Tisi’.
Njoj i još nekima sam rekla da ću posle 15 godina gostovati na RTS-u. Isto su me pitali i neki koji su za emisiju čuli u subotu, na proslavi 21. rođendana Kikindskih. Tamo je Nedim Sejdinović koji je moderirao tribinu o slobodi medija na kojoj sam učestvovala to neoprezno najavio.
Pre tribine sam mu rekla da sam bila iznenađena pozivom sa RTS-a, a posle tribine, da je emisiju prerano najavio. Kad sam se uveče vratila u Beograd, RTS novinar mi je javio da se emisija odlaže za desetak dana, zbog bolesti sagovornice iz REM-a. Bio je podjednako uljudan kao i kad me je pozvao i pitao da li bih pristala da gostujem u emisiju sa njom i objasnio da poziv nije nikakvo otvaranje RTS nego su, eto, REM i sloboda medija sada tema.
Žao mi je što se predstavnica REM razbolela. I slažem se da REM jeste tema. Uostalom, večeras je i u Dnevniku bio prilog o reakciji REM-a na još jedan skandal u permanentno skandaloznom programi Happy TV. Prilog je, naravno, ličio na ismevanje javnosti stvaranjem uverenja da se desilo nešto incidentno. Da je samo povremeno nešto sporno na televiziji kojoj više nije ostalo nijedno pravilo da prekrši ali koja je, kao politički čistač terena, zaštićena da to radi.
Verujem da se ova bolest nije desila da bi mene sprečila da na javnom servisu kažem šta mislim o radu REM-a. Nadam se da će biti prilike da govorim o razornoj ulozi koju obavlja kombinacijom nečinjenja, neznanja i direktnog ignorisanja zakonskih obaveza. Ali mi je, ipak, neobično kako sam svaki put sprečena da to kažem u programu RTS.
Poslednji put sam, o RTS i RRA govorila u leto 2005. godine u emisiji Ključ. Bila sam u emisiji sa Aleksandrom Tijanićem, koji je izričito tražio da budem gošća, što mi je prenela tadašnja voditeljka emisije. Razgovor nije bio prijatan, čak je i bio snimljen iako je to bila živa emisija. U emitovanoj verziji se dosta toga nije videlo, posebno koliko je bilo neprijatno u reklamnim pauzama kada je direktor televizije stigao da mi kaže da ću sa svojim stavovima proći kao ‘krme u Teheranu’. Pozvao me je u emisiju samo zato što sam, kao i uvek, branila ideju javnog servisa, bez obzira koliko sam imala kritika na RTS.
Prvi poziv sa RTS-a posle toga, dobila sam tek u januaru ove godine. U stvari, pozvala me je Branka Otašević da govorim na promociji knjige njenih TV Kritika iz 1980-ih i 1990-ih. Vrlo sam rado pristala da o RTS-u govorim pred prepunom salom, baš u zgradi RTS. Pošto nisam napisala tekst, pokušala sam naknadno da dobijem snimak. Ali to nije bilo moguće ‘ni po koju cenu’. Nije mogla da ga dobije ni Bojana Andrić, urednica Trezora, ni autorka knjige Branka Otašević koja je ne nekom prijemu pitala i ‘koga treba’. Urednica mi je objasnila da je snimak vlasništvo RTS i na njega nemam pravo ali da se sprema velika emisija o tom događaju.
U toj polučasovnoj emisiji su opširno govorili svi drugi učesnici: akademik – istoričar, TV kritičar i ugledna glumica. A ja, jedina profesorka medija, rekla sam jednu rečenicu o tome kako je televizija jedna od najznačajnijih institucija XX veka. I još jednu o tome kako je dobro što u istoj knjizi imamo svedočanstvo o Politici i RTS-u, dve važne nacionalne institucije, o periodu ratova i raspada Jugoslavije. Ono što se u emisiji nije čulo je moja analiza sramne uloge RTS-a u pripremi rata i zataškavanju zločinačke politike vođene iz Beograda.
Zavera ćutanja dopirala je i iz te pune sale uglednih nekadašnjih i sadašnjih TV poslenika koji ne bi da pamte, i od kojih su mnogi smatrali da je uvreda u njihovoj kući govoriti kako se sa RTS-a pozivalo i bodrilo na sukobe i pravdao rat. Kako se to vidi i iz tekstova, probranih iz ne baš slobodnije Politike. Ništa od toga nije ušlo u polusatnu emisiju.
Čak ni kad su mi posle dugog izlaganja tražili kratku izjavu, nisam shvatila da je to zato što se ništa od onog što sam govorila neće emitovati. Snimatelj mi je rekao da je u jednom trenutku prestao da snima ono što govorim. Bilo je to kada sam pomenula Aleksandra Vučića. A rekla sam da je simbolično što je poslednji odabrani tekst pred bombardovanje 1999. godine intervju sa tada mladim ministrom informisanja, a da ovaj razgovor vodimo danas kada je kao predsednik Republike dobio priliku da završi tada započeto zatiranje slobode medija.
Rekao mi je: „Znao sam da to neće biti emitovano, a i bolje je da ne ostane trag o tome šta ste govorili.“
Drugi put ove godine su me sa RTS-a za razgovor zamolili letos u Londonu, na velikoj, Prvoj svetskoj konferenciji o slobodi medija. Dopisnica me zamolila da za Dnevnik prokomentarišem, između ostalog, i medijske slobode kod nas. Posle onog januarskog iskustva nisam bila baš raspoložena. Rekla sam joj da moje izjave obično ne budu emitovane i da je bolje da se obe poštedimo neprijatnosti. Prilično samouvereno mi je objasnila da to zavisi od novinara i njihovog ugleda, i da nema toga ko bi nju smeo da cenzuriše.
U prilogu u Dnevniku bio je izveštaj sa konferencije, ali bez mene.
Narednog dana, dok sam bila u krugu nekoliko novinara iz Beograda, prišao nam je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Ponosno nam je rekao da je potpisao dokument o slobodi medija i pred svima se pohvalio kako smo mi kolege sa Fakulteta. Učinilo mi se da je to dobra prilika da mu kažem da bi, kad već potpisuje takav dokument, mogao da zna kako stoje stvari sa slobodom medija na našem javnom servisu. I prepričala sam mu događaj od prethodne večeri.
Dopisnica koja je uredno snimala ministrovo kretanje po kuloarima konferencije, onda je rekla da je baš htela da me potraži i da mi se izvini. Imali su tehnički problem zbog koga je snimak sa mojom izjavom izgubljen. Ministar je rekao da se on ne bavi medijima, ne zna detalje, a dokument je potpisao jer naša država nema nikakav problem da podrži slobodu medija.
I tako.
Ne verujem da se ova bolest desila da bi mene sprečila da na javnom servisu objasnim da sa ovakvim REM-om nema nade za medije u Srbiji.
Ali verujem da se do slobode medija, boljih medijskih uslova za izbore, kvalitetnijeg javnog servisa i samostalnog i odgovornog REM-a ne stiže ‘ribarenjem po Tisi’.
Komentari (1)
ostavi komentar15.10.
2019.
Ah
Krenimo od početka, od "nezavisne i slobodne stručnjakinje". Ostalo se vremenom razbistri.
Odgovori