Путовање кроз историју српске штампе

20. 10. 2025.

Аутор: А.Момчиловић Извор: УНС

„Студент“ јуна '68. – симбиоза омладинског листа и студентских побуна у Београду

„Доле црвена буржоазија“, „Тражимо социјалну једнакост“, „Хоћемо посао“, „Право на рад свим радницима“, „Слобода штампе и информисања“ узвикивала је омладина београдским улицама у јуну 1968. године.

Ово су биле само неке од парола које су се вијориле на транспарентима у току студентске борбе за демократизацију у друштву, економску и социјалну једнакост, али и за бољи материјални положај универзитета и једнакост међу студентима.

Студентске демонстрације у Београду трајале су од 2. до 9. јуна 1968. године. Студентска побуна у Београду почела је у време када су се и у свету и Европи водиле борбе за грађанска права и равноправност.

Многи студентски листови својим извештавањем били су подршка студентском активизму, али су писали и о реалним проблемима у друштву.  Један од утицајнијих омладинских листова, који је сведочио овом времену био је београдски „Студент“. Текстови у „Студенту“ нису се односили само на студентске теме, већ су представљали одраз свакодневице у тадашњој Југославији.

О томе да је студент био „весник побуне“ сматра уредница међународне рубрике у „Студенту“ и чланица уредничког колегијума за време Студенстких демонстрација 1968. године Бранка Оташевић.

„С једне стране, 'Студент' се критички бавио стањем у нашем друштву, а с друге, писао је о студентским протестима у инстранству као виду подршке“, рекла је Оташевић у разговору за УНС.

Овај лист је у својим текстовима истицао друштвене и политичке проблеме, не само непосредно пред избијање демонстрација, већ много раније. Нису то били само студентски, већ проблеми који су се тицали целе нације. Ипак, прва недеља у јуну месецу 1968. године у историји је забележена као тренутак када је београдска омладина „устала“ да се бори против тадашње свакодневице.

„Бројеви од почетка те 1968. године стварали су атмосферу 'гибања', наглашавајући проблеме у социјалној и политичкој сфери који далеко од тога да су се тицали само студената. Речју, био је то широк распон тема - од животног стандарда до уметничке слободе. То стање најбоље је одразио један мајски уводник главног и одговорног уредника Ђорђија Вуковића објављен под насловом 'Спремају ли студенти још нешто сем испита'“, прича Оташевић.

У редакцији овог листа, према њеним речима, били су шире образовани млади људи, без обзира са ког факултета да су долазили.

„Многи млади интелектуалци, из различитих области, у 'Студенту' су тада видели слободан простор за своје идеје и ставове“, рекла је.

За уредника репортаже у „Студенту“ током студентских побуна Милисава Савића овај лист био је један од најслободнијих у Југославији.

„'Студент' је са још неколицином студентских гласила из Новог Сада, Ниша, Загреба, Љубљане био најслободнији лист у Југославији“, испричао је он УНС-у.

Главна идеја текстова у „Студенту“, према његовим речима, „била је да постоји раскорак између идеала који је прокламовала владајућа партија и стварности“.

 „Наши текстови су имали тежину и производили су извесне последице. После наших критика дешавало се да су неки функционери подносили оставке или да су се дешавале промене у институцијама где је шкрипало“, истакао је он у разговору за УНС.

Како је почело?

„Негде око 20 часова, у недељу увече из правца Радничког универзитета преко пута Студентског града, допирала је галама. Наиме, грешком организатора приредба 'Караван пријатељства' требала је да се одржи у малој сали Радиничког универзитета, а не као што је то претходно договорено на отвореном простору, тако да могу да је прате, поред бригадиста, и студенти“, објавио је „Студент“ у вандредном издању 4. јуна, након што су два дана раније званично почеле студентске демонстрације у Београду.

У рубрици „Како је почело“ у „Студенту“, наводи се да је сукоб између групе студената и бригадиста који су се налазили у сали завршен повредом неколицине студената и бригадиста и демолирањем сале у којој је требало да се одржи приредба.

Испред Првог павиљона у Студентском граду уследила је подршка осталих студената који су, мирно, аплаузима поздравили борбу својих колега.

Сукоб између студената и бригадиста био је само повод да студенти званично отпочну борбу  против тада актуелне друштвене и политичке ситуације и стања на универзитетима, о чему је „Студент“ указивао у својим текстовима.

Да је „Студент“ активно писао о дешавањима са протеста сведоче информације које су објавили у тексту о стању повређених протестаната.

„У прексиноћњим и јучерашњим свирепим нападима милиције на студенте – учеснике демонстрација у Новом Београду, теже и лакше повређен је велики број студената. И поред свих настојања нисмо успели да до закључења вандредног броја листа сазнамо тачан број и имена повређених колега, али смо се у неким београдским болницама обавестили о здравственом стању неколико теже повређених студената“, огласили су се из „Студента“.

Ипак, подаци о стању колега до којих су касније дошли били су, како су истакли, „жалосни“.

„У студентским акцијама у Новом Београду повређено је укупно 136 студената. Петоро њих задржано је у болници с обзиром на тежину задобијених повреда“, објавио је „Студент“ тада.

Потврда студентима од универзитетске заједнице

Јутро након сукоба студенте је дочекао позив из Разгласне станице да се окупе на протестни митинг испред четвртог блока у Студентском граду.

Како је писао „Студент“, тог јутра тачно у осам сати стигли су представници универзитетских наставника, који су дошли да студентима пренесу закључке састанка декана и представника градских политичких форума.

Њихов долазак, према писању „Студента“ значио је подршку универзитетских професора, декана факултета и  Ректората.

„Пуцали су у нас“, „Доле шеф убица – Бугарчић“, „Имамо ли устав“,  „Ја сам претучен“, узвикивали су студенти дан након што је њихова борба званично почела. Атмосфера тог јутра у Студентском граду била је у знаку подршке студентској побуни.

Према писању „Студента“, окупљена омладина је хтела је да још једном истакне разлог борбе, али и да јавности скрене пажњу на  „бруталне“ нападе полиције које су доживели.

Овај лист објавио је тада  да су се студенти тог јутра окупили како би још једном указали на „све изразитију социјалну диференцијацију у друштву, на проблем незапослености, на примере јачања приватне својине и незаслуженог богаћења једног слоја, на тежак положај великог дела радничке класе и на потребу да се доследно спроводи принцип расподеле према раду“.

 „Студент“ једино гласило студентских побуна?

Текстови у „Студенту“ били су огледало омладинског активизма. Активно се извештавало о студентској побуни у Београду. Странице овог листа у првим данима јуна месеца биле резервисане за актуелности из Студентског града.

Студенти и грађани нису били задовољни како су други медији известили о почетку студентских демонстрација на Новом Београду. О томе сведочи заједнички проглас студената и грађана који је „Студент“ објавио у вандредном броју 4. јуна.

„Вас су штампа, радио и остала средства информација обавестили, са нечувеном подлошћу, да су синоћне и данашње демонстрације студената из Студентског града у ствари биле само иступи силеџија, изгредника и обесних доколичара који ломе излоге, краду и нападају милицију и омладинце – бригадисте“, писало је између осталог у прогласу.

Студенти су још једном у прогласу истакли за шта се боре, али су према писању „Студента“ додатно тражили „смену одговорних за сурово понашање милиције према студентима, хитно сазивање Председништва које би са представницима студената дискутовало о томе шта студенти желе".

Међу захтевима, била је и смена директора и уредника београдских дневних листова Радио Београда и Танјуга.

Бранка Оташевић истиче да лист „Студент“ није био једино званично гласило студентских протеста 1968. године.

„Не би се могло рећи да је 'Студент' био једино 'напредно' или 'слободно' гласило тога доба јер је у целој Југославији омладинска и студентска штампа била веома развијена и професонално ваљана“, истакла је она.

Додала је да су сродност са профилом  „Студент“ донекле имали студентски листови у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Скопљу.

„Што се Београда тиче, ту си били 'Видици', па 'Сусрет', радио Студентски град. Али за јун '68. године ''Студент'' је био  пресудан“, каже Оташевић.

Како је рекла, лист и студентска борба представљали су симбиозу и пре демонстрација, а и током „бурне јунске седмице“.

Београдски листови – „Стуб срама“

„Сам почетак демонстрација затекао је и политичаре и медије и прве непосредне информације отишле су у јавност неконтролисано, али је схваћена  озбиљност покрета. У медијима је почело 'фризирање' вести и пропаганда протви студентских акција“, присећа се Бранка Оташевић.

Она каже да су у томе предњачиле Телевизија Београд, „Борба“, „Танјуг“. Али, како каже, ни други нису заостајали.

„Зато су студенти формирали 'СТУБ СРАМА' где су свакодневно качили исечке из штампе и податке о медијским извештајима који су 'изневеравали истину', објашњава она.

И „Студент“ је у једном од својих издања писао о „Стубу срама“.

 „На техничком факултету одређена су два стуба: на једном се налазе новине које, како је писало 'верно приказују догађаје 2. и 3. јуна, а то су загребачки 'Вјесник' и неке друге, а на другом стубу се налазе исечци из листова који донесе већ познате дезинформације не само о догађајима, већ и о студентским захтевима. Тај други стуб, на коме се редовно појављују исечци из угледних дневних београдских листова и мање угледних вечерњих листова зове се слободно стуб срама“, пише у тексту „Стуб срама за београдске листове“.

Истакнута југословенска имена подршала студенте

Подршка променама, поред академске заједнице и грађана, дошла је од истакутих личности и  из света глуме, књижевности, уметности.

„Много је научника, писаца, глумаца било тих јунских дана међу студентима. Чувени су скупови у дворишту Капетан Мишиног здања, на Филозофском факултету, где је Стево Жигон изводио чувени Робеспијеров монолог“, рекла је Бранка Оташевић.

Карикатуриста Југослав Влаховић о студентским демонстрацијама сведочио је као матурант Друге београдске гимназије, „из епицентра збивања на Филозофском факултету у Капетан Мишином здању“.

И он се, како је раније рекао за НИН, присетио инспиративних говора Драгољуба Мићуновића, Николе Милошевића, Стеве Жигона о стању у друштву и предлозима за даље деловање.

Студентски поздрав другу Титу

Студенти су се борили за равноправност у друштву, а посебно су у њиховој побуни истицали положај радничке класе. Устали су „против политичких, друштвених и економских девијација“.

Ипак, према писању овог листа, омладинска подршка другу Титу на студентским шетњама и окупљањима није изостајала.

„Акција коју ових дана водимо на београдском универзитету инспирисана је Твојом револуционарном мишљу и подршка је великој борби коју водиш. Ми смо увек били за Тебе, са Тобом смо и овог тренутка. Ми студенти и професори београдског универзитета, повели смо борбу држећи се Твоје мисли да треба прећи са речи на дело“, овим речима између осталог обратили су се студенти и професори свом председнику Јосипу Брозу Титу.

Њихове речи, пренео је „Студент“, на првој страни у вандредном броју 8. јуна.

„Дајемо пуну подршку историјској борби коју водиш и уверавамо Те да смо саставни део прогресивних снага на челу са Савезом комуниста Југославије и Тобом“, писало је.

Студенти су провели више од недељу дана на улици. Од избијања демонстрација, до званичног обраћања председника Тита и „потврде да су студенти у праву, а њихови захтеви оправдани“ прошло је више од недељу дана.

Девети дан од избијања демонстрација, студентска борба прекинута је Титовим званичним обраћањем.

Студенти су у праву

„Велики број, 90 процената студената је поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна, у којој смо видели само ученике и ђаке у школама, за које још није време да се укључују у друштвени живот наше заједнице. То је било погрешно. Ми смо њих оставили саме, ту своју грешку ми сагледавамо. И ми смо је утврдили на данашњој седници“, биле су Титове речи, које су одјекивале на телевизорима и улуцама не само у Београду, већ и у региону 9. јуна.

Позвао је тада Тито, студенте,  другове,  другарице, раднике и раднице на „конструктивно решавање проблема“.

Титове речи изазвале су одушевљење код грађана. Радничка класа прихватила је његов говор са одушевљењем, а студенти су одлучили да се врате на своје факултете.

Југослав Влаховић присетио се да је 9. јун у вечерњим сатима протекао у ишчекивању обраћања друга Тита.

„Тих дана сам се заљубио у девојку, касније супругу, са којом сам шетао Калемегданском стазом уз Париску улицу када се друг Тито предвече обратио нацији и формално подржао студенте“, присетио се Влаховић за НИН.

Како је испричао „сви црно-бели телевизори у становима у Париској су титрали, тон појачан, град је одјекивао од његових речи“.

„Било ми је помало криво што их не слушам, али љубав је била јача, а и сутра ћу то прочитати у новинама. Неки су после говорили да нас је Тито „превеслао“ и да су демонстрације узалудне. Нисам се слагао са тиме, добили смо ипак пуно тога, барем када је уметност и култура у питању“, испричао је Влаховић.

 „Студент“ је два дана након Титовог обраћања, у делу „Изјаве студената поводом говора друга Тита“, објавио реакације које су уследиле после његових речи. Ставови студената били су прилично уједначени – одушевљење и вера у позитиван исход њихове борбе.

„Сматрамо да је говор друга Тита био веома паметан и да значи последњи ударац репресивним снагама, који је започео још на IV Пленуму. Оно што је најважније у целом говору то је што је наш покрет усмерен и што имамо одређене циљеве“, била је једна од реакција студета филозофског факултета Николе Јефтића.

Лист „Студент“, није значио само једнакост са омладинским активизмом и побунама. Његови текстови су имали утицај  на ширу јавност, а читан је и изван универзитетских кругова.

Томе иде у прилог, како је рекла Бранка Оташевић, тадашњи тираж од 90.000 примерака у јуну 1968. године.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Од авангарде до нестајања - улога студентских медија у јавном животу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање