Путовање кроз историју српске штампе

10. 03. 2026.

Аутор: Теодора Бркић Извор: УНС

Прича о томе како су студенти од академске омлади постали политичка вест

Студенти у међуратној штампи: од академских грађана до политичких актера

Када су студенти постали политичка вест?

Студенти су у међуратној Југославији били стално присутни у новинама, али начин на који су медији писали о њима мењао се заједно са друштвено-политичким приликама у држави: док су у раним двадесетим годинама у штампи најчешће приказивани као део универзитетског и културног живота, након увођења шестојануарске диктатуре 1929. године све чешће се појављују као учесници политичких сукоба и демонстрација.

Медији попут Политике, Времена и Правде бележили су академске догађаје, студентске скупове и свакодневни живот универзитета, али су истовремено селективно извештавали о протестима и политичким сукобима у којима су студенти учествовали. Начин на који су новине о овим темама писале показује како су студенти од „академске омладине“ постајали политички актери, док је медијски простор за њихово појављивање постајао све ужи.

Студентска удружења имала су важну улогу у организовању академског живота. Већ почетком двадесетих година на Београдском универзитету делују бројна академска друштва и студентске организације, које су окупљале студенте различитих факултета. Њихова првобитна улога била је пре свега културна и социјална – организовање предавања, трибина, хуманитарних акција и међусобне помоћи студентима. Таква удружења представљала су и важан облик студентског самоуправљања, кроз који су студенти учествовали у расправама о универзитетским питањима и академском животу. Међутим, крајем двадесетих година улога студентских удружења почиње да се мења. Организације које су првобитно настале као културна и академска друштва постепено постају и простор политичких расправа и идеолошког организовања студената. У њима се све чешће воде полемике о друштвеним и политичким питањима, а студентске организације почињу да окупљају различите политичке и идеолошке струје које делују на универзитету.

Живот Универзитета: студенти у новинама двадесетих година прошлог века

У годинама одмах након Првог светског рата студенти се у новинама појављују пре свега као део универзитетског живота и академске заједнице. Извештаји у штампи најчешће говоре о предавањима, раду студентских удружења, универзитетским церемонијама и културним догађајима на факултетима. Студенти се у том периоду у јавности најчешће представљају као део образоване омладине и будуће интелектуалне елите државе.

Већина текстова била је кратка и информативна, често сведена на неколико реченица, попут извештаја у листу Време, који описује универзитетски скуп на којем су студенти расправљали о академским питањима, наводећи да су „студенти испунили салу Универзитета и са великим интересовањем пратили расправу о универзитетским питањима“ (Време, 7. октобар 1924).

Штампа такође прати рад студентских удружења и организација. Оне су у том периоду имале важну улогу у друштвеном и културном животу универзитета са једне стране, док су са друге биле одраз универзитетске аутономије и самоуправе. Извештаји о студентским изборима су објављивани у новинама, а у дневној штампи се  бележио чак и избор управе ових удружења, попут текста из новосадског часописа Застава који наводи да су „студенти правног факултета одржали скуп на којем је изабрана нова управа њиховог друштва“ (Застава, 15. септембар 1923).

Лист Застава био је један од важнијих политичких и друштвених листова у Краљевини Југославији. Основан још у 19. веку у Новом Саду, лист је током међуратног периода пратио различите друштвене теме, укључујући и питања универзитетског живота. У његовим текстовима студенти се често појављују у контексту академских догађаја, рада студентских удружења и социјалног положаја академске омладине.

Поред академских питања, новине су писале и о социјалном положају студената. Проблеми са којима су се студенти свакодневно суочавали укључивали су недостатак места у студентским домовима, због чега је, како је писано, велики број њих био принуђен да изнајмљује собе или живи у скромним условима. О овим темама писали су и локални и национални листови, па тако Застава у једном тексту наводи да „велики број студената живи у тешким материјалним приликама и једва успева да обезбеди средства за студије“ (Застава, 18. јануар 1924), док лист Време упозорава да „велики број свршених студената не може да пронађе запослење, те се све чешће говори о проблему незапослене академске омладине“ (Време, 23. август 1924).

Такве околности нису биле само пролазна појава, већ су годинама пратиле универзитетски живот. Материјалне тешкоће, високе школарине и проблеми са смештајем постајали су све чешћа тема студентских расправа, а незадовољство због социјалног положаја студената постепено је прерастало у организоване протесте.

Временом, политичке прилике у земљи су се мењале, репресија је  расла, а медијски простор био све више под утицајем контроле и селективног извештавања. У таквом окружењу ови протести су се неретко преплитали са ширим облицима друштвеног и политичког активизма. Студентске организације тог периода се све јасније идеолошки профилишу, а новине све чешће извештавају о „споровима“ између различитих студентских група.

Истовремено, политичка криза у држави додатно утиче на Универзитет. Увођење шестојануарске диктатуре 1929. године променило је политички живот у земљи, а Универзитет је, као и данас, постао кључно место политичких расправа.

У таквим околностима у новинама се појављује нова слика студената: они више нису само део академске заједнице, већ све видљивији учесници политичког живота. Ова промена постаће још израженија током тридесетих година, када студентски протести и сукоби са властима постају једна од најчешћих тема у извештавању о академским питањима.

Раст броја студената и ширење Универзитета довели су до тога да студентске организације добију све видљивију улогу у јавном животу. Новине поред избора почињу да бележе састанке и расправе о универзитетским питањима, попут једног од текстова у листу Време, наводећи да су „студенти расправљали о питањима универзитетске аутономије и положаја студената у академској заједници“ (Време, 14. мај 1925. године).

Студенти као политички актери: индексом против диктатуре

Током тридесетих година у медијима долази до видљиве промене фокуса у темама о којима се извештава. Заступљеност социјалних питања постаје предмет политичког активизма, док друге теме академске заједнице постају занемарене. Иако су студентски протести постајали све учесталији и политички значајнији, начин на који су о њима извештавали медији није увек одражавао стварне размере догађаја.

Демонстрације против „Уредбе о Универзитету“, као и против хапшења и протеривања студената почетком деценије привукле су пажњу јавности, а Политика је известила да су „студенти изашли на улице протестујући против Уредбе којом се ограничава аутономија универзитета“ (Политика, 1932), док лист  Време пише о обустави рада Универзитета у Букурешту.

У овом, као и другим бројним случајевима извештаји су остајали на нивоу кратких информација, без дубљег објашњења разлога студентског незадовољства. Овакав начин извештавања јасно упућује да није проблем у самој теми образовања – већ у дубљем политичком контексту.

Истовремено, студенти су протестовали и због социјалних питања, пре свега високих школарина и тешког материјалног положаја. У једном тексту Политика наводи да су „студенти протестовали због високих такси и тешког материјалног положаја академске омладине“ (Политика, 1933).

Међутим, како су протести постајали масовнији, а сукоби са властима све чешћи, извештаји у штампи све више су догађаје представљали као „инциденте“ или „нарушавање јавног реда“, или како Политика кратко преноси: „дошло је до нереда међу студентима након демонстрација у центру града“, уз кратак опис полицијске интервенције (Политика, 1934).

Један од примера се могао пронаћи у извештају са генералног штрајка 4. априла 1936. године, који скоро читав век касније обележавамо као Дан студената.

Тог дана демонстрације су организоване широм Југославије – у Љубљани, Загребу, Скопљу, Суботици и Београду као упозорење о нарастајућем фашизму у Европи. На једном од протеста дошло до сукоба између комунистички и националистички оријентисаних студентских група.

Том приликом ножем је убијен студент Жарко Мариновић у згради Медицинског факултета Универзитета у Београду.

У Политици се могао пронаћи текст под насловом „Студент права убио свог друга, а другог тешко ранио“, где у поднаслову пише: „Полиција је ухапсила десетак студената и повела истрагу да утврди мотиве овог крвавог догађаја“, где се као повод окупљања студената наводи незадовољство поводом висине школарина и тражење смене ректора Универзитета, а речи о незадовољству и нарастајућем фашизму у поменутом тексту – нема.

У атмосфери политичке контроле и цензуре, студенти су се све чешће суочавали са репресијом, док су новине о многим догађајима писале тек успутно или их представљале као спорадичне инциденте.

Упркос томе, протести нису престајали. Током друге половине тридесетих година Универзитет постаје једно од кључних места политичког организовања младих људи, а студентски покрет све видљивији део друштвеног живота.

У таквим околностима почиње да се развија студентска штампа. Студентски часописи и листови постају простор у којем су студенти могли слободније да расправљају о политичким питањима, друштвеним проблемима и положају универзитета.

Један од најпознатијих био је лист Студент, који је тридесетих година постао важна платформа за политичке и друштвене расправе међу студентима.

Студенти и друштво пред рат: Универзитет као политичка сцена

Крајем тридесетих година студентски покрет постаје видљивији него икада раније.

Демонстрације, штрајкови и политички скупови на Универзитету све више привлаче пажњу јавности, а студенти се у новинама појављују као важан друштвени фактор.

У овом периоду студентски протести често су повезивани са ширим друштвеним питањима.

Демонстрације против економских проблема, политичких одлука власти или међународних догађаја постају део јавног живота.

У извештајима из тог времена наводи се да су студенти учествовали у протестима заједно са другим друштвеним групама, нарочито радницима и интелектуалцима, о чему сведочи и текст Политике о демонстрацијама крајем тридесетих година, где се наводи да су „студенти изашли на улице заједно са радницима, протестујући против политичких прилика у земљи“ (Политика, 1939).

Политичка криза се у Европи продубљује крајем тридесетих година, а како је истакла историчарка Милица Дамјановић, „Универзитет је у тридесетим годинама постао једно од кључних места политичког организовања младих људи“.

Кулминација тог процеса долази пред сам почетак Другог светског рата.

Студенти су учествовали у демонстрацијама које су обележиле последње месеце постојања Краљевине Југославије, укључујући и масовне протесте 27. марта 1941. године.

Иако су пароле „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“ пронашле место у запису историје као симболи супротстављања национално и демократски оријентисане омладине нацизму и потписивању приступа Тројном пакту, у двадесетосмомартовском извештавању Политике и Правде за њих није било места.

Уместо тога, извештавање је било усмерено на величање војног пуча, а странице су попуњене фотографијама подршке Краљу Петру Другом. Ова селективност јасно показује да медији извештавају о студентима онда када догађаји могу бити уклопљени у прихватљив политички наратив.

Управо у том периоду постаје јасно да студентски покрет више није само део универзитетског живота, већ и део ширег друштвеног и политичког процеса.

Студенти су се укључивали у протесте, организовали политичке скупове и учествовали у јавним расправама о будућности земље, а теме које су биле доминантне у медијима само деценију раније, тада не добијају на значају.

За разлику од дневних новина, студентски листови отворено су писали о политичким темама и протестима на Универзитету. У тим текстовима студенти су износили критике друштвених прилика, расправљали о улози Универзитета и покушавали да мобилишу академску омладину око различитих политичких идеја. Због тога су студентски часописи често били више од обичних новина – они су постајали део политичког покрета младих људи. Тако током тридесетих година настаје својеврсни дуални медијски простор: са једне стране дневна штампа (која селективно и манипулативно извештава о студентском покрету), а са друге студентски часописи који постају платформа за политичке расправе и организовање академске омладине.

Када историја почне да личи на садашњост

Анализа међуратне штампе показује да начин на који медији извештавају о студентима никада није био неутралан.

Промена начина извештавања пратила је и промену њихове друштвене улоге – од академске омладине, до генерације која је све гласније учествовала у јавном животу.

Док су поједини листови покушавали да објасне разлоге незадовољства међу студентима, други су демонстрације представљали пре свега као „нереде“, „инциденте“ или политички проблем који треба сузбити. У неким текстовима студенти су описивани као инструмент шире политичке борбе, чиме се њихов друштвени покрет сводио на питање политичке лојалности.

Реторика која је у појединим новинама пратила студентске протесте тридесетих година – оптужбе за политичку манипулацију, инсинуације о спољним утицајима или представљање студената као дестабилизујућег фактора – повремено подсећа на начин на који се о студентским протестима говори и у савременим медијима.

У данашњем медијском простору, посебно у таблоидима и медијима са националном покривеношћу, студентски протести неретко се тумаче кроз политичке етикете, а студенти се у појединим текстовима представљају као инструмент страних интереса или политичких кампања.

У том смислу, паралела између међуратне и савремене штампе показује да се улога студената у јавном простору можда мења кроз време, али начин на који се о њима говори у медијима често остаје изненађујуће сличан.

Можда се променио политички систем, промениле су се новине и технологија, али једна ствар остаје готово иста: када студенти изађу на улице, они престају да буду само ’академске омладине’ – постају политичко питање.