УНС вести
03. 10. 2017.
Сећање на преминулог Танјуговца Мирослава Мира Вишњића
Имена агенцијских новинара лако се памте. Сва су иста: Танјуг, Ројтерс, АФП, ДПА, УПИ некада, Бета, ФоНет. У том истом, агенцијском новинарству не постоји друго место, сребрна или бронзана медаља. Признаје се само прво.
Мирослав Миро Вишњић на Блиском истоку провео је 38 година, најдуже као дописник Танјуга. Тој агенцији, доносио је не једном прво место. Писао је као што је и живео - брзо.
Први међу три стотине страних дописника из Каира, најавио је 1973. Октобарски рат коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије и Израела. И то “пре рока” - два дана. Саставио је што је имао, сео и написао извештај да је рат ограниченог домета на вратима и да може да почне сваког тренутка. Говорио је то нашима у амбасади, али нико није хтео да му верује. Танјуг је то објавио. Када су и светски медији пренели ту информацију “по носу” су добили и наши из амбасаде. Одмах су га оптужили да је шпијун.
Када је с пролећа 1967. ушао у спољнополитичку редакцију Танјуга чуо је уредника како виче преко целе редакције: “Ево га овај мали Вишњић, стално је причао да ће тамо да буде рата. Мали, спреми се, иди код секретарице Миле Кораћ да ти купи карту и дâ паре, па иди”. Београд-Дубровник, Дубровник-Венеција, Венеција-Рим, Рим-Бејрут, Дамаск, Аман, Каиро, Тел Авив, Јерусалим, па опет у круг - и тако скоро четири деценије.
Миро је преживео све арапске ратове и сукобе: од шестодневног египатско-израелског рата 1967. када је Насер подносио оставку, до последњег пуча у Египту којим је свргнут Мохамед Мурси. Хосни Мубарак га је ословљавао са Миро. Последњи сусрет у Палати СИВ-а приликом званичне посете египатског председника Југославији. Два шпалира у два реда чекала су високог госта. Вишњић је био у другом реду. Када га је приметио, мимо протокола Мубарак је прешао уздуж целу салу да би се поздравили.
Генерал Ариел Шарон са супругом сачекао га је испред његовог ранча “Далас”. Домаћин му је био и генерал Енсио Силасуо. Овај Финац био је главнокомандујући мировних снага УН-а и руководио мировним преговорима на 101. километру по Октобарском рату "73. С израелским председниким Езером Вајцманом, последњи пут разговарао је у поноћ у каирском хотелу “Рамзес - Хилтон”. Вајцманова кућа се налазила у улици Шара ел Камел Мохамед на Замалеку. Пре тога се звала Шара Јехуди – Јеврејска улица. У истој улици рођен је и некадашњи изралески премијер Аба Ебан. Интервјисао је и јорданског краља Хусеина ...
Да је (на)писао биографију сазнали бисмо зашто је израелски генерал Хаим Бар Лев инсистирао да причају на српском, због чега египатски генерали не скривају да су о обавештајном раду највише научили од српских предавача. Такође и о словеначким доиљама у Египту од којих је једна дојила потоњег генералног секретара УН–а Бутроса Бутроса Галија, како је из штаба Хришћанске фаланге у Бејруту чуо: "Одје Мргуд. Што ти треба Мирославе“ или о познанству с тајанственом лекарком којој су, у време краља Сауда и престолонаследника Фахда, који се заљубио у ту лепу Београђанку, сва врата Саудијске Арабије била отворена... Затим и о селу плавооких у египатској пустињи, као и да је први српски туриста у Египту визави, вековима касније откривеног, Шарм ел Шејка био Свети Сава...
Миро је разговарао с египатским нобеловцем Нагибом Махфузом, али и египатским државним џелатом који је обесио више од 1.000 људи, као и с једним од чланова египатске репрезенатције у стрељаштву са Медитеранских игара у Сплиту и убицом Анвара ел Садата.
Ристо Бајалски је говорио руски баш као и Миро, али дугогодишњег дописника “Политике” из Москве, као и рецимо Танјуговог “Мексиканца“ и “Шпанца” Бору Лалића у Аману, Дамаску, Бејруту препознао бих само као туристе. Блискоисточни простор тражи посебан, не само новинарски, дух и темперамент, лежерност и шарм, знатижељу, способност да се ушнирају бројни, и дубоко зарони и у наизглед ефемерне, податке. Ово није кроки из Ладламовског и Шелдоновог, још мање Кареовог регистра већ скица за портет Мирослава Вишњића. Том профилу - такође с песком у ципелама - одговара и његов млађи колега и пријатељ Бошко Јакшић, с којим је често шпартао по Блиском истоку.
Мирослав, тај знатижељни Лозничанин био је чини се свуда па и, као тинејџер, на броду "Јов" између Великог ратног острва и Куле Небојша. Била је недеља, 9. септембар 1952. Извештаји из тог времена говорили су о најмање 126 жртава, али тачан број погинулих никада није утврђен. Била је то највећа трагедија у историји југословенског речног бродарства.
"Пред очима су ми и оне две девојке које су поред мене потонуле. И кад будем умирао, мислим да ћу њих видети”. У Београду истог месеца, 65 година касније, 14. септембра, преминуо је Мирослав Миро Вишњић. Танјуг ту информацију није пренео.
Милош Чолић
Дугогодишњи новинар Милош Чолић из читуље коју је дала породица у "Политици" сазнао је да је 14. септембра 2017. године преминуо Мирослав Миро Вишњић (1936-2017) спољнополитички дописник Танјуга са Блиског истока. У знак сећања на њихово пријатељство и "невероватну Мирову биографију" написао је ове редове које УНС објављује на свом сајту.
Миро Вишњић био је члан УНС-а.
Коментари (1)
Остави коментар04.10.
2017.
СРАМОТА
Нека се заиста стиде садашњи Танјуговци пто ни слова не написаше о смрти свог колеге Вишњића!
Одговори