Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Извештавање о насиљу над женама: Помаци постоје, али и даље преовлађују сензационалистички текстови и неодговорни коментари
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

20. 07. 2021.

Аутор: Даница Ђокић / Цензоловка

Извештавање о насиљу над женама: Помаци постоје, али и даље преовлађују сензационалистички текстови и неодговорни коментари

Иако су медији савезници у борби против насиља према женама и једини доступан јавни извор података о фемициду у Србији, њихов рад често скреће ка сензационализму и таблоидизацији овог огромног друштвеног проблема.

Едукација запослених у медијима игра кључну улогу у освешћивању целокупне јавности, што је претходног викенда била тема семинара о етичком извештавању о родно заснованом насиљу у организацији агенције Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена у Србији УН Wомен, уз подршку Амбасаде Норвешке. Укупно ће више од 50 новинара проћи кроз ову едукацију.

„Моје искуство показује да бројне колегинице и колеге углавном праве грешке из незнања, а не зато што желе да повреде жртву. Веома је важно да новинари и новинарке буду едуковани и информисани”, каже једна од предавачица, новинарка Јована Шестериков.

На питање Цензоловке да ли овакве врсте едукација имају утицај и постоји ли видљив помак у медијима када је у питању извештавање о овако осетљивим темама, Шестериков додаје:

„Примећујем тренд побољшања на овом пољу чак и када је реч о медијима који су традиционално сензационалистички. Далеко од тога да је савршено – није чак ни добро – али је боље него што је било. Више о томе моћи ће да се сазна у Анализи медијског садржаја групе Новинарке против насиља према женама која ће ускоро изаћи за 2020. годину, а која је боља од такве анализе из 2019. године.”

Јавност није судница, али може бити регулаторно тело

 Током ванредног стања изазваног пандемијом ковида 19 агенција УН Wомен радила је истраживање о пандемији неадекватних вести о родно заснованом насиљу и њиховом утицају на друштвеним мрежама.

Као један од закључака истраживања, УН Wомен издваја то да се смех као реакцијана објаве о насиљу према женама и девојчицама у Србији појављује чак 949 пута. Истовремено, бројни непримерени коментари могли су да поново трауматизују жене жртве насиља.

У вези са великим бројем непримерених коментара на порталима и друштвеним мрежама, предавачица на семинару, новинарка Миљана Нешковић каже:

„Јавност може да апелује на институције када оне не раде свој посао, али не може да се игра суда у коментарима – то може имати озбиљне последице.”

Она додаје да јавност ипак може бити најјаче регулаторно тело уколико је адекватно едукована.

„Из угла групе Новинарке против насиља према женама, која то редовно прати, примећује се пораст сензибилисаности у јавности, долази до промена. Када је недавно РТС објавио стереотипан наслов о случају породичног насиља, читаоци су се јавили и указали на грешку. То се дешава све чешће на порталима. Пре 10 година их нико не би приметио, а данас такви садржаји не могу да прођу без једног гласног ’не’ значајног дела јавности. Мој утисак је да такве грешке озбиљно утичу на кредибилитет аутора и ауторки спорних садржаја”, закључује она.

Петница

Препорука групе Новинарке против насиља према женама свим одговорним редакцијама јесте да на својим порталима забране коментарисање вести о родно заснованом насиљу.

Психотерапеуткиња Марија Петровић каже да би сваки текст требало да прати део „чисте теорије која може да се примени на сваки случај”. Она предлаже да се уз сваку такву тему у медијима објасни шта је психолошка траума, какве последице може да има, колико често се догађа насиље над женама код нас, шта је све сексуално злостављање, шта значи нечија граница и како је треба поштовати…

Романтизовање злочина

Текстови о родно заснованом насиљу лако скрену у романтизовање случајева, осумњиченог дехуманизују и претварају у „монструма”, те у стереотипизацију како осумњиченог тако и жртве, коју медији обично представљају као „тиху и повучену жену са масницама”.

Овакав тренд не само да је погрешан него је и нетачан, потврђује Марија Петровић:

„Често се сусрећемо са стереотипним реакцијама на случајеве партнерског насиља, али у реалности то су све наизглед обични људи који нормално функционишу, раде и живе, имају и лепе тренутке у свом партнерском животу. Злостављачи, осим што су починиоци кривичних дела, често су и очеви, стричеви, понекад и добри мужеви. Када заборави на трауму која јој се десила, жена се сети лепих заједничких тренутака или његових позитивних карактеристика, па је у стању да му се безброј пута врати. Са друге стране, заборављамо да у нашем друштву жене често тешко остварују финансијску самосталност, па и то може бити разлог због ког теже напуштају мушкарце који их годинама злостављају. Многе жене пате од депресије која није ни дијагностикована ни лечена, што такође има своје последице.”

Претпоставку невиности, закључено је на семинару, треба поштовати да би се заштитиле жртве и институције, које онда могу потпуно преузети одговорност за решавање случаја, а не за прикривање оправдавања злочинаца, како то чине неки таблоиди.

ДА ЛИ ИЗВЕШТАВАТЕ ЕТИЧКИ?

Индикатори на основу којих запослени у медијима могу да закључе да ли етички извештавају о родно заснованом насиљу:

• Да ли је у медијском извештају откривен идентитет преживеле и чланова или чланица породица?

• Да ли се у медијском извештају одговорност за почињено насиље пребацује са насилника на преживелу?

• Да ли медијски извештај садржи информације којима би се чин насиља могао оправдати спољашњим околностима или личним особинама насилника?

• Да ли се у медијском извештају износе детаљи чина насиља/убиства или изјаве саговорника или саговорница које су нерелевантне за чин?

• Да ли су у медијском извештају коришћени сензационалистички или стереотипни изрази за насиље, преживелу, насилника?

• Да ли медијски извештај умањује, исмева насиље или се не верује преживелој?

• Да ли се насловом/најавом медијског извештаја прекршио било који од претходно наведених индикатора?

• Да ли су у медијском извештају објављене фотографије или видео-записи који на неадекватан и стереотипан начин приказују насиље, жртве и насилнике?

• Да ли је у медијском извештају јасно да је насиље према женама друштвени проблем који почива на неједнаким односима моћи између мушкараца и жена?

• Да ли медијски извештај испуњава своју едукативну функцију?

Извор: Смернице за медијско извештавање о насиљу према женама групе Новинарке против насиља према женама

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси