Вести
14. 07. 2012.
Хоће ли слободни медији преживети демократију
Реч на промоцији књиге Грујице Спасовића „Данас, упркос њима. Првих хиљаду дана“, Дан граф, Београд 2012.
Књига Грујице Спасовића ме је подстакла да се сетим свега што никада нисам ни заборавила. Од када сам почела да је читам, носим у глави слике и приче, текстове и људе које нам доноси из недавне прошлости. Препоручујем свима да се
пажљиво припреме пре него што почну да је читају, јер је ударац прошлости, која у ствари и није прошлост, изузетно јак.
Аутор књиге, Грујица Спасовић, први главни и одговорни уредник Данаса, једним деликатним поступком направио је, у ствари, две књиге. Једна је књига о нама, друга је књига о Данасу.
Књига о нама је мрачна и страшна. Она је сведочанство о прве три године Данаса и последње три године владавине Слободана Милошевића (1997- 2000). Чак и овако кратак период био је довољан да покаже колико је ово друштвио темељно разорено и како Данас у својој краткој историји нема чак ни ‘бољу прошлост’.
Новине су, како се то метафорично каже, прва скица историје. То густо ко, шта, када, зашто и како догађаја, важних момената нашег заједништва, стварно пулсира са сваке њене странице. То је књига пуна људи за које је тешко објаснити зашто их данас виђамо у улози мандатара, десне и леве руке или председника државе. Сви су они актери срамних догађаја и најактивнији творци друштвеног пропадања из 90-их година прошлог века. Из днашњег угла, њихово присуство је подсећање колико су овде промене споре и тешке и да је права мера овдашње транзиције колико су се ратни хушкачи, профитери и злочинци ‘упристојили’, а не колико је пристојнији део друштва успео да нас све заједно поведе напред. Тај парадокс и енигму потерка у Србији теоретичари данас зову консолидована неконсолидована демократија: стање хаотичне, некосолидоване демократије овде није привремено, оно се учврстило у поредак у коме постоје базични демократски аранжмани, чак рутинска смењивост власти и релативна стабилност, али у њему нема ни раста ни оптимизма.
Све што је у тој књизи о нама Грујица Спасовић скупио и сажео навело ме је, наравно, да поново размишљам и о томе како се овде култивишу заједничка сећања и зашто се о недавној прошлости најрадије ћути. То бекство и тишина имају две стране : једна је мук и равнодушност према страшној прошлости и њеним жртвама а друга је неспособност да, се у њој препозна и сачува оно што вреди. Тако се и ова књига која обележава 15. годишњицу Данаса појављује углавном у тишини. То је овде догађај који обележавају само учесници, иако је Данас један од ретких преживелих из 90-их година на које би друштво требало да буде поносно. Због тако некритичког односа према прошлости и живимо у култури која радо фабрикује митове, која прошлост стално рециклира и попарвља из будућности, али ненерадо оставља документе и проверљиве доказе о томе како је прошлост стварно изгледала.
Прва и највећа вредност ове књиге управо и јесте у томе што документује једно време. Она је згуснути исечак из историје једних новина, такорећи један документ о документу свог времена. Претпостављам да би сви бројеви Данаса, цео комплет новина, причали још потпунију причу кад би се кроз њих поново пролазило. Ово што је у књизи изабрано је концентрат, једна оштра слика о свету у коме смо једном живели а од кога се нисмо далеко ни одмакли. Али, оно што се из изабраних текстова види јесте колико је та слика коју је Данас правио, у време док је још настајала, у ствари тачна. Када су извршном директору Њујорк тајмса замерали како се Њујорк тајмс у време вијетнамског рата није понео достојно, он је гледајући уназад томове новина рекао: „Па, узимајући све у обзир, нисмо у ствари извештавали тако лоше“. Новине су писале о свим догађајима, забележене су све велике битке, чак и злочини америчке војске, једино што читаоци нису лако могли да формирају укупну слику о рату. Е, то једино није недостајало у Данасу.
Могуће је стварно да неки догађаји нису забележени, могуће је и да је овај сажетак у књизи мало другачији, али је слика иста. Данас је, у ствари, успевао да и у време о коме је писао, грађанкама и грађанима нуди слику која им помаже да се у свом друштву снађу, а не да се у њему осећају као у некој непознатој земљи или на територији за коју немају компас. Због тога у овој књизи нема изненађења. Нема никаквог ‘мемоарског трика’, ничег што нисмо знали, не појављује се никакав тајни документ или сведочење собарице које на догађаје баца ново светло. Нема тога.
Само оно што смо већ знали, оно што смо у Данасу већ прочитали. Мислим да је то фантастичан комплимент овим новинама, али и доказ да је једно разорено друштво у том тренутку изградило нешто што је велика реткост чак и у солиднијим друштвима. Да је створило једну оазу непристајања, простор у коме се критички разговара о стварности, у условима у којима то није било ни мало лако.
Друга књига, она о Данасу, такође, је изузетно занимљива. То је књига о кратком трогодишњем периоду постојања једних новина, у којима се види колико је њихово појављивање значајнио за медијску, политичку и кутурну историју Србије.
То су новине које су покренули сами новинари, они који ће постати њихови будући власници и уредници. Покренули су их људи који нису имали где да се баве новинарством какво они сматрају да професионално новинарство мора да буде.
Направило их је једно, такорећи, мисионарско друштво, група људи повезаних идејом о томе како се професија развија и брани. Када то није било могуће у постојећим медијима, они су за себе освојили и изградили нови простор слободе
где је то било могуће. Књига опширно сведочи колио је отпора то изазивало, са колико се репресије недемократска власт бранила од слободе. То су новине које су сачувале и пренеле идеју критичког новинарства, које у Србији нема ни дугу традицију ни висок квалитет. Новинари из различитих редакција су долазећи у Данас доносили критичност због које су тамо остајали без посла и у њему успостављали покидане нити са ранијим покушајима из Борбе и Наше Борбе.
Није, наравно, случајно да Годишња новинарска награда Данаса носи име „Станислав Сташа Маринковић“. Данас је, дакле, окупљао расуте заметке критичког новинарства, проносио их кроз тешких 15 година, а видећемо каква ће им бити будућност.
То су новине које су, на своју насловну страну, ставиле слоган „Једне дневне новине су довољне“. Знам да су због њега са њима полемисали, да су неки у томе видели недемкоратски покушај да се искључи различитост или конкуренција.
Ја сам то прочитала другачије, и видела у том слогану прве новине које су овде експлицитно формулисале идеју о унутрашњем плурализму. Интерни плурализам је настојање да се унутар једних новина ствара трибина, дебатни форму и афирмише различитост мишљења. То је онај новинарски приступ који од читалаца не очекује да трче од киоска до киоска купујући на једном месту црвене, а на другом плаве новине, па онда сами у глави воде међу њима дијалог или полемику.
У условима када се плурализам продавао као покретање што- више-што-горих медија, Данас се борио за успостављање смисла кроз дијалог.
И коначно, то су новине које су повезале велику групу људи који су се на разне начине окупили око својих новина.
Људи који су у њима писали, који су их читали, који су се са њима слагали или спорили и који су их на разне начине подржавали. Тако што су их у тешко време куповали, али не само тако што су их куповали. Појава Данаса поставила је овдашњој јавности једно велико питање: коме је стало до квалитетне, информативне штампе? Да ли друштву требају критичке, квалитетне, ангажоване и скупе новине, или је свеједно и ако их нема.
Нажалост, период после 2000. године сведочи да су све новопокренуте дневне новине таблоиди и да се ово друштво, али не само ово, него и друга друштва у региону, врло лако помирило са губитком оних медија који су током 90-их проносили славу независног новинарства. Данас је, у једном општијем смислу, овдашњој јавности поставио питање: како су то независни и слободни медији преживели диктатуру, а не могу да преживе у демократији? Због тога што је подсећањем на то шта озбиљни медији значе у једном друштву Грујица Спасовић поново свима нама поставио ово питање, данас смо добили једну врло важну књигу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.