Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Случај Славко Ћурувија: Пуцали су „наши“
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

04. 12. 2022.

Аутор: Јелена Зорић Извор: Време

Случај Славко Ћурувија: Пуцали су „наши“

Апелациони суд у Београду у понедељак, 5. децембра отвара петодневно заседање на коме ће одлучивати о жалбама на другу пресуду Посебног одељења Вишег суда за организовани криминал, којом су четворица оптужених, као и први пут, осуђени на вишегодишње казне затвора за убиство новинара Славка Ћурувије Пресуда ће бити донета до краја недеље.

Био је април у Београду, време недељног ручка. Био је рат, НАТО бомбардовање 1999. године. Тога дана, обележавао се и највећи хришћански празник Васкрс. Ипак, јаче од бомби и литургијских звона, одјекивала је вест – убијен је новинар Славко Ћурувија. Пуцали су "наши“. Пуцали су у истину. Дуже од 23 године, та истина чекала је да васкрсне. У седмици пред нама, после осмогодишњег процеса, судије Апелационог суда донеће коначну пресуду да ли ће оптужене за убиство новинара, бивше припаднике Ресора државне безбедности – Радомира Марковића, Милана Радоњића, Ратка Ромића и бегунца Мирослава Курака, послати на 100 година робије, како су првостепено осуђени.

Тог ратног пролећа, страховало се у Србији да сваки нови бљесак на небу доноси бомбе које могу сравнити све под собом. Међутим, готово сваки независни новинар, тих дана, више је страховао да га "не поједе мрак“ на земљи. Медији су цензурисани и затварани, новинари привођени, истина да "списак неподобних за одстрел“ постоји изговарала се шапатом, као на сахрани, а држава је нишанила.

 

Медијска припрема убиства

Убиству новинара, уредника и власника листова Дневни телеграф и Европљанин Славка Ћурувије претходила је медијска припрема. Пет дана уочи убиства, у дневном листу Политика Експрес објављен је текст под називом "Ћурувија дочекао бомбе“, који је затим прочитан у Другом дневнику РТС-а. У том тексту, Ћурувија је означен као издајник који подржава бомбардовање Србије. Текст је потписао бивши главни уредник Политике Експрес Ђорђе Мартић, који је током суђења рекао да је налог за жигосање колеге добио од директора и главног уредника Политике Хаџи Драгана Антића“, који је био један од најближих пријатеља, тада владајуће, породице Милошевић. Иначе, Славко Ћурувија је годинама критиковао власт, не само кроз текстове, већ је своје замерке и отворено износио Мирјани Марковић, супрузи председника с којом је повремено имао лични контакт. Медијски линч уочи злочина Ћурувија није шватио озбиљно, као у инат, тих дана је са својом партнерком, попут слободног грађанина, шетао најпрометнијим престоничким улицама. Дан пре убиства, како је новинар Душан Машић описао у својој књизи "Таласање Србије“, срео је Ћурувију у Кнез Михајловој.

"Када сам га питао шта ради рекао је ¨Секирам их¨. Испод своје кожне јакне извадио је малу секирицу. Помислио сам ¨Потпуно је одлепио¨. Разменили смо пар реченица и разишли се. Свако са својим бригама. 24 сата касније, сачекаће га у улази испред куће и убити.“

Наиме, ДБ је Ћурувију у стопу пратила до пред саму егзекуцију да би убице имале "чисту мету”, а онда је све учинила да заметне трагове, уништи доказе, истрагу усмери у другом правцу, застраши сведоке, компромитује или чак покуша да убије оне који су имали храбрости да налогодавце и убице приведу правди.

Према оптужници, уз помоћ кључних доказа, минути уочи злочина овако су изгледали: центром Београда, 11. априла 1999. године, новинар Славко Ћурувија, са партнерком Бранком Прпом, ходао је ка кући у Светогорској улици. Дуж те, и у околним улицама било је распоређено 27 агената Државне безбедности. Пратили су сваки корак новинара.

 

Зове НЦ

То показује и дневник дежурстава; тадашњи радник ДБ-а Цвијетин Милинковић, у 16.07 записао је:

"Зове НЦ. Налог – јавити му одмах ако крену кући, можда применимо и неку другу меру“.

Једина законита "друга мера“ у тим условима могло би бити хапшење или привођење оног ко се прати. Славко Ћурувија је, међутим, неких пола сата касније убијен. Базне станице мобилне телефоније показују где су били оптужени и њихови сарадници тог 11. априла.

У 16:25 начелник београдског центра ДБ-а Милан Радоњић наредио је – праћење се прекида!

Док су остали агенти одлазили, један је ипак кренуо за Ћурувијом и Прпом. Ратко Ромић ходао је иза њих, испред улаза у зграду чекао их је Мирослав Курак. Неколико минута касније, измедју 16.39 и 16.45 сати, Славко Ћурувија је убијен.

Податке са базних станица судије Снежана Јовановић, Владимир Месаровић и Драган Милошевић, једва су уврстиле у доказе. Према подацима из истраге, базне станице показују и ко је с ким разговарао телефоном у том периоду. Наиме, у 16:28 Радоњић зове Курака – а забележено је и да су се тога дана они чули 21 пут. Забележени су и позиви Ромића и Курака. У оптужници се посебно истиче како у 16:38 са позиције код Радио Београда Ромић, који хода иза Ћурувије, зове Курака, који је у том моменту код пролаза у ком је новинар убијен.

Минут касније, Ромић је позвао и свог начелника Радоњића. Истрага показује и да се Курак у тим сатима интензивно чуо са Франком Симатовићем. Са Симатовићем је често на вези био и Радоњић. Убрзо после убиства, Радоњић је позвао начелника ДБ-а Радета Марковића, али и свог кума, а Марковићевог заменика Бранка Црног. Према речима истраживачких новинара, Бранко Црни је био први оперативац и практично мозак Државне безбедности у то време, после Петооктобарских промена се нашао на листи сумњивих и био је обухваћен преткривичним поступком, затим се ангажовао политички, у неком тренутку и постао је функционер СНС-а. Када је почео поступак за убиство Ћурувије, он се нашао само на клупи за сведоке са које се обрушио на своје колеге из ДБ-а који су били спремни да говоре о овом злочину.

 

Убиство произишла из људске страсти

Већина медија је због цензуре и тадашњег скандалозног Закона о информисању о убиству Славка Ћурувије дала тек агенцијску вест. Међутим, недељник Време је направио већи текст. Подсетимо, републички министар за информисање и спроводилац спорног закона био је Александар Вучић, актуелни председник Србије. У књизи Таласање Србије, наводи се и како је о убиству Ћурувије, али и цензорима говорио некадашњи уредник листа Време Драгољуб Жарковић.

¨Оно је било осветољубиво, произашло не из политичке него из људске страсти. Ако се икад те плаћене убице пронађу и ако се расветли до краја улога ДБ-а у тој ствари, видећемо да је то било кажњавање због умишљаја о изневереном пријатељству. Један одблик патологије. Дан после убиства ја сам отишао код Вучића на ¨цензуру¨. Филп Шварм, мој заменик, и ја смо се стално коцкали ко ће ићи код Вучића. Извлачимо карте, па ко извуче мању – иде. Тога дана нисмо извлачили карте. Позвао сам Вучича и рекао му: ”Ми ћемо да објавимо целу страну о убиству Ћурувије”. А он каже: ”Како целу страну?”, кажем:”Лепо.Ако ви хоћете да се ¨Времену¨ у ратним околностима верује, ми не можемо у тренутку кад је убијен колега да изађемо са штуром агенцијском вешћу”. И он каже:”Па,  ја бих волео то да видим”.  Ни њему није било све једно. То је била већ трећа недеља бомбардовања и он је већ почео да нас ¨пушта¨ у стилу ¨Нећу ја то да гледам . Нема разлога да сумњам у вас¨. Глумио је неко пријатељство. Када сам му донео текст о Ћурувији   он је гледао ону страну,а затим читао, читао, читао и на крају рекао : ”Добро. Нема проблема”.Ту сам осетио две ствари. Прво, да се Вучић уплашио. Да се он лично уплашио и мислим да је он имао више разлога да се плаши него новинари. Ја не кажем да су Ћурувија и ¨Породица¨ били у великом пријатељству. Они су били у једној врсти сарадње у одређеном периоду Ћурувијиног деловање. Мислим да је Мира Марковић уфиксирала да су она и Ћурувија блиски по вокацији. И нормално да се Вучић који је ушао у савез с њима плашио за себе. Видео је како ови кажњавају људе. Друго, осетио сам врсту људске згађености код Вучића над таквим једним чином. Зато мислим да то није био облик државне репресиве над медијима, него просто појединачна освета.¨

Председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић, недавно је у емисији Инсајдер Интервју рекао да постоји политичка одговорност тадашњег министра информисања, а садашњег председника Србије Александра Вучића за стање у медијима крајем деведесетих. За време мандата Вучића у Министарству информисања, крајем 1998. године усвојен је Закон о информисању који је, између осталог, прописивао драконске казне медијима.

 

Судски процес зависи од политичке воље

“Ја очекујем да се и то на адекватан начин истражи до краја и утврде одређене врсте одговорности Александра Вучића и председника Српске радикалне странке Војислава Шешеља. Први пут сам имао састанак с Александром Вучићем када су победили на изборима 2012. године. Мислим да он тада, а и сада има политичку вољу да се убиство Славка Ћурувије реши и да оптужени буду осуђени – између осталог из личних интереса али мислим да ако оптужени буду ослобођени, да ће и он бити велики губитник те пресуде”, рекао је Матић.

Заиста, истрага и судски процес против Ћурувије увек су зависили, не од полицијског истраживања, већ од политичке воље. Наиме, до подизања оптужнице, истрага је трајала чак 15 година, иако је Извештај о тајном праћењу новинара, такозвани досије Ћуран, обелодањен годину и по дана после убиства, односно годину после петооктобарске револуције. Све је могло још тада да се реши, променила се власт, али није Служба. И још су ту! Зато на оптужници нема имена налогодавца и директног извршиоца, зато су многи, уместо окривљених постали сведоци, који су заправо застрашивали друге сведоке и изазивали им колективну амнезију. Остало је на судијама Апелационог суда да одлуче да ли ће и правда у Србији заборавити на стрељање новинара или ће показати да се убијањем новинара не убија и истина.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси