Вести
16. 01. 2013.
Нису спорни папири, већ воља
Иако се најављује од септембра, до данас није заживела идеја о оснивању комисије која би истраживала нерасветљена убиства новинара из блиске прошлости. Упркос писању медија да је одлука о формирању таквог тела „на Влади“, те да ће ускоро бити на дневном реду, Данас сазнаје незванично да је ова иницијатива и даље у оквиру кабинета вицепремијера и шефа Бироа за координацију служби безбедности Александра Вучића.
С обзиром да је реч о „старим случајевима“ - Дада Вујасиновић је убијена 1994, Славко Ћурувија 1999, а Милан Пантић 2001, постоји могућност и да су сви могући писани трагови који би водили до расветљавања - уништени.
Својевремено, у јавности је било много тврдњи да је после петооктобарских промена уништен део архиве служби безбедности управо како би се прикриле злоупотребе и кршење људских права, од којих су убиства најдрастичнија.
Један од аналитичара који је ранијих година наводио да је уништавања документације било, Зоран Драгишић, професор Факултета за безбедност, за Данас каже да се по ко зна који пут показује истинитим став да се комисија оснива кад нема жеље нешто да се реши.
- Није то само питање неразјашњених убистава новинара, јер ако о томе говоримо, било је и у каснијем периоду много напада и неразјашњених претњи према запосленима у медијима... У конкретном случају, уколико би се направила комисија и ако би се „притисли“ радници или бивши радници Државне безбедности, убиства новинара била би решена за једно поподне. Јер, нема сумње, имало или не писаног трага, они знају шта је ко урадио - каже Драгишић за Данас.
Он закључује да и даље остаје отворено питање „фамозне политичке воље“.
Упитан да ли и сада као и почетком двехиљадитих сматра да је део документације тајних служби уништен, Драгишић одговара потврдно.
- Много је писано и причано о томе да су горели документи Службе, али је чињеница да и даље немамо доказа за то, нити би ту и нека садашња истрага показала неке резултате. Јер ако нису уништени, нешто од тих докумената се без сумње и данас злоупотребљава. Тих злоупотреба јесте било и после 5. октобра, али наравно, у много мањој мери. У том контексту уништавање докумената је ирелевантно. Јер суштина је у томе да нема потпуне контроле над службама безбедности, више су службе те које контролишу, закључује Драгишић.
Са друге стране, пак некадашњи високопозиционирани припадници служби безбедности, изричито тврде да незаконитог уништавања документације није било, и наводе да су такве спекулације усмерене понекад и на намерну компромитацију њиховог безбедносног рада.
Чак је и Горан Петровић, први начелник српске тајне службе након пада Слободана Милошевића, увек наводио да уништавања документације Државне безбедности није било: „То је просто бесмислено. То „горела је ломача на Бањици“, тај наслов којег се неки новинари држе шта год ја рекао, а демантовао сам то хиљаду пута, али то не може да промени ту фаму како је тамо нешто спаљено. Ја сам објаснио процедуру уништавања, па сам рекао да се у Служби иначе периодично приступа уништавању документације која се процењује као неоперативна, као непотребна, па начелник ресора формира комисију па се тамо попишу ти материјали.
И ја сам рекао да сам као приправник носио те џакове тамо негде на Умку (код Београда) где се то спаљује“, испричао је својевремено Петровић. Недавно је на ту тему у једној ауторској колумни, поводом истека десетогодишњег важења Закона о
лустрацији Петровић написао и да тај акт неминовно повезан са отварањем досијеа Државне безбедности, у Србији никада није спроведен, јер ништа не би ни променио. Према том тексту, и када би се објавило да су највиши државни званичници били сарадници, рецимо војне службе безбедности, то не би озбиљно уздрмало њихов рејтинг, нити би постало предмет јавне полемике и осуде.
Огромна архива досијеа
Размере обима документације архиве служби безбедности из времена пре дигитализације биле су огромне.
На пример, према подацима из давне ревизије досијеа, која је окончана 1969. године, а када је од 9.620 дужних метара грађе
уништено 5.452 дужна метра, преостало је нешто преко 600.000 досијеа. Од тога је четвртина предата полицији, војним службама безбедности и историјским архивима.
Савезна служба државне безбедности задржала је као оперативна 17.917 досијеа, служба Србије 61.750, БиХ 69.140, Црне Горе 11.673, Хрватске 102.700 и тако даље.
Од 2000. из подрума наследнице ДБ, Безбедносно-информативне агенције у подрум Архива Србије у Београду пренето је на десетине хиљада досијеа, који су добили статус историјске грађе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.