Вести
21. 02. 2013.
Милост за ожалошћене
"Дечаци сахрањени са играчкама", тако медији дочаравају страхоту погибије малолетника, немају поверења у маштовитост својих читалаца нити у њихову претпостављењу емпатију, него се после трагедије обруше на родитеље, бабу, ако је жива; интервјуишу их без милости и јављају – не без извесне наопаке и одвратне насладе – шта су очајни и шокирани људи поручили јавности и која су од лица несреће на новинаре оставила најјачи утисак.
Сећам се – а и не сећам, јер човек и бежи од страхоте – да је пре неколико година у саобраћајној несрећи погинуло више туриста из Србије, међу жртвама било је и младих, на прагу живота, одлични студенти, неко управо верен, да, контраст, без којег нема добре приче, баш је оштар: нити је рат, нити епидемија, нити бављење неким опасним спортом, него баш мирнодопска уживанција која се ето прометнула у оно што се прометнула, новинске агенције препричају оно што добију од полиције, да је у саобраћајном удесу погинуло толико путника, да је не знам колико тешко повређено, али је, авај, за новинаре то тек почетак, они хитају у само средиште несреће, да упитају оца како је то испратити ћерке на летовање и примити овакву вест, (ако је пак у питању убиство, новинари ће и родитеље убице саосећајно питати је ли било каквих наговештаја да ће им син починити толики грех, брата ће питати каква је била љубавна веза убице и жртве етц.).
Ожалошћени су исувише шокирани, исувише уздрмани и изгубљени да би незване госте опремљене микрофонима, камерама и бележницама отерали већ са капије те након примљеног саучешћа (које може бити посве искрено, али не може служити као алиби за истраживачко новинарство!) пристају да за ширу публику испричају како је то наћи се у најмрачнијем срцу несреће; ожалошћене још можда и могу да разумем, нарушава се њихово право да у болу буду сами или са најближима, али им је тешко толико да их неуљудно новинарско присуство и љубопотиљивост не дотичу – више ништа није важно.
Али каква је редакција из које вајни теренац креће?
УРЕДНИК: "Ко иде да разговара са мајком? Отац ради у Либији, треба нам и он, ко му је јавио, кад је последњи пут видео кћер, све..." НОВИНАР: "Ја радим кеву, после идем код ментора ове несрећнице, требало је да брани магистарски за три недеље..." УРЕДНИК: "Одлично! Ако је имала планове за удају, дај то, ако није, онда имамо младу особу посвећену студијама, скромна породица која је агенцији дала тек прву рату за летовање..."
И тако, смрт пише романе: ако је убијен или погинуо неко омиљен и свестран, онда се разиграва то, бавио се и спортом, и музиком, на такмичењу из математике освојио друго место, пред њим је било све, а гле сад, родитељи показују новинарима гитару коју је сам купио од џепарца и од онога што је зарадио преко студентске задруге, ево, ово је његова соба, ту су постери његових идола...
За новине је захваљући моћном озрачју смрти све добродошло: ако је настрадао усамљеник или неко ко је био повучен, иде се на то, од ожалошћених се камчи што је могуће више покојникових планова – убоги посленик писане речи упиње се да читаоцима дочара све дане, сва годишња доба, све празнике, сву лепоту и све радости које су жртви а самим тим и жртвиним родитељима ускраћене:
"Јако је волела Кину, учила је кинески, желела да отпутује тамо..." Или:
"Пре две недеље положио је возачки, једва је чекао да се врати из Египта па да вози, али је имао уплаћено још од пролетос..."Томе нема краја. У томе не може бити никакве мере (као што у тучи или пуцњави не може бити мере: у руци кантара нема), ерго, сусрети журналиста са ожалошћенима морали би бити забрањени. Забрана прилаза, приласка, како ли с
каже, оно што се изриче разведеним особама ако су због нечега опасне по своје ближње, пијаницама, наркоманима, насилнима и слабо урачунљивима – да не смеју прићи својој бившој кући, негдашњем брачном другу, властитом породу, ближе од педесет метара:
"1. Посленик седме силе не сме ни на који начин проширивати, драматизовати или поетски обогаћивати штури извештај полиције о ма чијој насилној смрти. 2. Новинар који крочи у двориште или кућу пре погреба, на дан укопа или шест месеци након погреба да би тобоже интервјуисао родитеље и другу блиску родбину настрадалих биће кажњен са две године затвора условно, а уредник са четири године."
Намерно и подмукло разјаривање јавности зар не би такође би морало бити кажњиво? "Давитељ са Медака још у бекству", "Давитељ све признао другу"...
Давитељ па давитељ! Трагедију имамо, девојка је убијена, али нашто ионако великој несрећи давати бостонски и биоскопски ранг?! У речи "давитељ" има нешто неизлечиво, истрајно, уклето и серијско, зар не? Кад се бегунац практично сам предао и кад се покушао убити новине су, не све, макар и преко воље почеле да га у насловима зову "младић", што он свакако јесте; не пориче оно што је учинио, а ви ако морате то да експлоатишете још неколико недеља има да га зовете "починилац": није ни то нека ласкава титула, али је прецизнија и праведнија него давитељ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.