Вести

17. 05. 2024.

Аутор: Андреј Ивањи Извор: Време

Последњи потез Ивана Ивањија

Бесмислено је рећи да нас је изненадила смрт човека који је загазио у 96. годину, али смо некако почели да верујемо да је бесмртан и да ће, у најмању руку, догурати до стоте. Али, Иван Ивањи је увек био својеглав. Обавио је што је имао на овом свету и отишао под својим условима

“Колико се сећам, кад сам видео да раздвајају на улазу у Аушвиц, мени је било логично да раздвајају на способне и неспособне за рад и да ће способни за рад бити боље храњени, нисам слутио да ће неспособне одмах убити. Кад сам доспео до есесовског лекара који је одлучивао ко је здрав, а ко није, само сам рекао: ‘Ich bin arbeitsfähig!’ (Ја сам способан за рад!); њему је било свеједно. А са 15 година и неколико месеци био сам ту, на оштрици ножа, да ли сам способан за рад или не, мада је било деце мојих година која су проглашена способном, као неки Жорж Фење, који је после живео у Паризу, па се убио, као многи бивши логораши.

Причало се о концентрационим логорима и о томе шта се дешава са Јеврејима широм Европе, али ми нисмо веровали да је то истина. Још у Аушвицу, кад ми је неки логораш на питање ‘Шта то смрди?’ одговорио: ‘То су твоји родитељи’, веровао сам да претерују. Зашто причају тако огавне ствари, да се одмах спаљују људи? Да је то истина, схватио сам нешто касније. Дотле је све била занимљива авантура, а после је борба да се преживи следећих пет минута или следећи дан била важнија него све остало”, говорио је Иван Ивањи у великом интервјуу за “Време” након што га је 2016. године колегијум био изабрао за личност године.

Из Аушвица, у коме је регистрован 27. маја 1944, као “радно способан” после неколико недеља био је пребачан у концентрациони логор Бухенвалд крај Вајмара, у чијим је радним командосима робовао наредну годину дана, до ослобођења. Чувени цинични натпис “Arbeit macht frei” (Рад ослобађа), који је био маркетиншки слоган Аушвица, заменио је за у Немачкој једнако злослутну етикету Бухенвалда “Jedem das Seine” (Свакоме своје), написану словима у стилу у Вајмару насталог баухауса који су нацисти прогнали, а која је красила гвоздену капију логора на брду Етерсберг, изнад града Гетеа и Шилера. Али то је друга и дуга прича о којој је написао роман Слова од кованог гвожђа.

Та година обележила је несвакидашње дуг живот Ивана Ивањија, али на његову децу и унуке та рана игра са смрћу није утицала ни који начин: никоме никада није наметао ту тему, у понор који је носио у себи пропадао би сам и из њега излазио са новим књигама, почев од првог романа Човека нису убили, који је написао као двадесетпетогишњак.

Упркос саветима добронамерних психијатара, никада није ишао на терапију, говорио је да се писањем ослобађао терета који му је на плећа натоварио логор. Волео је да приповеда, па и о том добу, али се гнушао сваке патетике слежући раменима што публика од аутора који су преживели Холокауст “очекује кукњаву”. Од њега је чули нису.

Сведок

Али када би га неко питао о логорашким данима и “времену зла” коме је сведочио, иако му је било дојадило да о томе говори, спремно је одговарао, сматрао је својом дужношћу да пренесе шта је било, да се никада не би поновило, говорећи истину и само истину, али не полажући монопол на целу истину, свестан да њену свеколикост нико не може да обухвати.

Иако је имао невероватно, “слоновско” памћење, преиспитивао је свако своје сећање, копао по свим доступним документима, с временом напунио своју библиотеку стотинама књига о концентрационим логорима, принудном раду у Хитлеровој Немачкој, нацизму, фашизму и њиховим пророцима. Када бисте га питали о неком догађају од пре пола и више века, он би вам спремно одговарао шта је ко том приликом рекао, какво је време било, шта се јело и пило, какве су биле реакције присутних, ко је кога мрко или благонаклоно гледао…

Његовим речима: “Досадило ми је да пишем и причам о Холокаусту, занима ме шта се догађа данас. Али, мислим да ми је обавеза да одговарам на питања, кад сам већ остао жив, а увек се појави неко да запиткује. Не потресам се ја када се присећам шта се збило, када говорим и пишем о догађајима које сам доживео као дечак са петнаест и шеснаест година. Није у томе проблем. Моја вечита дилема је како да у смислу англосаксонског законодавства кажем истину, ништа друго него истину. Целу истину и иначе нико не зна. А моје сећање је варљиво, мало је детаља остало јасно, много тога је изгубљено у магли заборава”. Његово кокетирање са “маглом заборава” они који су га познавали нису узимали за озбиљно.

Дуже од пола века водио је дневник који је звао “Збрда-здола” и у који је кратко бележио најважније приватне и светске догађаје да би касније могао да освежи сећање. Ту не пише само шта је, на пример, Тито рекао Шмиту, већ и где му ћерка путује са ансамблом “Лоле” (КУД “Иво Лола Рибар”) или, касније, како су његови унуци прославили рођендан његових праунука.

То већ спада у период о коме је писао у роману Мој лепи живот у паклу.

Одбијао је да га посматрају као писца Холокауста јер, заиста, писао је све и свашта – од историјских романа, преко научне фантастике и кримића, до књига за децу. Трилогију о римским царевима Диоклецијан, Константин и Јулијан сматрао је својом најважнијом књижевном заоставштином.

Оперисан од мржње

Никада га нисам чуо да са мржњом говори о било коме. Говорио је да му је осећање мржње непознато. Упозоравао је после Другог светског рата да не треба говорити “Немци” када се мисли на нацисте, а касније, у Немачкој и Аустрији, да не смеју да говоре “Срби” када мисле на Слободана Милошевића, Радована Караџића или Ратка Младића и њихове злочиначке банде.

Радо је у јавности хвалио младе колеге, а када не би имао шта похвално да каже, ћутао би. Помагао је коме год је могао да помогне и никада није очекивао захвалност. Притом је говорио да од људи ништа добро не очекује јер тако не може да се разочара, већ само пријатно изненади када се испостави да није био у праву.

За нас је Иван Ивањи био тата, дека, прадеда. Упадали смо му у реч, превртали очима када би понављао неку причу коју смо чули небројено пута, нестрпљиво реаговали на његове придике, оне какве сви старији рођаци декламују млађима. Говорио је да воли да држи предавања само зато што га ту нико не прекида. А на небројеним предавањима и сусретима публика би гутала сваку његову реч. Био је надарен говорник и један од оних ретких људи који је умео набоље да промени и инспирише оне који би били у прилици да га слушају.

До које мере, видело се по реакцијама људи након његове смрти која је у 96. години дошла “изненадно” јер се некако чинио бесмртним. Сам је небројено пута понављао да је његов гарантни рок истекао пре много деценија.

Нимало се није плашио смрти, плашио се бола и пре свега физичке немоћи. Самосталном, какав је читавог живота био, била му је ноћна мора и сама помисао да зависи од других.

Радохолик и епикурејац

Сам је почео да живи са шеснаест година, одмах после логора. Одбио је да му неко од малобројних рођака који су преживели Шоу буде старатељ, говорио да му је после нациста доста било каквог старатељства. Осим од лекара, ја никада нисам чуо да је од било кога тражио икакву помоћ. То му је било непријатно, као и да слуша похвале на свој рачун.

Живот му је био испуњен радом. “Увек може да се ради, и када си болестан”, говорио је. “Тада само радиш мало спорије.” Сећам се како је под бубрежним нападом, стењући од бола, седао за писаћи сто да нешто заврши. Број његових библиографских јединица, више од 150, ако се не варам, и то без новинских чланака, од чега 26 романа, говори сам за себе. Писао је и на немачком и на српском, како му када дође.

Али, далеко од тога да му се живот сводио на рад. Напротив, био је епикурејац. Сваки дан после ослобођења из логора сматрао је поклоном у коме треба уживати. Као дете из буржујске породице које је имало и своју гувернанту, о чему је писао у роману Гувернанта, које је преко ноћи остало без родитеља и детињства, згртање новца, некретнина, скупи аутомобили или гардероба ништа му под милим богом нису значили. Живео је са свешћу да све може да нестане у једном издисају и да треба живети за тренутак у коме се налазиш.

Волео је да добро једе и пије, проводио је са породицом и по два месеца сваког лета увек у истој соби са великом терасом и погледом на море у хотелу “Славија” на Словенској плажи, али му на памет није падало да купи кућу на мору, што је средњи југословенски слој дизањем кредита себи без већих проблема могао да приушти. “Моје је да вас научим како лепо да живите”, говорио је мојој сестри и мени. А шта ћемо ми са тим да урадимо, то је наша ствар.

А што се криза у животу тиче, њих превазилазиш са свешћу да “можеш оно што мораш само ако хоћеш”. Не гледаш унапред, не осврћеш се уназад, преживљаваш сат за сатом, дан за даном. Тако је он преживео логор.

Тито и партија

Иван Ивањи је веровао у југословенско самоуправљење, у југословенски тип социјализма. Волео је Тита. Ја сам му говорио да он у Титу налази сурогат за оца од кога се опростио када је имао дванаест година, за очински ауторитет, да има Vaterkomplex, а он је то са осмехом прихватао. Остао је титоиста до краја, без икакве илузије о свим његовим грешкама и манама СФРЈ упозоравајући да увек све треба сагледавати у историјском контексту. Гадио се погубног национализма који је преплавио сада постјугословенски простор.

Када је Слободан Милошевић 1987. преузео власт у Савезу комуниста Србије, вратио је партијску књижицу уз образложење да није он напустио партију, већ да је партија напустила себе. Држао се до краја живота максиме да је човек без принципа и образа нико и ништа, свестан да човека са таквим ставом у данашњој Србији сматрају будалом. Био је непоткупљив.

Индивидуалац по природи, никада није био део ни једне групе, клике, фракције, кафанске дружбе. У Југославији је пронашао домовину, када се распала остао је апатрид и поред српског и аустријског држављанства које је имао. “Завичај ми је Бечкерек, а код куће сам у свом стану на Вождовцу”, говорио је. О томе, о идентитету, писао је у свом последњем роману Усамљеност мањине, који је сматрао својим најбољим књижевним делом.

Балерина

Драгослава Николић родила се у кући у Раковици. Мајка јој је умрла са двадесет и шест година од туберкулозе. Отац, столар, предратни комуниста, прикључио се још 1941. Првој пролетерској бригади и отишао у шуму. Деци је рекао да иде да се бори за њихову бољу будућност, да буду добра, да ће се вратити када победи. Није се вратио. Разнела га је граната на Сутјесци. Она је то сазнала тек после рата. Дотле га је чекала.

Њу, њену сестру и брата за време окупације чувао је ујак, надреалиста, сликар, салонски комуниста. Кувао је супу од коприва, правио гулаш од пужева када није било ничег другог. У дворишту мале породичне куће инсценирао је представе за децу. Она би играла, стално је играла, скакала у ритму неке замишљене музике. Никада није престала да игра.

Радојица Живановић Ное ју је скицирао оловком како игра, подиже ногу до главе, како спава. Имам у кући читав низ цртежа које је приказују у покрету. Његови аутопортрети из тог времена приказују га како празним очима зури у нешто злокобно. Или је просто био забринут са троје сестрине деце усред светског рата.

Почеле су борбе за ослобођење Београда. “Рат је готов!”, узвикнуо је једног дана Ное. Рекао је да иде до центра да слави, наредио им да не излазе из куће, рекао да ће доћи пре мрака. Никада се није вратио. Као што јој се ни отац није вратио. “Залутали метак”, причало се касније мада има и других верзија исте погибије. Њу није много занимало како је страдао кад се није вратио. Читавог живота борила се против осећања да се људи које воли неће вратити куд год да су пошли.

Имала је девет година када је рат у Југославији завршен. Многобројне тетке и стриц продали су породичну кућу, и њу, њену мало старију сестру и мало млађег брата стрпали у дом за децу без родитеља у Звечанској. Никада им то није замерила. Када су почеле да показују бригу за децу погинулог брата, тетке су хтеле да се школује за текстилну или штампарску радницу. А она је хтела да игра, само је хтела да игра.

Сама се уписала у балетску школу код тада чувене Нине Кирсанове. Умало да је не заврши, не због игре – играла је као права мала балерина, сваки њен корак и скок испуњавали су простор радошћу – већ због клавира. У балетску школу ишле су углавном девојчице из буржујских породица које су имале клавир код куће и приватне часове музике, а она је била сироче из Звечанске. Прозвали су је “кенгур” зато што се чинило као да прескаче у неки други свет када би изводила grane jeté, у свет у коме јој на отвореној сцени аплаудирају ујак, отац и мајка.

Поводом очеве смрти дајем оволико простора мајци јер би непримерено било писати о њему, а не писати и о њој. У шест година млађу балерину Савременог позоришта на Теразијама Иван Ивањи се заљубио када је имао 36 година. Била је његов живот, њој је посветио роман Балерина и рат. Били су у браку дуже од пола века. Двоје људи који су као деца изгубили родитеље, којима ни гробно место нису знали, један у другом су пронашли оно што верници проналазе у Богу.

Од када га је напустила на Велику суботу пре девет година, дијагностификовао је код себе лудило јер је сваког дана причао са њом. Сваки пут када би му се нешто лепо догађало, стидео би се што је још увек жив, а ње нема. Био му се избрисао осмех са лица.

Дисциплинован и одговоран какав је био, није јој се одмах прикључио јер још увек није био завршио сав посао. Писао је две књиге годишње на два језика и безброј чланака за “Време”.

Као један од последњих живих сведока “времена зла”, сматрао је својом дужношћу да непрестано упозорава на опасности које доноси заборав, на повратак национализма, расизма и модерних диктатора, на смрт избегличке деце која беже од ратова и немаштине у свету који се поново налази на прекретници.

“Бавите се том децом”, говорио је. “Њихово дављење у мору једнако је страшно као гушење јеврејске деце у гасним коморама.” Био је забрину за свет који се поново нашао на раскршћу.

Смрт у Вајмару

Тата није чекао смрт, ишао јој је у сусрет. Као толико пута досад, кренули смо за Вајмар 4. маја. Сам више да путује није могао, али је волео.

Док смо били у граду “најсветлијег и најмрачнијег” што Немачка може да пружи, благословио је насловну страну своје нове књиге коју, као и све претходне, објављује Лагуна под насловом Било једном у Југославији, имао у вајмарском позоришту књижевно вече посвећено баухаусу под национал-социјализмом и читао из романа Слова од кованог гвожђа, отворио у Вајмару Музеј принудног рада у нацистичкој Немачкој, дао сијасет интервјуа за немачке медије.

Потом је вечерао шпаргле и попио бело вино у Гетеовој омиљеној кафани “Бели лабуд”, причао о свом белом лабуду Драгани, отишао у Хитлеров омиљени хотел “Elephant” (Слон) где је фиреру у инат волео да одседа, легао у кревет и заспао, овог пута заувек, и то на Дан победе над фашизмом 9. маја 2024. у 96. години, у граду у који су га нацисти били депортовали у пролеће пре 80 година са намером да га убију, једва десетак километара од концентрационог логора Бухенвалд. Коначно је био обавио сав посао.

Да је тако описао смрт неког свог јунака, рекао бих му: “Претера га, тата, мало је то превише симболике”. А то чак није било све. Славио се хришћански празник Вазнесење, дан када се Исус винуо у небеса, па су целим Вајмаром одзвањала црквена звона. У хотелској сали, у којој је често имао књижевне вечери, одржавао се концерт класичне музике. Два дана касније, у Скупштини града била је изложена Књига жалости.

Као да је инсценирао сопствену смрт, Иван Ивањи је отишао под сопственим условима. Не само да нису успели да га убију, већ је за собом оставио двоје деце, четворо унука, троје праунука и дубоку бразду у поднебљу у коме је живео. Радознао до самог краја, био се питао шта ће из ње на крају да изникне.

Лепи живот у паклу

Књижевник, преводилац и аутор “Времена” Иван Ивањи преминуо је 9. маја у 96. години.

Написао је 26 романа, неке изворно на српском, неке на немачком, три збирке приповедака, три књиге поезије, писао је драме, књиге за децу, мемоаре, есеје…

На немачки је, поред осталих, преводио Киша и Албахарија, са немачког Брехта, Борхерта, Граса, Бела, Енцесбергера, Јасперса. Преводио је мађарску поезију на српски.

Радио је као наставник нацртне геометрије, као новинар, био је уметнички директор Савременог позоришта на Теразијама, заменик управника Народног позоришта, Титов преводилац за немачки језик. Гостовао је, како је сам говорио, у дипломатији као аташе за културу и штампу у југословенској амбасади у Бону од 1974. до 1978. године. До распада СФРЈ био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије.

Био је почасни грађанин Вајмара, носилац највишег државног одликовања покрајине Тирингије, ордења Немачке и Аустрије. Колико је аутору овог текста познато, од СФРЈ, њених наследница под разним именима и државе Србије никада ни једно признање није добио.

Рођен је у Зрењанину 24. јануара 1929. године у секуларној јеврејској лекарској породици. Родитеље су му убили убрзо након немачке окупације 1941. године. Он је преживео нацистичке концентрационе логоре Аушвиц и Бухенвалд. Касније је писао о “свом лепом животу у паклу”.