Вести
22. 03. 2013.
Информисање или униформисање
Нема меда у медијима. Јавна расправа о Нацрту закона о јавном информисању, после прелиминарних полемичких дебата у Новом Пазару, скандалозног прекида у Нишу, негативних реакција из Крагујевца и различитих конотација у Новом Саду и Београду, из дана у дан, претвара се све више у популистички интониране митинге и мучну политизацију.
Европа, опет, у новом шпилу, меша старе карте и намеће стандарде. По узору на недоречене, па чак и контрадикторне или искључиве реформе у здравству и образовању, овога пута директно из канцеларије ОЕБС, жонглирају четврти пут у последњих тринаест година, покушавајући да се бар пред лицем наше јавности адекватно наметне, а онда усвоји и имплементира еуро-медијско законодавство.
У досуђеном времену, кад доминира трансакциона политика, по чијој агенди, сваки (про)ток идеја иде од јачег ка слабијем, иако не постоји унифицирани модел Старог континента, понуђена форма Нацрта, структурно и функционално, не крије амбиције да садашње хермафродитно стање, трансформише у прихватљив модел.
Упркос присталица алибија и популизма, неспремних да се ухвате у коштац с актуелним ризицима, у расправама преовлађује официјелни императив повлачења државе из медија у циљу слободе која је на нашој медијској сфери традиционално склона слободном паду.
Најновија расправа има елемената немогуће мисије. У ситуацији кад су границе између политике и естраде готово избрисане, очекује се да нови закон предвиди довољно стабилан извор финансирања, али власт рециклирана по принципу мимикрије негира гравитацију, те изнова у рестриктивном стилу ограничава медијски популизам и званично повлачи демаркациону линију између државних и приватних средстава јавног информисања.
По физичком закону ентропије, уместо да уреди систем информисања, а не обратно, меша се мастило у води, јер је супротно немогуће. Међутим, срећа и хармонија није у присиљавању и одржавању наметнутих аката, већ у слободи да се смирено, разложно и објективно буде оно што јесте. Да се напокон дигне рампа и у демократском пасажу априори озаконе вечите дилеме финансија и власништва. Да се уреде услови контроле информација и повратних - феедбацк одјека. Затим, на основу теоријских поставки регулисања и саморегулисања одрживих система, да се промовишу водичи међународно афирмисане праксе и понуде профи услуге за редукцију дежурних тензија и свакодневне неуротичности.
Блицкриг је искључен. По инерцији, кажу званичници, у првим коментарима Нацрта закона у наговештају, док се после презентације радно-правних критеријума, широм отварају врата свакојаких сумњи. Европски законодавци, из очигледне позиције пасивног офсајда, инсистирају на нескривеном фаворизовању државних медија, без обзира на елементарна правила здраве конкуренције и тржишне економије. Критике и талас чистокрвног зановетања све су учесталији и против могућности укидања регионалних сервиса, што заглављенима у провинцији ускраћује перспективе континуиране едукације и предвиђа амбијент у коме ће трговци поново да проричу, а пророци ћуте.
На периферији периферије опет се изједначавају стварност и фикција. По еуро диктату, декрету и директиви, намеће се ужасавајући осећај импотенције и узалуд прижељкиване репутације. У провинцији, то је судбина информисања или усуд посла и најава опроштаја власти од мишева који више нису нужни. Као типични отисак или лична карта разуђене државе чија папирна регионализација не нуди никакве шансе за слободу медија.
Зато је јавно информисање табу тема, чак и за уређенија друштва, у којима заједнички отпор према регионализацији јавних сервиса, такође, није изненађење. Без обзира на местимично конзервативну еуро-склеротичност, нашу економску ограниченост, професионалну хендикепираност, одомаћени аутизам и егзистенцијални ћорсокак у коме се јавно информисање изнова униформише.
Таква квазиаутономија медија неће ником да прија.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.