Вести
11. 04. 2013.
Историјско не
Ријалити програми су током судбинских дана одредили формат и тон остатка ТВ програма. Притом немам на уму имитације домаће политичке сцене у Великом брату.
У питању је ријалити драматургија која је у потпуности примењена током информисања јавности о току преговора, дефинисања одговора и могућим последицама. У прошлој влади се ово звало – спиновање, а ТВ модел у основи медијске презентације био је – политички маркетинг. Продаја производа, да не кажем магле, или моја омиљена флоскула – "комуницирање са јавношћу".
Данас је у српској политици маркетинг напуштен као нешто што није убедљиво, јер је маркетинг постао синоним за нешто измишљено. Уместо тога добили смо политички ријалити, који сасвим другачије "комуницира" са бирачима-гледаоцима.
У овом тренутку имамо два ријалити програма (на телевизијама Пинк и Б92) где заиста можемо видети мрачну страну наших нарави. Људи се свађају, ређе воле или сексају, а постоји уверење да ријалити у људима побуђује све најгоре.
Логика гласи – нисмо лепи, нисмо културни, али хајде да видимо какви смо заиста, без шминке и фолирања. Као, скинули смо рукавице и показали се у правом светлу.
Тако је ваљда створена и паралела са преговорима у Бриселу, где се одлази на "рунде преговора" као у Кућу Великог брата. Постоје нека правила преговора, уместо Маријане Мићић ту је Кетрин Ештон, за истим столом су са једне стране "наши", а са друге архинепријатељ у лику Хашима Тачија. У вестима су медији преносили СМС преписку наше делегације, а помињао се повишени тон у расправама и "бљуз Шешељ" или мајице са Шешељовим ликом.
У драматургији ванредног стања посебно су се користиле конференције за штампу помоћу којих смо непрекидно имали утисак невероватне напетости и тежине коју носе наши преговарачи. То је такође ефекат ријалити програма – где вас актери непрекидно иницирају на идентификацију и емоционално уживљавање. Парадокс је у томе што никада мање нисмо имали утицаја на одлуке које се доносе – моћ је концентрисана у рукама неколико људи. Зато ми је тешко да вредносно оцењујем потезе ове власти и наших преговарача. У том смислу видим паралелу са фармерима или укућанима – јер ни њих нисам бирао, ни мирио ни свађао.
Напетост је стварана још током избора наших преговарача и састава делегација.
Кога су из Брисела звали, ко се после претходних рунди смешкао, а ко био смркнут.
То вам је као када пре ријалити програма гледате профиле учесника и чујете њихова очекивања. Минимална разлика у односу на политику је могућност да путем СМС-а (симулакрума избора) задржим или избацим неког од актера ријалити ТВ програма.
Једно од правила Великог брата је забрана коментарисања номинација, односно забрана изјашњавања пре него што вас Велики брат нешто пита. Тако је било и током преговора – где су се сви домаћи актери понашали доста необично. Постоји амбиваленција у изјавама која додатно збуњује гледаоце, логика тамног вилајета, која непрекидно оставља обе опције отворене. Све изјаве су "ако одбијемо" или "ако прихватимо" до момента када смо одбили усмену понуду са жељом да се преговори наставе. Крај који није крај и тачка која није тачка, већ запета. Као што сам већ рекао – свака одлука биће легитимна, само је треба гласно рећи и објаснити. Знате, то такође подсећа на номинације у ријалити програмима где ћете често чути образложење: "Тај и тај је добар/добра, немам ништа против ње/њега, али неко мора да испадне, а са њим/њом сам провео најмање времена!"
Нисам сигуран да је ова медијска стратегија добра, јер од гледалаца и бирача тражи пажњу, црпи енергију и ствара очекивање да ће нешто невероватно важно да се деси. Када не буде баш тако – остаје издувани балон и разочарање. Логика тензије, чији је велемајстор био Милошевић, има једну ману коју и ова власт превиђа. Ниво тензије мора да расте да би драматургија функционисала. Једино правило које се поштује за сада је избегавање сваког отвореног физичког, да не кажем оружаног конфликта. Замислите само да се било која телевизија осмели да прикаже серију контроверзних изјава наших политичара – "како је Велики Брат видео…" (допишите име по жељи). Паралеле ћете пронаћи и у "тајним задацима"
које добијају и такмичари и политичари.
Један од начина да се тензија дигне јесте играње временом. Помињали су се "паклени дани", "дан Д", одбројавали смо сате до изјашњавања уз ванредне конференције за новинаре и померање датума за одговор за цео један дан унапред.
Уколико прихватимо понуђену логику, која нашим политичарима на власти даје способност ширег сагледавања реалности и дар предвиђања будућности, онда је наша улога до те мере пасивна – да се опредељујемо за споразум о којем у суштини ништа не знамо. Једина утешна и умирујућа вест, мрвица разума и извесности на крају овог политичког ријалитија, за мене је порука и упозорење Великог брата, Дирекције Фарме и Западних сила да свет неће дозволити рат на Косову.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.