Вести
27. 05. 2013.
Здушно подржавамо запослене у „Панчевцу“ да постану власници тог медија
Лист „Панчевац” у оквиру ове рубрике угошћава јавне личности и с њима отвара нимало лагодне теме – од актуелних збивања у високој политици до положаја у ком се налази новинарство. Љиљана Смајловић је рођена у Сарајеву 1956, а 1977. године завршила је новинарство на Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву. Од 1978. до 1992. била је запослена у сарајевском „Ослобођењу” на пословима скупштинског извештача, уредника политичке рубрике и дописника из Брисела.
У јануару 1993, по пресељењу у Београд, запошљава се у листу „Време”, а 1997. постаје спољнополитички уредник магазина „Европљанин”, да би 1999. прешла у НИН, где је радила до 2005, када је именована за главног и одговорног уредника листа „Политика” (смењена у октобру 2008).
Члан је саморегулаторног Савета за штампу и Комисије Владе Србије за разматрање чињеница у истрагама о убиствима новинара у Србији. Говори енглески и француски.
Добитница је награде УНС-а „Димитрије Давидовић” за 2007. годину. Председница УНС-а је од маја 2009.
ПАНЧЕВАЦ: Како оцењујете актуелна политичка збивања у земљи и какву улогу у том погледу имају независни интелектуалци и новинари?
ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: За мене, као професионалног новинара, једино је битно да ли се нешто важно прећуткује и да ли се ко у друштву ућуткује. С тог становишта ми се чини да је ситуација боља него што је била пре годину дана: више је разноврсних мишљења на јавној сцени, има опозиционих медија, не прећуткују се гласови оних који се не слажу с већином – примера ради, косовских Срба или црквених великодостојника који се не слажу с Бриселским споразумом...
• Колико је новинарство у Србији данас слободно и каквим је све притисцима изложено?
– Међународне организације које мере слободу медија, попут „Репортера без граница”, ове године су подигле рејтинг Србије. Притисак политичке и државне власти на медије је, дакле, мањи, али је зато притисак власника на уређивачку политику – која мора бити аутономна без обзира на облик власништва – и даље огроман, како у приватним тако и у овим другим медијима. Но, сада када је ослабио вањски притисак, морамо да се обрачунамо с мангупима у својим редовима. Ту пре свега мислим на некултуру и неморал у редакцијама, на масовна кршења Кодекса новинара, на коруптивност, непрофесионалност и аутоцензуру.
• Шта могу удружења попут УНС-а да учине за побољшање стања у ком се налазе новинари?
– Утичемо на законе који се доносе, не само медијске већ и оне којима се новинарима пружа већи степен физичке заштите – изменили смо Кривични законик и постигли да се претње новинарима строже кажњавају. Увели смо саморегулацију, барем у штампаним медијима (Савет за штампу – прим. аут.), како бисмо санкционисали повреде Кодекса новинара и повратили поверење читалаца. Штитимо угрожене колеге тако што интервенишемо код полиције и тужилаца. Дижемо глас против урушавања материјалног статуса новинара, што је ипак највећи проблем који мучи колеге, али ту имамо најмање успеха јер је огроман број наших колега на списковима незапослених и послодавци увек могу да нађу квалитетну, а још јевтинију новинарску радну снагу.
• Могу ли евроинтеграције допринети бољем положају „седме силе” и колико у томе помажу Мисија ОЕБС-а и друге институције?
– Могу, али то не чине довољно. И ОЕБС и Брисел су нас изневерили када је 2009. доношен драконски закон о медијима: били су задовољни кооперативношћу наше власти око Еулекса и нису нас подржали у борби против тог закона. Касније су покушали да исправе грешку тако што су натерали власт да нас консултује око медијске стратегије и писања медијских закона.
• Шта ће нам донети Закон о јавном информисању и медијима?
– Већу транспарентност власништва и финансирања медија, као и излазак државе из медија.
• Какав статус медија би био најцелисходнији и шта мислите о приватизацији?
– Удружење новинара Србије биће против Закона о јавном информисању и медијима уколико излазак државе из медија не буде праћен законском обавезом локалних аутономија да барем два одсто из буџета издвајају за информисање грађана. За нас је то црвена линија. Парламентарна демократија не може да постоји без слободних медија, а слободних медија нема тамо где владају сиромаштво, корупција и страх. У Србији има довољно пара за медије, само се не сме дозволити да те паре, како смо видели из извештаја Верице Бараћ, по скривеном поступку завршавају у медијима који само хвале власт, или своје власнике.
• Да ли медији код којих је приватизација раскинута поново треба да пролазе кроз исти процес и да ли је подела бесплатних акција новинарима идеално решење?
– Медији који су преживели лоше приватизације, попут „Панчевца”, који је доказао да може успешно да послује, исплаћује све своје обавезе и враћа дугове – за које је, на крају крајева, одговорна држава – не би смели поново бити препуштени приватизацији каква је била до сада. УНС је за пренос акција запосленима без накнада или, уколико запослени за то нису заинтересовани, за тендерску приватизацију. За разлику од аукцијске, тендерска приватизација предвиђа строго прописане услове за евентуалне купце медија и јасне обавезе након куповине, као и услов да купац буде из бранше. У конкретном случају, видим да су запослени у „Панчевцу” заинтересовани да буду власници медија и УНС ће вас здушно подржати.
• Шта мислите о последњем атаку неформалне групе на „Панчевац”?
– Покушај да се у „Панчевцу” преко заступника државног капитала смене менаџерски и уређивачки тим видим као покушај злоупотребе, као и стављања уређивачке политике под контролу. То је недопустиво!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.