Вести
30. 05. 2013.
Замрзавање Владе- Сад кад нам је Александар Вучић саопштио да је економија његова ноћна мора, и остатку политиче елите отвориле су се очи, што не значи да сви гледају у истом правцу
Време обрачуна: Лет над тишином Чим наши политичари потегну народне изреке, знајте да је ђаво однео шалу. Тако тумачим и изјаву Млађана Динкића, министра привреде и финансија, да ће бити музике колико и пара. Како је кренуло, завладаће гробна тишина јер пара нема.
До пре неки месец било је обрнуто – биће музике, обећавали су надлежни и љутили се на трезвена упозорења, попут мартовског аларма Фискалног савета, да се овај темпо пада буџетских прихода и одржавања јавних расхода без великог задуживања не може издржати.
Сад кад нам је Александар Вучић саопштио да је економија његова ноћна мора, и остатку политичке елите отвориле су се очи, што не значи да сви гледају у истом правцу. Показује се да је владајућа коалиција разрока: једни су да се замрзавају плате у јавном сектору и пензије, а други су против тога.
На тим економским мерама штедње ће се доказивати и чврстина владине коалиције, али ће то бити и тест издржљивости гласачког тела и то ће тек бити права ноћна мора за политичаре. До октобра ће се гурати, овако или онако, али кад стигне јесењи талас повећања цена – од комуналија до акциза – кад деца крену у школу и кад се у пуној снази покаже да није фер што је Бог оволику сиротињу казнио с четири годишња доба, гласно ће се чути мук с почетка овог текста, прекидан повремено пробијањем звучног зида док свеже уговорени руски МИГ-ови буду надлетали паланачко гробље.
Ако људи на власти оцењују да су учврстили положај последњи је тренутак да предузму радикалне мере – љута трава на љуту рану. То подразумева озбиљно кресање свих државних трошкова, хитну реконструкцију јавних послова и предузећа... од замрзавања плата до трансформације пензијског система. Проблем је, међутим, што ће влада морати да се обрачунава са сопственим клијентима и добрим делом страначких дочасника који су поверовали да им је упала секира у мед кад је њихова изборна листа добила прилику да управља Србијом.
Сва та кресања потрошње која се најављују и промене у пореској политици (види текст "Динкић би и новце и овце" на страницама које следе) очајне су мере, али су последица очајне ситуације у којој се Србија налази. Фактичко смањивање зарада у јавном сектору (запослено између 450.000 и 500.000 људи) и смањивања пензија (готово милион и по људи) утицаће на пад прихода у приватном сектору који ионако има муку да било шта произведе и прода. Буџетски приходи смањиће се процентуално смањивању расхода. Промет у малопродаји већ је ове године мањи за око 12 одсто него у истом периоду лане.
То је просто јурцање за сопственим репом. Бићемо удружени у сиромаштву, а оно мало домаћег капитала бежаће још брже него сада.
Хало, другари: Вучић на вези с Немцима
Чини ми се, с друге стране, да су мале наде да убрзано решавање косовског питања има тесну везу с убрзаним инвестицијама у српску привреду. То јесте један од предуслова политичке стабилности (ако буде постигнута), али политичка стабилност не повећава сама по себи заинтересованост страног и домаћег капитала да уђе у послове. Да не идемо далеко. У Европи којој тежимо све земље имају елементарну политичку стабилност, али их то не чини имуним од економског колапса.
Вучић је лепо рекао да ће другаре из Немачке звати сваки дан да нешто овде инвестирају, али није јасно кога ће звати ти његови другари, јер, без обзира на тесну спрегу крупне политике и привреде, тамо ипак не владају буразерска правила по којима политички ток диктира токове новца; нису то, кад смо већ код музике, концерти Ане Бекуте и друга домунђавања на линији власт и паре.
Па и ако нас крене у том правцу неку корист од тога нећемо брзо видети, тако да ће, без обзира на јогуњење социјалистичких елемената у влади, неко кресање потрошње морати да се обави што би већ био разлог за расписивање избора у невреме. Стартни пуцањ за изборе могао би бити већ у јулу када се очекује предлог ребаланса буџета.
Претпоставимо да Вучић и његови, понети тренутном популарношћу, освоје толику већину да сами формирају владу (што најављују као могућност, можда у функцији претње коалиционим партнерима), морали би те изборе добити на Динкићевој реплици народне изреке о музици и парама, а то се гласачима никако не би допало. Искорак из популистичке политике у свет реалности лакше је постићи на терену већ прежаљеног Косова него на хлебу и млеку.
Једини излаз биће у продаји породичне сребрнине, готово као за време великог рата кад се клавир мењао за два џака брашна. Телеком, ЕПС, има ту још понешто, биће залози одржања животних функција Србије и то се тешко може избећи.
Поштено је рећи да СНС није таквој ситуацији дао одлучујући допринос. Али, њима је запало да власт преузму у тренутку свођења рачуна и патриотска је дужност да им се у том рашчишћавања Аугијеве штале помогне, под условом да не вређају народну интелигенцију јефтиним популизмом и партијским кадровањем у сваком послу и предузећу.
Царска се не пориче: Буџет и телевизија
Ево и примера за готово све горенаведено. Пошто се Александар Вучић заклео, ваљда у предизборној кампањи, да ће укинути телевизијску претплату, на том колосеку се убрзано ради. Кад је Млађан Динкић закукао ових дана да тих пара нема у буџету, Вучић је поновио нешто што се своди на исказ "царска се не пориче." Од обећања да ће претплата на јавни сервис бити укинута, приход РТС и РТВ нагло се стрмоглавио, сада тих 500 динара плаћа само 30 одсто домаћинстава.
Народ јесте осиротео, али и они који нису неће да испадну будале. Што би плаћали два пута – претплатом и партиципацијом у буџету.
И званичници Европске уније упозоравају да је буџетско финансирање јавног сервиса лош потез. Кажу да је требало да држава води кампању да се плаћање претплате повећа, као да не знају да је лакше добити изборе ако народу кажеш да нешто неће да плаћа него ако апелујеш на њега да завуче руку у џеп, мада се све своди на причу о мосту и ћуприји.
Александар Тијанић, директор РТС-а, као и Динкић, истина другим речима, на критике програма одговара изреком "колико пара толико и музике" па готово свакодневно гледамо како се један велики и озбиљан систем урушава држећи се ноктима за симс прозора у Таковској улици.
И без много натезања може се направити аналогија између телевизије и Србије.
Плате су смањене и нису редовне. Најбољи меркају где ће да оду. Роје се кандидати за нове директоре, уреднике, новинаре... Амбиције су веће што су ближи странци на власти, а неки се и отворено препоручују. Јавни сервис истина не може да се прода као ЕПС, на пример, али зар оваква ситуација неће водити бруталној комерцијализацији програма, што је облик продаје. Комерцијалне телевизије узимају иначе примат у гледаности... и да даље не набрајам.
У интервјуу за "Блиц" Тијанић је на питање око модела финансирања јавног сервиса рекао. "Најбоља је претплата, кад је могућа. Ако није, а буџет може да издржи, онда државно финансирање да би се олакшао положај грађана... Овде је проценат наплате око 30 процената и постаје бесмислен. Но, ако је руководство РТС прељубазно према било којем режиму, власт може све, без обзира на облик финансирања."
Разумем човека. Он балансира на броду који се опасно љуља, али ако јавни сервис постане буџетска установа, онда се и онај слоган "Ваше право да знате све" може допунити са "о њима".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.