Вести
04. 06. 2013.
Телевизијска будућност
Макар двоседмично избивање из тривијалног домаћег свакодневља и његовог медијског, првенствено телевизијског одраза, може бити корисно. За ментални опоравак рецимо врло добродошло.
У понуди од шездесет телевизијских канала, припремљених у десетак земаља са четири континента, за тих четрнаест дана и ноћи, ако изузмем да је у једној рубрици о времену у Европи споменут Алексинац, (заправо податак о зачуђујућих 410 сантиметара кише по квадратном метру, која је залила ту варош) и вест да ће се вољом жреба, Ђоковић и Надал (можда?) срести већ у полуфиналу тениског турнира у Паризу, ни речи о Србијици и њеним темама и дилемама.
Ни гласића рецимо о Вучићевом усиљеном маршу у упокоравању медија, Дачићевим путешествијама и мудровањима на истим, Николићевим одликовањима свесрпских љубимаца, Кустуричиним родољубивим трактатима, Вулиновом „камбеку“ на радост остатка Србаља на северу Космету... Ништа! Нула!
Свет је тих дана, судећи по броју прилога и минута трајања истих, у информативним сегментима поменуте понуде, бринуо о последицама разорног торнада у Оклахоми, бројао жртве након бомбашких акција у Ираку, згражавао се над братоубилачким крвопролићем у Сирији, сазнавао разлоге за бездушно убиствo војника на лондонском тротоару... Уживао у призорима са црвеног тепиха испред чувене Кроазете, синонима филмске смотре у Кану, или посматрао немачку навијачку инвазију на британску престоницу, поводом завршне утакмице европског клупског надметања у фудбалу...
Знам, многи ће читаоци захвалити небесима што више нисмо у глобалним вестима дана. Разумем и такав став. Како год било и јесте, о нечем другом бих још тим поводом.
Није реч о преседану, штавише, али рекао бих да сам више и чешће него икада раније, уочио телевизијске прилоге, укључујући и оне љуто ексклузивне, који су снимили аматери. Камерицама на својим разноразним „геџетима“. Овога пута то је било посебно наглашено када је реч о масовним трагедијама у Сирији и Оклахоми. Убиство војника у Лондону је, ипак, по својој шокантности, прича за себе Наиме, један од двојице убица, са рукама - али буквално! - крвавим до лаката, са ножем и сатаром у шакама, након масакра, хладно је прешао улицу и у камеру телефона, ту затекнутог грађанина, испричао разлоге за своје безумље.
Сниматељ-аматер, који је кренуо на интервју за посао, снимио је исповест убице до краја, са пуном занатском одговорношћу као да је професионалац, искусни ветеран, који, ето тог поднева, снима изјаву домаћице, забринуте због новог поскупљена поврћа у локалном маркету. Наравски, тај снимак је ускоро протутњао нашом планетом. Нема, ваљда, телевизијске станице која га није објавила...
Да ли је то снажна илустрација врло скоре телевизијске будућности? Бар оне информативне? Хоће ли, глобално и локално, ауторски заштићен, тематски разврстан, добро плаћен, технолошки развијенији облик некаквог „јутјубовског“ качења хиљаде и хиљада разних снимака, урађених од сниматеља, обавезно аматера - који су се у правом тренутку нашли на правом месту - директно утицати на уређивачку политику емитера?
Хоће ли понуда изванредног материјала - и у Србији! - угрозити моћ разних кабинетуша и пијаруша, које зарад задовољства свог неприкосновеног шефа, малтретирају, на такве пресинге, неотпорне подрепашке уреднике? Или ће у Србији - и даље, и опет - у инат свету, сви телевизијски програми личити једни другима, као јаје јајету? Заправо (с)личити искључиво главном јунаку наших дана. Оном актуелном. Милошевићу, Тадићу, Вучићу...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.