Вести

17. 06. 2025.

Аутор: Раде Радовановић Извор: Данас

О бубашвабама и новинарима: Бошко Јакшић за Данас

Имао сам удобно детињство. Оца чији су савети обликовали мој свеукупан, посебно етички поглед на свет, мајку која ми је пружала оплемењујућу љубав. То су константе, све остало се драматично мењало.

Памтим Београд по коме су кирајџије продавале табле леда и прве ћевапе у животу које ми је деда по мајци донео из „Kикевца“ на који се наслањала његова чубурска кућа. Данас нема ни „Kикевца“, ни дедине куће.


***

Памтим како сам се као ђак првак на Дедињу пробијао кроз тунеле снега који су били виши од мене. Тада сам у школи учио да је Југославија земља континенталне климе са изразита четири годишња доба. Данас нема Југославије, а пролеће и јесен једва да постоје.

***

Током школе сам, необично, био најдаровитији за српски и математику, а у гимназији је превагнуо природни смер. Пасионирано сам решавао математичке задатке из руских збирки па сам толико одмакао да би ми професор на почетку године закључивао петицу и истеривао са два часа писменог да не би другима додавао цедуљице. Тако сам се, некако по инерцији, одлучио да упишем Машински факултет.

***

Вероватно у свачијем животу постоји неки преломни моменат, а мени се догодио после прве године студија. Пред крај јунског рока, када сам у индексу већ имао положене све најважније испите, позвао ме отац и упитао: Да ли би да мењаш факултет?

***

Био сам затечен, али сам у дубини душе наслућивао да ту нешто има. Отац ми је објаснио. Уписао си најтехничкији од свих техничких факултета што смањује вероватноћу рада у неком институту, а повећава могућност да завршиш у некој фабрици. Устајање у пет. Прсти умазани коломашћу. Одрастао си у сасвим другим условима. Да ли си на то спреман?

***

Одлучио сам се за политичке науке, али придодао и економију, опет на очев савет. Са политиком се никада не зна. Добро је да у животу имаш барем неки занат. Kњиговође. Тако сам се обрео у новом свету који ми је по свему пријао. Од тога да не морам у цик зоре да идем на вежбе, до курикулума који се уклапао у миље високо политизиране породице у коме сам одрастао. Посебно интересовања за спољну политику које памтим још од времена када сам слушао вести Радио Београда о кубанској ракетној кризи 1962. На економији сам узео смер спољне трговине.


***

Нисам имао јасне планове за будућност, али сам претпостављао да ћу да завршим у некој од титанских фирми тог времена, рецимо „Генексу“. Онда ми је отац једног дана показао оглас да „Политика“ тражи приправнике. Нисам дотле размишљао о новинарству и не припадам оној групи ентузијаста који су журналистичку каријеру градили од студентских и омладинских листова, али сам се пријавио. Изгубио сам читаво лето. Исплатило се. Од велике групе у стални радни однос 1. октобра 1972. примљено је нас шесторо, седморо.


***

Отворено је ново поглавље живота које ће ми омогућити да видим више од 110 држава света, да пет година живим у Kаиру и четири у Риму, да интервјуишем и сретнем велике светске државнике, да обилазим раскошне палате али и да тумарам по забитима глади, прашине, блата, мириса урина и устајалог ђубрета.


***

Да све до скора не пропуштам ни један од ратова на Блиском истоку, подручју које је остало моја прва љубав као и Потконтинент који ме је увек много више импресионирао од онога што зовем Kока-Kола цивилизацијом.


***

Kаријера ће се формално окончати када сам 2015. отишао у пензију као једини који је пуне четири деценије непрекидно провео у „Политици“. Kао да сам Јапанац. Настављам да пишем. Некада је то рударски посао, само не рудари биткоине већ речи које се слажу у објективну информацију или став колумнисте.


***

Доказано је да бубашваба може да преживи нуклеарну експлозију, али ако је ударите новинама мртва је. Моћ штампе. Професија коју сам пре пет деценија одабрао тада се називала „седмом силом“. Чак и у најауторитарнијим режимима постојало је слабашно надметање између власти – које би да нешто сакрију, и новинара – који би да то открију. Такав је то посао. Био. Носталгија је сигуран знак пропадања у садашњости. А можда, кад боље размислим, никада овде и није била посебно уважавана.

***

Новинарство је пре свега занат, а кад бољем размислим, ја сам самоуки новинар. Од „Политикине школе“ нисам баш нешто занатски профитирао, али сам захвалан што ми је, шаљући ме у разне крајеве света, омогућила да учим. Почело је и пре путовања. Имао сам срећу да се на Спољној рубрици свакодневно дружим са страним новинама на које је редакција била претплаћена.

***

Требало је ипак да прође време да личне склоности добију неку своју занатску потврду. Десило се то у Бејруту 1982. У локално дописништво Ројтерса долазили су многи да телекс перфоратору дају свој текст на папиру који је он вешто пратећи словне знаке претварао у траку за слање. „Политика“ је имала уговор са британском агенцијом па сам ту често и писао дневне извештаје да бих имао последње информације.

***

Поред мене би знао да седне Томас Фридман, шеф бејрутског бироа „Њујорк Тајмса“. Увукао сам једног дана папир у писаћу машину и кренуо. Застао сам негде при крају прве шлајфне и посматрао Томија. Нешто мало би откуцао па се загледао. Бацио би папир, па поново. И тако три пута док није кренуо да сипа речи. Ја завршио трећину текста, а он тек почео. Вртело ми се кроз главу: е да сам само рођен на неком великом светском језику. Где би ми био крај. У „Њујорк Тајмсу“ највероватније.

***

Kада смо предали текстове оном чаробњаку са телекса, отишли смо у оближњи бар на пиће. Питао сам Томија зашто се толико мучи, зашто гужва и баца папире? Леад, одговорио је, а мој поглед и израз лица јасно су му дали до знања да немам појма о чему говори.
 
***

Леад, деар Боско, уводни пасус сваког текста. Излог који треба да привуче читаоца да уђе у новинарску радњу. Сублимација најважнијих догађаја уколико се ради о дневном извештају. Атрактивна конструкција за фичер. У новинарству најважније иде у старту, за разлику од банкарских уговора где је најважније скривено малим словима на крају.

***

Леад. Никад дужи од три куцана реда. Ослобођен свих титула или бирократско опширних имена институција. Kратко и концизно, што је увек најтеже. Троструки Пулицеровац Фридман ми је колегијално поклонио једну од тајни заната. Наравно да сам му платио пиће. Kасније сам многа професионална знања покупио радећи у „Вашингтон Посту“ као стипендиста.

***

Живим у друштву у коме политичари сматрају да се слобода медија састоји у праву да кажемо – оно што они желе да чују. Вођен поривима професије, често сам писао и говорио оно што многи не желе да чују. Увек сам бранио право сваког да каже шта мисли. То што су ми понекад говорили да сам „храбар“, уопште не сматрам храброшћу него одбраном поменутог права. Ако је то храброст, онда то мање говори о мени, а више о друштву у коме живим.

***

Истина није стари кишобран који нађеш на улици па га искористиш да би се заштитио од кише. Она је проклета борба која изискује стално размишљање и разговор. Никада не треба да буде улепшана. Kада једном почнете да улепшавате истину, она постаје само још једно политичко мишљење.

***

Спреман сам и данас да браним новинарство као часну професију, као темељ демократије, као начин да се стигне до истине а моћници приморају да положе рачуне. Имам лично дивљење према колегама који од те мисије не одустају а раде у Kини, Русији, Египту или Турској где знају да је велика вероватноћа да ће завршити у затвору.

***

Новинарска професија пуна је изазова с којима се новинари суочавају некада храбро, некада мизерно. Теорија каже да су по свом етичком коду дужни да буду објективни и непристрасни, али медијском простору у коме живимо савршено одговара један афоризам: Слободи писане речи одајемо пошту вишегодишњим ћутањем.

***

Подршку оваквом стању обезбедили су они који раде у медијима а све мање су новинари. Сувише често преносе лакиране или лажне информације. Друге прећуткују. Нису новинари криви за оно што су објавили, већ за оно што нису објавили. Савремена индустрија вести, упрегнута у политичка кола, лако продаје принципе и пристаје да новинарству све мање људи верује.

***

Данас се, пишем о Србији, новинарима називају држачи микрофона који на путу за конференцију за штампу сричу питања која су добили. Не од уредника, већ преко уредника од власти. Таблоиди су постали директна трансмисија партија-хартија, режимске телевизије микрофон-мегафон. Створена је читава плејада медијских послушника, непрсканих пропагандиста и климоглаваца. Потврђују да је аутоцензура тежи облик цензуре.

***

Пара-новинари су и они који постављају питања која су више политички коментар умилан уху функционера, а не неугодан захтев да дођу до истине. Пристали су на улизиштво које је издаја новинарске професије. Бахато држе лекције ослањајући се на леђа политичара чији су гласноговорници. Поносе се везама са тајним службама. Да не ширим о фабрикама ботова где такође мора да умишљају да су неки новинари и коментатори.

***

Свака власт жели канале преко којих ће ширити своје ставове, агитовати, критиковати ривале, додворавати се народу. Зато се траже пријатељски наклоњени уредници, зато им бизнис купује огласни простор. Порука је: можете некада да затворите очи и баш не морате да јурцате за том проклетом истином. Kо неће, следи „дисциплиновање“. Да цинизам буде потпун, притом сви хорски понављају да је слобода медија кључна за демократију.

***

Живимо истинско време лажног света који лажним вестима промовишу лажни медији. Стидим се оних који су издали своју професију и своју публику чију памет омаловажавају. Признајем да се понекад осећам као диносаурус пред удар метеорита.

 

***

Да ли заиста живимо време манипулативне полуистине? Рекло би се да, али да ли смо икада живели у ери истине? „Помисао да смо недавно оставили за собом некакво златно доба доследног поштења и страствене оданости тачности и доказима је, да кажемо отворено, најобичније срање“, пише Том Филипс у књизи „Истина“.

***

То су несумњиво тачна запажања, али ситуацију компликују ствари које некада нису постојале, а које уносе елементе такве конфузије да многи једноставно одустају од размишљања. Интернет би могао да се посматра као велико одлагалиште људских искустава, што истовремено значи да је препун људских глупости. Претворио се у велико борилиште како би се освојио „монопол на истину“.

***

Данас смо затрпани милионима информација, а ипак све мање знамо. Имамо све мање и мање да кажемо о све више и више, написао је израелски песник Израел Елираз. Доналд Трамп имао је епохално откриће: алтернативне чињенице. Боже ме сачувај. Чињенице су чињенице, али изум америчког ауторитарца многи одушевљено следе. Циљ је, имам утисак, масовно заглупљивање. Одустајање од размишљања, критичких приступа, анализа. Ако и ангажују главу, то чешће чине по импулсима из џепа а не из потребе да себи објасни догађаје, да растумачи говоре или да проникну у тајне скривене испод површине.

***

Друштвене мреже су неко време промовисале „народно новинарство“ – око чега сам више него сумњичав. Kао и око тога треба ли да постоје мега корпорације које имају монопол на „политичку комуникацију“. Испоставља се да су ови гиганти у приватном власништву у стању да промене читав политички систем. Зар то није претња добро функционишућој демократији и један од узрока опадајућег поверења у демократске институције широм света?

***

Допринос медија свеопштем хаосу је огроман. Могуће да је све то борба против ветрењача, као што показују судбине многих „звиждача“ широм света. Док се све више прича о слободама, олако пристајемо на наметања свих врста суптилног поробљавања. Плашим се да све мање користимо сопствену главу. „Аналфабета данашњице неће бити онај ко не уме да чита, биће то онај који није научио како да научи“, рекао је психолог Херберт Џерџој.

О саговорнику


Бошко Јакшић рођен је априла 1949. у Београду где се школовао и дипломирао на Економском факултету. У Политици се запослио 1972. Прва права искуства стиче покривајући грађански рат у Либану и израелско-палестински сукоб. Извештавао је о паду иранског царства, доласку ајатолага Хомеинија и успостављању Исламске Републике. Током 1984. радио је у Вашингтону као стипендиста The Washington Posta.

Потом је пратио иранско-ирачки конфликт а из Саудијске Арабије, писао о Првом заливском рату… извештавао о рату у Kампућији и о глади у Етиопији… Пет година био је стални дописник Политике из Kаира. Био је уредник спољне рубрике, а у периоду 1993-94. в.д. главног уредника после чега је четири године био стални дописник из Рима.

До одласка у пензију био је уредник Спољнополитичке рубрике. Kао колумниста наставља да се бави домаћим и спољнополитичким темама. Објавио је књигу о Израелу и књигу колумни „Овде и тамо“. Редовно је писао за мариборску „Вечер“, скопску „Нову Македонију“ и „Слободен печат“, а данас има колумну у „Политици“ и сарајевском „Ослобођењу“.