Вести
26. 08. 2025.
Пазили смо једни на друге: Солидарност новинара у протестној Србији изнад грубе тржишне трке за ексклузивом
Ексклузива је одувек била једна од најскупљих речи у врло компетитивном и грубом свету новинарства. Али током протеста она као да је надвладана солидарношћу, која ипак није на самртничкој постељи. Бар међу онима који су свакодневно извештавали са улица
Од првог новембра наовамо, Нови Сад је искусио највећи протест у историји града чак три пута.
Протести су постали свакодневница, а како је број грађана на улицама растао, тако је расла и дужност и обавеза свих новинара у граду.
Срећом, Нови Сад има, како Цензоловка наводи, више од 300 регистрованих медија, али на несрећу Новосађана, мало њих је сматрало највеће протесте у историји града и модерне државе Србије као тему о којој вреди извештавати свакодневно.
Међу онима који ипак јесу тој теми придали одговарајући значај, развило се и нешто сасвим неочекивано – солидарност какву је у Србији тешко видети и у другим професијама, а посебно оној у којој су компетитивност и ексклузивност толико цењени.
Солидарност какву и двоје новосадских новинара Александар Латас и Ксенија Павков, како кажу, „тешко могу замислити на овом нивоу“ иако је она одувек постојала.
Слична је атмосфера и на крајњем југу наше земље. У Нишу, иако је протеста било незнатно мање, ситуација са медијима је још неповољнија.
У трећем највећем граду наше земље регистровано је „само“ деведесетак медија, па се тако „мала“ бројка огледа и у још мањем броју медија који свој посао раде професионално и у складу са Кодексом новинара Србије.
Нико не гања ексклузиве
Дакле, у земљи у којој је новинарство годинама било синоним за изолованост, притиске и конкуренцију без правила, протести који су уследили након урушавања надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду показали су да колегијалност ипак није мртва реч.
Тешко је можда замислити то за људе ван медија, али ексклузива је одувек била једна од „најскупљих речи“ у врло компетитивном и грубом свету новинарства. У данашњој ситуацији, она као да је потпуно надвладана том колегијалношћу, која ипак није на самртничкој постељи како се могло доскора мислити.
Напротив – управо је у времену опште несигурности солидарност међу новинарима из Ниша и Новог Сада доживела свој, до сада незабележени, зенит. Од заједничког покривања догађаја и размене информација, до међусобне заштите на терену и јавне подршке колегама које су биле изложене нападима – све се чинило као да је професија, макар привремено, постала једна велика редакција – а у случају Новог Сада, то се поприлично буквално догодило.
У Новом Саду се, дакле, спонтано формирала неформална група под називом „Новосадска редакција“, у којој учествују новинари из различитих медија – од националних телевизија до локалних портала.
Њихова сарадња почела је још раније, али је постала нарочито развијена након трагедије 1. новембра, када је страдало 16 људи.
Од тада је, према речима Александра Латаса, новинара Данаса, група функционисала као права редакција:
„Делили смо садржај, покривали догађаје, размењивали информације. Јавни интерес је био изнад свега, нико није гањао ексклузиве.”
Вајбер група као координационо тело
Сличан дух осетио се и на југу Србије. У Нишу, где новинари одавно одржавају контакт кроз заједничку комуникацију на друштвеним мрежама, солидарност се исказала и ван медијских простора – али због њих.
Када је председник Србије увредио дописницу РТС-а из Ниша, локалне новинарке Милица Бранковић и Сања Јаначковић покренуле су иницијативу за јавну подршку.
„Нисмо очекивали толики број људи. Први допис садржао је 46 потписа, а касније смо премашили и сто. Показало се да се не делимо по томе за који медиј радимо, већ по томе какви смо људи”, каже Бранковић.
Њена колегиница Љубица Јоцић из Јужних вести потврђује да у Нишу не постоји навика ривалитета која иначе често одликује рад у медијима:
„Размењујемо и идеје о причама, па те приче буду објављене у исто време у различитим медијима. Размењивање фотографија, информација и тонова изјава су почетни ниво, нешто што се подразумева.”
За њу је кључна и подршка заједнице – грађана и студената, који су у више наврата стајали уз новинаре:
„Сада се подршка шаље даље – не остаје више само међу нама.”
Управо та веза са заједницом била је разлог зашто су новинари из Новог Сада одлучили да функционишу као колектив. Како каже Ксенија Павков, новинарка Н1:
„Све редакције су се фокусирале на једну тему – пад надстрешнице. Иако имамо различите уређивачке политике, тада смо сви радили заједно. Без нас не би било могуће испратити све.”
Она објашњава да је ово било и професионално, али и да је ова тема била посебно важна свима из Новог Сада, те мисли да је на такву солидарност и колегијалност и од грађана и од колега утицала и чињеница да су тај пад сви из Новог Сада доживели лично и емотивно.
Павков каже и да је рад на телевизији у оваквим околностима био посебно исцрпљујућ – месеци теренског извештавања, без предаха, у непредвидивим условима. Објашњава да је и то допринело солидарности јер су сви уморни као никада пре.
У таквом контексту, новинарска солидарност више није луксуз – постаје услов за преживљавање професије, и без међусобне помоћи, како и Латас истиче, „не би било могуће испратити ни део дешавања”.
Кад је криза – колега
Њихова Вајбер група, како каже, била је и координационо тело и систем подршке:
„Пазили смо једни на друге. Размењивали материјал на лицу места, померали се када је неко био у опасности. У кризним ситуацијама видиш колико значи имати колегу уз себе.”
Нишки случај напада на Тамару Радовановић, новинарку Јужних вести, додатно је ојачао односе између новинара и заједнице. Студенти и грађани организовали су протест подршке, што је редакцији, како истиче Јоцић, много значило:
„То је поново показало из којих побуда су студенти кренули у борбу – из љубави и са жељом да оголе режим и укажу на корупцију.”
Иако формална организација оваквог заједништва, како истичу саговорници, није неопходна, у Новом Саду се разматрала могућност заједничке платформе. Павков додаје да је колега Жарко Богосављевић на крају покренуо свој локални портал, Разглас Неwс, управо из потребе да садржај који београдски медији игноришу добије свој простор.
На питање да ли ће се ова солидарност задржати и након што протести престану, сви саговорници одговарају потврдно.
И у Нишу и у Новом Саду, тврде, већ постоји основа за то – свакодневна пракса, међусобно поштовање и заједничка борба за јавни интерес.
„Можда једног дана неће бити потребе за оваквом сарадњом, али солидарност неће нестати”, закључује Ксенија Павков.
* Текст је настао у оквиру Школе дигиталног новинарства Славко Ћурувија фондације
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.