Вести
29. 08. 2025.
Огуглао сам на претње, то је проблематично
Плашим се као и свака особа која се бави неким јавним послом, и која открива неке ствари које су против власти. Али, у суштини, то је здрава доза страха. То није страх који ће ме икада зауставити да радим оно у шта верујем и што мислим да је истинито и праведно.
Познати истраживачки новинар БИРН-а, једног од најутицајнијих истраживачких медија у Србији, Саша Драгојло, био је гост на „Земаљском форуму“ у Врању, где је на Педагошком факултету одржао предавање „Оружана дипломатија и саучесништво: Србија, Израел и наслеђе Југославије“. Дуго се бавио свим врстама новинарства, паралелно: и дневним, и аналитичким, и истраживачким. Само у истраживачком новинарству је десет година, од чега у БИРН-у шест и по, рачунајући ту и период када је, као млад новинар, био део ове редакције.
За наш портал, између осталог, говори о нападима и притисцима на истраживачке новинаре, о свакодневним опасностима које носи овај позив, о предностима бављења овим послом у великом граду, као и о дигиталној и физичкој заштити.
Слободна реч: Колико су озбиљни притисци на истраживачке новинаре?
Саша Драгојло: Притисци су озбиљни, али све зависи од случаја до случаја. Посао истраживачког новинара је сам по себи тежак и захтеван, јер морате теме које су осетљиве да истражите по дубини, што значи да одлазите на места која нису сасвим безбедна, да се виђате са изворима који могу да буду опасни, или може да буде опасно и по њих, а самим тим и по вас.
СР: Како власт у Србији третира истраживачке новинаре?
СД: Оно што видимо и што смо видели свих ових година је да је власт у Србији гледала да минимизује утицај истраживачких новинара, да их означи различитим етикетама – издајницима и страним плаћеницима. Не покушавају они нас да пребију или убију, то су ретки случајеви када је реч о истраживачким новинарима угледнијих редакција. Покушавају да нас сатанизују у медијима, да смање доток новца и да смање публику до које наша истраживања стижу. Наша истраживања добијају други живот када их преносе телевизије као што су Н1 и Нова, и праве од њих прилоге. Када би наше прилоге емитовале телевизије са националном фреквенцијом, овај режим би одавно био на издисају. А Вучић је то желео да заустави. Физички напади су ређи, зато што је он желео да се западној међународној заједници и даље представи као неко ко је демократски владар. Међутим, како време одмиче, та маска све више спаде. А мислим и да улазимо у гору и насилнију фазу, па и по истраживачке новинаре.
СР: Да ли сте досад добијали претње или били у било каквој опасности? И како се борите са тиме?
СД: Да бих вам прецизно одговорио на питање, морао бих да седнем и размислим, и да се подсетим. Било је разних ситуација, али не бих могао сада јавно да говорим о некима од њих. Имао сам разне претње када сам разговарао са људима о којима сам писао, у смислу да су претили да ћу бити ухапшен, да они раде са БИА-ом и да је ово државни посао. Било је ситуација на терену са обезбеђењима, са директорима фирми, са хулиганима… Али ја сам, нажалост, огуглао на то. Доста је проблематично то што сам огуглао.
СР: Нападнути сте у марту, током извештавања са протеста у Београду. Шта се десило?
СД: Тужилаштво до данас ништа није урадило тим поводом. Постоје јасни снимци на којима се види да је један од активиста Српске напредне странке (СНС) физички насрнуо на мене, упркос томе што сам се представио као новинар, што значи да се ради о директном умишљају. Полиција га није ни легитимисала, није ништа урадила, иако сам ја то тражио од полиције. То говори – а и последњих недеља то видимо – да полиција штити активисте СНС-а и њихове силеџије. Тај случај је пријављен у тужилаштво. Наравно, уз помоћ Сталне радне групе за безбедност новинара и НУНС-а. Веран Матић је јако помогао у том процесу. Међутим, Прво основно тужилаштво и Више јавно тужилаштво се и даље споре ко је надлежан. Тај човек који ме је напао, чије смо ми име, презиме и друге податке о њему већ објавили, није саслушан уопште. Они чекају да се тај случај развлачи, избегавају одговорност и просто нас терају да се сами побринемо за сопствену безбедност.
СР: Да ли се плашите за своју безбедност?
СД: Плашим се као и свака особа која се бави неким јавним послом, и која открива неке ствари које су против власти. Али, у суштини, то је здрава доза страха. То није страх који ће ме икада зауставити да радим оно у шта верујем и што мислим да је истинито и праведно.
СР: Да ли више пажње посвећујете физичкој безбедности или онлајн заштити?
СД: Што се физичке безбедности тиче, могу да будем обазривији када се негде крећем, али ми водимо рачуна да заштитимо нашу комуникацију са изворима, податке које поседујемо и које делимо, телефонске позиве и тако даље. На то се фокусирамо јер на то можемо да утичемо. На то да ли ће нас неко физички напасти, нажалост, не можемо. Не можемо се ослонити ни на полицију.
СР: Да ли је предност или мана то што се истраживачким новинарством бавите у великом граду као што је Београд? Колико би вам се посао разликовао, и да ли би, да то исто радите у Врању или Лозници?
СД: Апсолутно је предност што се овим послом бавим у Београду. Да радим то у Врању, вероватно би ме пет-шест пута пребили досад. Велики град, поред опасности које носи, носи и одређену врсту заштите. Зато сматрам да су локални новинари највеће благо које треба гајити, јер без њих се ништа у Београду не би знало. Мислим да су локални новинари можда најугроженија врста, угроженија чак и од истраживачких новинара. Јавност треба мало више да обраћа пажњу на њих.
СР: Како се ваше млађе и неискусније колеге боре са притисцима? Да ли их они обесхрабрују?
СД: Ја сам међу најмлађима у редакцији, али, у суштини, овај посао је такав да – или јеси, или ниси за то. Они који нису за овај посао ће, после пар година, отићи. Овај посао је позив, колико год то звучало као клише. Упркос пропаганди власти, овде нема много пара. Људи би се запрепастили за које новце раде истраживачки новинари. У том смислу, ово радите зато што верујете у то. Страх је природан, а свако одлучује чиме ће се бавити.
СР: Колико се разликују животи истраживачких новинара у Србији и иностранству?
СД: Мислим да је свуда тешка ситуација са истраживачким новинарима, мада је у неким државама мало лакше. У неким богатијим западним земљама, чини ми се, истраживачки новинари који су успели да се изборе за своју позицију у послу – баве се темама које су мање опасне, на неки директан начин, и могу безбрижније да раде на њима. Док у земљама као што је Србија радимо теме које се раде дуго, а истовремено морамо да пратимо и ове свакодневне трагове. Време се толико убрзало, поготово од када су почели студентски протести који су прерасли у грађанске. Много више има посла за нас, па идемо и у самоексплоатацију. Говоримо себи – битно је, можемо још, проћи ће то па ћемо се одморити. Али то време никада не дође, тако да апелујем на колеге да брину о „бурноут“-у, о сагоревању на послу, и да гледају да сачувају себе, јер ова игра је маратон.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.