Вести

03. 02. 2026.

Аутор: Ивана Крагуљ Извор: НУНС

Радован Сератлић за НУНС: Професионални интегритет је услов да новинарство има смисла

Овогодишњи добитник регионалне награде за телевизијско новинарство „Гордана Суша“, новинар и водитељ ТВ Нова Радован Сератлић, у разговору за НУНС каже да му признање представља „огромну част, привилегију и одговорност“, јер је награда за кратко време постала престижна – како због лауреата који су је до сада добили, тако и због имена које носи.

Добитник награде за изузетна достигнућа у телевизијском новинарству, чији је рад жири издвојио због „несвакидашње оригиналности – на два точка”, открива како је изгледало извештавање са студентске „Туре до Стразбура“, шта ће публика видети у најављеном документарцу, али и како изгледа рад у редакцији која је често на мети притисака. У разговору се осврће и на стање локалних медија у свом Врбасу, као и на то шта би волео да дочека нову генерацију новинара – телевизија са више формата, тема и креативности.

НУНС: Када сте чули одлуку жирија, шта Вам је била прва мисао и шта Вам ова награда „закључава“ као обавезу у наредном периоду?

Радован Сератлић: Обавезује и оптерећује. Треба је правдати у годинама које долазе. Ја сам млад, ако се тако може рећи. Моје телевизијско и новинарско искуство не премашује десет година, тако да сам у првој деценији рада. Обавезује на интегритет, посвећеност и непристајање на компромисе који су, пре свега, штетни за професију, а онда и за њене ођеке у јавности и, на крају крајева, у интересу грађана, због чега смо сви ту.

НУНС: Жири је у својој одлуци навео да сте успели да „померите професионалне стандарде за додатни ниво несвакидашње оригиналности – на два точка“. Колико је све то било захтевно?

Сератлић: Јесте то био један, како да кажем, необичан и одважан потез, можда и подвиг. Студентски подвиг био је још већи и напорнији, а ја сам се онда преиспитивао: где престаје спорт, а почиње новинарство? Да ли се они правилно смењују, да ли сам довољно добар и на точковима и пред микрофоном? Нисам знао у којој се мери све то гледа у Србији, јер само испоручујеш укључења и немаш повратну информацију. Када си у Београду или у било ком другом граду, премоташ, па видиш како си нешто урадио. Јаве ти: „Ово је било добро, ово је било лоше“. Сада је то изостајало. Ја сам само испоручивао – не добијајући повратну информацију. Већ трећег дана сам мислио: па да ли нас ико гледа? Ја појма немам где то одлази. Заправо је одлазило на телевизијске екране и мобилисало људе око њих. Неки су само желели да виде да ли су студенти добро, други су били приковани за екран у свим укључењима од јутра до мрака.

Једини физички проблем било је седиште. Имао сам мало и психичких изазова, нарочито деветог–десетог дана, јер су ту разна искушења. Није то била вожња па ето – возиш. То је доста обавеза: укључења на сваких сат времена. Задовољан сам и срећан и можда бих себи одао признање зато што ниједног уредника нисам одбио. Имао сам интеракцију током дана са десетак уредника. Сви су хтели да имају бар једно јављање са пута у својим издањима, али то је било спонтано: „Да, може – дижи камеру, пали, дижи сигнал“. И онда сам схватио да смо имали и до 15–20 укључења дневно, јер – ту смо, не постоји разлог да било кога ускратимо да види докле су студенти који педалају ка Стразбуру стигли.

Временом се умориш и физички. Тамо је звонила мантра: „Нико није уморан“. То се изговара кад су сви мртви уморни, само неће да ти кажу. И када тако с њима завичеш, поверујеш. И онда ти то да батерију – телесну батерију – да вртиш још сат, сат и по док се не стигне до циља.

Оно што је мени заправо помогло и спасило ме: када дођемо у градове, на тргове, ту престаје мој посао. Ту су колегинице Ана Опачић, Ксенија Павков, Жаклина Таталовић. Оне преузимају, јер ту треба додатна снага да се сво то узбуђење наше дијаспоре, па онда радост студената, пренесе. Не бих имао снаге да сам и то морао да радим. Дакле, оне ту преузимају микрофон, условно речено, настављају посао, а ја се склоним са стране и пола сата, на некој банкини, одмарам и лутам.

НУНС: Чија идеја је била да пратите студенте и да ли сте након бициклистичког подухвата спремни на нове сличне изазове?

Сератлић: Мени се родила идеја када сам видео плакат „Тура до Стразбура“. Помислио сам: ово је супер, баш бих ишао са њима, волео бих. Онда је двоје колега са Нове рекло: „Ти би ово урадио добро“, знајући да приватно возим бицикл – не професионално, наравно – све је то тешки аматеризам и навика од детињства. Они су ми били стимуланс. Предложио сам главним уредницима Нове и Н1 и они су рекли: „Да, да, да, то је супер, ајде да видимо може ли да се спроведе у дело“. Три дана пред пут смо то решили, договорили са студентима услове и правила, које смо мање-више поштовали до краја.

Нажалост, није им припала Нобелова награда за мир. Када су номиновани, рекли су: ако буде Нобел – идемо заједно у Осло. И ја сам рекао да идемо, иако сам на крају у Стразбуру рекао себи да тако нешто не бих поново приредио. Мислим да сам се предомислио.

НУНС: Публика ће ускоро моћи да погледа и документарац о путу до Стразбура. Шта се није видело у дневним јављањима, а биће у филму?

Сератлић: Премијера би требало да буде на годишњицу поласка, а то је почетак априла.

Возећи и извештавајући ка Стразбуру, забележили смо телевизијском камером више од 100 сати материјала. То је та колона која вијуга кроз европске земље и у старту нам је било јасно да је грехота да то пропадне, нестане или да се архивира па да се више никад – или тек повремено – пусти у неким краћим издањима. Колегиница, монтажерка и фактички коауторка тог филма са мном, врло предано је све то прегледала више пута. Има дивних „блоопер-а“ који ће завршити у нашем документарном издању, где се види како се упознајемо у првим данима. Наравно, фокус је опет на њима, на њиховој жртви и подвигу. Имаћемо моменте када су били код својих домаћина, код наше дијаспоре, где су преспавали само по једну ноћ. Имамо накнадно снимљене разговоре са одређеном временском дистанцом, разговоре са бицикла, позајмљене материјале.

Спаковаћемо то у неких сат времена, можда и јаче, и биће то један леп подсетник – не само документарни, него и информативни, са мало анализе и поуке – и моћи ћемо да упоредимо то пролеће 2025. са садашњим тренутком.

НУНС: Да се вратимо на почетке. Завршили сте српски језик и књижевност – шта је преломило да се одлучите да пређете у новинарство?

Сератлић: Ја сам лингвиста по вокацији, тако да није да није сродно. Језик је наш основни алат за рад у новинарству. То се крњи, то се доста запоставља у корпоративним токовима. Прво страдају лектори, прво страда рубрика култура, онда све друго. Тренутно на телевизији имаш 50 продуцената и ниједног лектора. Не знам колико је то паметно и добро. За језик је погубно. Мислим да је важно да лингвисти и језичари буду присутни у новинарству, било да је телевизијско, штампано, истраживачко или какво год.

Када сам био мали, гледао сам Скупштину доста, опонашао сам презентере, у некој игри и лакоћи детињства. А онда сам видео неке конкурсе, односно ТВ аудиције, којих више нема. Пријавио сам се на једну од последњих и прошао неколико кругова, где ме је дочекао мој садашњи колега Горан Димитријевић. Прочитао сам његове вести које је он тог дана читао на једном од пробних снимања, па сам прошао у следећи круг, и тако у следећи, следећи, следећи… и дошао до свог првог посла на РТВ-у.

НУНС: Постали сте препознатљиви када сте почели да радите на телевизији Б92. Шта сте у тој фази научили, а шта Вам је постало неприхватљиво?

Сератлић: Драгоцено је да схватиш да је телевизија тимска ствар. Да то није појединац. Људи из режије и продукције су веома битни и без њих телевизија не постоји. Схватио сам зашто се на телевизији говори „хвала што сте били наш гост“, а не „хвала што сте били мој гост“. Мада то сад чујем повремено и много ме нервира.

Али у једном тренутку, када дође до тих власничких престројавања, иако је било јасно присуство режимске контроле, постанеш свестан да је твоја кожа мерило твог интегритета. Теби твоја кожа не да да трпиш нешто што не можеш да трпиш, или, баш супротно, дозвољава ти да помераш границе сопственог карактера и интегритета. То је постало у једном тренутку неприхватљиво и то нас је, како да кажем, саме елиминисало. А неке није. Али човек када схвати да нешто премашује његову меру и да не може да изговори нешто чега би се сутра стидео – а да би себе сачувао – просто мора тога да се спасава и да се евакуише. Нема тих пара.

НУНС: На Новој водите централну информативну емисију, али ваш задатак су и ТикТок вести. Колико млади прате вести? Шта се тачно види у метрикама и понашању публике и да ли млади само „гледају клипове“ или „разумеју и прате вести“?

Сератлић: Интересантно је да то треба сместити у минут и 20 секунди. Млађе колеге које се баве друштвеним мрежама на Новој предложиле су ми да радим ТикТок вести. Тад је почео рат у Израелу, дакле био је октобар ’23. Сећам се да ми је за тај први видео требало пет сати да направим минут текста. Рекли су ми да објасним све: „Када изговориш Хамас, објасни им шта је Хамас. Када изговориш, не знам, Појас Газе, објасни им шта је Појас Газе. И ако тај први видео буде имао 10.000 прегледа, радимо ми ову причу с тобом.“

Ја кажем: добро. Снимимо ми то и тај први видео погледа у првих 24 сата 230.000 људи. Онда су ми објаснили да на ТикТок платформи, коју ја немам инсталирану на свом телефону, постоји управо мањак тог њуз садржаја и да су они (млади) жељни тога. Иако ти њима све брзо испричаш, они се зауставе и прочитају шта пише на графици. Тако да у минуту сазнају доста. Посебно их „гађају“ економске теме. То ме је изненадило, да младе занима. Нешто прође боље, нешто прође слабије, али ниво њиховог интересовања је прилично велик.

НУНС: Прошле године забележили смо рекордан број напада на новинаре, укупно 383 инцидента (2024. је било 168). Велики број ових инцидената (највише претњи) био је према новинарима Јунајтед медије. Како изгледа радити у медију који је често на мети претњи? Да ли се плашите за безбедност и да ли размишљате некада о аутоцензури?

Сератлић: Осећам мањак смелости да говорим о томе јер је притисак, односно ризик, пре свега на колегама који су на терену. Ја сам на терену повремено, веома ретко; тај Стразбур је био мој последњи терен.

У топлоти и ушушканости студија је доста безбедније и безболније. На нас долазе они други, углавном вербални, али не мање непријатни таласи са друштвених мрежа, инбоџ-а, порука који су дегутантни и ружни. Невероватно је да неко може да смисли толико гадних речи, али то је 1%. Огроман проценат су добри коментари и добри сусрети на улици, пријатни сусрети са гледаоцима и суграђанима. Тако да колеге на терену трпе највеће притиске и највеће ризике. Гледали смо то и у центру Београда и у мањим местима, где камере нису толико присутне.

Што се тиче аутоцензуре, једном сам се двоумио, јер је требало поменути нека криминална лица која су на слободи. Тада сам себи рекао: „Чекај, чекај, чекај – нећеш правити компромис сам са собом. Реци, па идемо даље.“ Тако да, само сам једном био у искушењу да се аутоцензуришем, али нисам поклекао.

А има ли страха? Мислим да је то појединачна ствар, али да је веома важан тај колективни контекст. Дакле, колективно – редакцијски градимо наш дискурс, наш израз и њиме се храбримо. Тако да јесте и до карактера, и до тога колико је неко лично одважан, али мислим да нас та групна нит држи у том интегритету и осећају како треба нешто да испољимо и артикулишемо. Јер то смо ми – а то сам ја са њима.

НУНС: Мало је локалних независних медија и они су такође изложени разним притисцима. Ви сте из Врбаса, каква је медијска сцена тамо?

Сератлић: Врбас је имао своју телевизију, ТВ Бачка, на којој сам прве новинарске кораке направио. Биле су то вежбе и праксе током гимназије. Она је, наравно, угашена и нестала; постоји у неком малом капацитету на интернету.

Врбас је имао и свој лист, своје новине. Звао се Глас и био је сјајан и вољен. Међутим, све је то нестало негде можда 2012/2013, на самом доласку Српске напредне странке на власт. Дакле, Врбашани немају своје медије, али имају велику потребу за информацијама.

Некада наши дописници из Новог Сада, који покривају целу Војводину, а знате сами колико је то места, успевају да оду и да направе репортаже. То наравно није довољно, јер град живи 365 дана, макар био и мали.

И онда се искристалисао један Фејсбук профил, који је прво служио као сликовница. Доносио је лепе фотографије и призоре из града. Зове се „Врбас из другог угла“, дивни мој суграђанин Драган Гаша Стијеповић га води. После фотографија су уследиле информације и онда си схватио да један мали профил на Фејсбуку има и до неколико десетина, стотина, хиљада прегледа о стварима које не можеш да нађеш нигде другде — ни на националној фреквенцији, ни на Радио-телевизији Војводина, која има своје дописништво у нашем граду, али извештава о фестивалу меда, фестивалу фолклора, можда неким комуналним и сервисним информацијама и то врло ретко.

И онда се „Врбас из другог угла“ појавио као место где се ја информишем, где одем да нађем добру фотографију, одличан извештај који тај суграђанин приређује. Дакле, наш медиј коме се тренутно верује и једино постоји јесте један мали Фејсбук профил. Мали, кажем, у смислу капацитета, јер тај човек сам ради све на њему, нема ничију помоћ, нема запослене, јер ни сам није запослен. Све је на волонтерској бази, али нас, ево већ годинама, успешно и јако добро информише.

НУНС: Шта је то што локалним независним медијима највише „сече крила“ и који би био један потез државе који би одмах направио разлику?

Сератлић: Решење је да се локални медији пусте да раде. Ви имате копирану ситуацију са републичког нивоа на локални: „Како ти мислиш да ти ја дам да радиш, а да не радиш по мом диктату?“ Е, то имате и на локалу, само што се све то на локалу много мање види – и притисци, и цензура, и ограничавање.

И на крају, када те доведе у егзистенцијалну ситуацију да дигнеш руке и гледаш да са што мање дугова изађеш из те приче и ставиш кључ у браву. Дакле, пустити људе да обављају свој посао у складу са стандардима које професија налаже, без мешања, без малтретирања, претњи и цензуре.

НУНС: Ако данас разговарате са средњошколцем који жели да се бави новинарством: какву телевизију бисте волели да га сачека када буде тражио први посао и шта би требало да се промени да би уопште постојала шанса за различите области и креативне формате?

Сератлић: Волео бих да када дође у ситуацију да тражи и добије први посао, затекне телевизију која је боља. Ми смо сведоци да се последњих десет година улаже само у информативне програме који трају сатима и служе као полигон за политичке памфлете. Изгубили сте оне лепе формате од сат времена, који су били можда пре двадесет година, где сте имали разне емисије и разне теме: ако неко воли риболов, ако неко воли авантуризам, ако неко воли науку, ако неко воли дечији програм – било да је млад или мало старији.

Волео бих да их сачека то да постоји шанса за њих, за разне области и за већу креативност. Ово што сада гледамо, а мислим да је то једнако за све телевизије, јесте мањак креативности: много дугих формата у којима имамо приче, најаве, анализе, коментаре, а онда пунимо Твитер реакцијама на то, па се испоставља да медије уређују или председник државе или искусни критичар са Твитера. А то није добро. Телевизије треба да уређују људи, догађаји и потребе грађана.