Вести

04. 03. 2026.

Аутор: Младен Обреновић Извор: Media.ba

Где је током америчко-израелског рата с Ираном нестало критичко новинарство

Од ослањања на изјаве политичара до фокуса на цивилне жртве – различити модели извјештавања обликују разумијевање америчко-израелског сукоба с Ираном

И тон, и приступ, и терминологија, а посебно чињенице о којима медији извјештавају одувијек су углавном били различити кад је праћење сукоба, а поготово ратова у питању. Тако је и у случају посљедњег рата Израела и САД-а против Ирана, али и иранског одговора који је услиједио.

С једне стране су западни медији, за које је рат „неопходна интервенција“ како би се неутрализирала нуклеарна пријетња која потенцијално долази из Ирана, али и пружила подршка снагама које желе промјену власти у тој земљи. Даје се предност изјавама дужносника и ставовима влада, предвиђају се геостратешке и политичке посљедице сукоба, износе се подаци о ликвидацији кључних фигура, уништавању војних постројења, али и нужности демократских промјена. Наравно да се упозорава, ипак знатно рјеђе, и на хуманитарну кризу, али и евентуални хаос који може услиједити ако се рат разбукта и прошири широм Блиског и Средњег истока.

Но, значајнији критички одмак изостаје.

С друге стране, медији у регији која је често изложена ратним сукобима извјештавају онако како је одређена држава наклоњена или није наклоњена Ирану. Док једни доносе чињенице о нападима, релативно су опрезни и у страху од ширења сукоба и могуће одмазде Техерана (која се и догађа, прије свега у циљању америчких база и других објеката на том подручју, али и напада на Израел), катарска Ал Џазира, уз локалне ефекте сукоба, реакције и ризике који су изгледни, фокусирана је на хуманитарна питања и цивилне жртве, извјештава о штети на културној баштини, али и подсјећа на изостанак сличне акције и интервенције да се спријечи страдање палестинског народа у Гази.

Локално гледано, редакције на балканском простору углавном се ослањају на западне медије и оно што пишу велике свјетске агенције, уз позивање аналитичара, али и стављање приче у домаћи контекст – је ли почео light трећи свјетски рат и хоће ли се проширити, те како ће се све то односити на сигурност и економску стабилност Балкана, поготово у свјетлу могућег поскупљења нафте и њених деривата.

Оде се, наравно, и корак даље, па се анализира и улога великих сила (Русије и Кине), које су за сада, осим вербално, остале по страни. На крају, све се сведе на површно објашњавање замршених геополитичких односа, па се лако заврши у зони сензационализма.

Ко све посматра с висине, а ко са земље?

Користи ли се у медијским извјештајима термин интервенција или агресија, какве термине користе у опреми (као у случају напада на женску школу у Минабу), који медији све посматрају из зрака, износећи податке о оружју, напредној технологији и војним способностима те доносећи снимке из бројних летјелица, који медији извјештавају са тла, указујући на хуманитарни аспект рата и суверенитет једне земље те доносећи слике страдања и уништавања, односно коју страну су заузели и медији и публика, питање је које је Медиацентар Сарајево поставио новинарима и аналитичарима.

Споменути напад, у којем је убијено најмање 150 дјевојчица, послужио је Ирвину Пекмезу, новинару Балканске истраживачке мреже Босне и Херцеговине (БИРН БиХ), да укаже како су поједини утјецајни западни медији опрезно преносили ову важну информацију.

Синтагма „Иран тврди“ налазила се у текстовима листова попут The New York Timesa, што ствара јасно дистанцирање од извора информације, указује Пекмез.

У краткој вијести о сахрани убијених дјевојчица, CNN у наслову и lead-у избјегава споменути рат, САД или Израел. Уз изузетак тек понеких, попут The Guardiana, утјецајни медији у данима који су услиједили нису детаљно анализирали и пружили додатну пажњу коју овакав масакр изискује.

„Важно је обратити пажњу ријечима у насловима, најмоћнијем дијелу текста. Израелско-америчка бомбардовања која резултирају цивилним жртвама се код појединих утјецајних медија представљају кориштењем неодређених ријечи попут ‘напад’ без јасног починитеља и уз позивање на иранске тврдње, што код дијела јавности изазива сумњу у догађај. У случају иранских напада на Израел или земље Арапског заљева користе се ефективне описне ријечи уз директно навођење починитеља. Критичари често наводе BBC и Sky News као примјере оваквог приступа“, указује Пекмез.

Подсјећа и како су критичари медијске пристраности током геноцида у Гази „овакав приступ везали за медијску дехуманизацију и давање већег значаја једној групи цивила чије страдање је праћено јасним насловима у односу на другу која би била само неодређено констатована“. Као и у случају The Guardiana, и у овом случају изузеци постоје, констатира Пекмез, па су тако њемачки Die Welt или France24 извјештавајући о стању у Техерану навели да је у израелско-америчком нападу убијено на стотине цивила.

„До сада можемо пронаћи неколико корисних кумулативних текстова о страдању цивила у утјецајним западним медијима приликом чега се позивају на различите изворе, укључујући иранске и међународне невладине организације. Такођер, постоје текстови базирани на разговорима са грађанима Ирана о новом животу под бомбама, али и њиховом односу са режимом током ванредног стања“, каже Пекмез.

Ковачевић: Свједочимо кризи западних медија

Уз ограду да помније прати само западне медије, вањскополитички аналитичар и бивши дипломат Божо Ковачевић мисли да „свједочимо жалосном губљењу критичке функције медија на Западу“.

„Видљива је намјера великог броја западних медија да ирански режим прикажу као злочиначки, а иранску одмазду на америчко-израелски напад прикажу као крајње неодговорну“, каже Ковачевић.

„С друге стране, наглашавајући одговорност Ирана за ескалацију сукоба и ширење изван граница Ирана, истодобно многи од маинстреам западних медија у потпуности одбијају проблематизирати чињеницу да су САД и Израел напали Иран“.

Према његовим ријечима, то је „знатан помак у начину извјешћивања западних медија, јер се примјећује да они у све већој мјери некритички преносе позиције својих влада, не пропитујући их онако како су то чинили до Трaмпове тужбе против CNN-а“.

„Најједноставније речено, мислим да свједочимо кризи западних медија што је посљедица повећаног притиска влада на медије да не проблематизирају политике тих влада, особито кад су у питању Америка и Еуропа, јер је те политике све теже рационално аргументирати, особито еуропске“, каже Ковачевић.

Указује и како „већина еуропских влада жестоко критизира руску намјеру да ограничи суверенитет Украјине, док истодобно – или прешутно, или отворено – подржавају намјере САД-а и Израела да униште иранску државу и у потпуности ускрате могућност било каквог суверенитета Ирану“.

Као посебан примјер и Ковачевић истиче „чињеницу да је прва бомба, ваљда, у Ирану погодила женску школу“, као и да та вијест „уопће није заузела оно мјесто у медијима које би требала заузети“.

Важно задржати критичку дистанцу, али и пазити на терминологију

Оцјењујући да све што се догађа у Ирану и што је Трaмпова администрација урадила у Венецуели нису само кршење међународног права, него и норми које су усвојене у посљедњих 100 година, искусни новинар, публицист и бивши дипломат Хајрудин Сомун указује како је важно задржати критичку дистанцу, али и пазити на терминологију. Посебно упозорава на термине који се „употребљавају олако“ и при чему се „очито користи умјетна интелигенција“.

„Генерално, медији превише прате западне медије и објављују све што Доналд Трaмп каже. Сваки дан се само то понавља – Трaмп, Нетаниаху и њихове изјаве. Посебно им телевизија сувише пуно простора даје, па њиховом сликом, ликом и лажима, тим сталним понављањима, људи аутоматски вјерују“, каже Сомун.

Према његовим ријечима, и редакције у Босни и Херцеговини „некритички преносе западне медије, па нема праве истине“. Поготово је, додаје, из медијских извјештаја тешко да схватимо шта је главни циљ овог рата, а он је јасан: „поклопили су се интереси Израела и САД-а – да сруше режим и успоставе Израел и Иран као главне стубове подршке Америци и Западу у тој регији“.

„И ми смо дио медијског запада и има резона да се критикује ирански режим, јер је након убиства Махсе Амини нешто кренуло по злу, како сам тада и написао. Ипак, овдје је Израел активно кренуо у реализацију пројекта великог Израела. У томе им међународне околности погодују. С друге стране, Трумпу је у интересу да све велике земље подлегну његовом интересу“, објашњава Сомун.

Указује и да је потребно посебно посматрати и однос арапских земаља према Ирану, као и обрнуто. Подсјећа како су „Арапи, а посебно заљевске земље, у првим сатима рата изражавали неку врсту солидарности с Ираном, али не и отворене подршке, јер постоји анимозитет Саудијске Арабије и Ирана који је пуно дубљи него што се зна код нас и у свијету“.

„Дакле, другачије гледају на Иран у арапском свијету, другачије на Западу, а другачије то гледамо ми“, у Босни и на Балкану, закључује Сомун.

Балкански медији прате рат ‘врло разнолико’

Да овдашњи медији „врло разнолико“ приступају новом рату, „у правилу с мање или више израженом навијачком острашћеношћу“, указује и војни аналитичар Маринко Огорец.

Према његовим ријечима, „сваки рат, па тако и овај актуални, увијек изазива велику медијску позорност, што је и разумљиво“. Управо због тога су ратови, истиче, „процеси у којима информације имају изузетно важну улогу и као својеврсно ‘оружје’ којим се настоји нанијети штета противничкој страни пласманом факе информација, намјерних дезинформација, полуистина и сличних садржаја тзв. психолошког ратног дјеловања“.

Темељни циљ таквог поступања је, како објашњава, „дезоријентација противничког војног и политичког челништва, ширење страха, анксиозности и осјећаја несигурности међу противничким становништвом и неборбеним саставом, те осјећаја преварености и издаје међу противничким борцима“.

У таквим кампањама, додаје Огорец, „велику улогу имају сви расположиви медији и разне медијске куће, али у посљедње вријеме значајну улогу имају и друштвене мреже“.

„Америчко-израелско-ирански рат је на једнаки начин праћен кроз разне медије и поједине истакнуте коментаторе, при чему западни медији углавном подржавају америчко-израелску војну кампању и осуђују ирански режим и оружане снаге као кривце што је до сукоба уопће и дошло“, истиче Огорец.

Пружити перспективу догађаја, али и едуцирати јавност

Одговарајући на питање може ли извјештавање босанскохерцеговачких, али и балканских медија о овом рату ипак имати садржај више, а не бити само копирање објава западних медија, Ирвин Пекмез истиче како се „домаћи медији морају ослањати на моћније медије како би јавности приказали стање на терену којем наши новинари углавном немају приступ“.

„Домаћи медији имају прилику да кроз разговоре с аналитичарима и истраживачима Блиског истока грађанима Босне и Херцеговине пруже балканску или босанску перспективу догађаја у смислу едукације о томе шта овај рат може значити за наш регион. Ово је прилика да се симплистичко схватање односа преиспита те да се комплексна геополитика и мјесто Босне и Херцеговине приближи бх. јавности“, сматра Пекмез.

Ипак, додаје, „имајући у виду четверогодишњу инвазију на Украјину и чињеницу да бх. мејнстрим медији нису успјели едуковати јавност о стварном утјецају тог рата на Босну и Херцеговину, тешко је вјеровати да ће се то десити у случају Ирана“.

На крају, констатира и како су медији у Босни и Херцеговини подијељени у природи праћења рата.

„Медији под контролом тренутне власти у Републици Српској често се ослањају и преносе тврдње и анализе из руских извора које је БИРН БиХ у више наврата препознао као дисеминаторе дезинформација и пропагандних наратива који одговарају Москви и сепаратизму у том ентитету.

С друге стране, у Федерацији БиХ медији често некритички преносе ставове режима у Техерану, мада генерално објективније прате ситуацију укључујући перспективе различитих актера у региону“, закључује Пекмез.