Вести

08. 04. 2026.

Аутор: Сузана Судар Извор: Радар

Сећање најбоље пријатељице новинарке Дуге

Вече када је Даду обавио црни облак

Памтим тренутак када ми је по мом доласку из Британије у Београд изнова и изнова пуштала песму Јуре Стублића која је тада објављена – Е, мој друже београдски и плакале смо заједно, била је дубоко разочарана, прича Сања Вујанић, која и данас чува писма своје куме новинарке Даде Вујасиновић

„Ако хоћеш да се бавиш новинарством, мораш да будеш спреман да платиш цену“, говорила је Радислава Дада Вујасиновић (10. фебруар 1964 – 8. април 1994), новинарка листа Дуга, која је извештавала са ратишта и без задршке писала о политичкој сцени Србије деведесетих, али и о све видљивијој спрези власти, ратова и криминалног миљеа. Њена смрт и даље се званично сматра неразјашњеном, а њен живот и рад остали су симбол храбрости, борбе за истину и слободу изражавања. Упамћена је као неуморна и бескомпромисна истраживачица — писала је о култури, политици, криминалу и свакодневици, о људима и системима, без повлашћених и без заштићених.

Под насловом Сведочења из обешчашћене земље Дадина сестра Александра објавила је у Торонту компилацију њених текстова објављених у часопису Дуга између 1991. и 1994. године. Други део књиге чине писма која су јој стизала од сестре на њену адресу у Канади, као и она која је Дада слала најбољој пријатељици и куми Александри – Сањи (Војводић) Вујанић. Касније је писац Владимир Тасић, добитник НИН-ове награде, објавио роман Стаклени зид, у чијој је основи прича о Дадином животу и прераној смрти. Пре десет година, позоришна и плесна уметница Сања Крсмановић Тасић урадила је представу О С(а)вести, посвећену Дади, а базирану на писмима адресираним на Сању Вујанић, која први пут за јавност прича о својој најбољој пријатељици.

„Она је била моја другарица још из детињства. Упознале смо се 1973. године, у Основној школи ’Радоје Домановић’, и од тада смо биле нераздвојне. Била ми је прва права другарица, особа коју сам пустила у свој живот и заволела. Једина с којом сам провела период свог формирања – одрастање и сазревање. Расле смо заједно, делиле сваки тренутак, и њеним одласком осетила сам ненадокнадиву празнину. Тај иницијални бол који сам осетила њеним одласком није нестао, само сам наставила да живим око њега“, прича Сања Вујанић за Радар.

„Крађа“ јоргована испред СИВ-а

Провеле смо много времена заједно и стално смо се допуњавале. Сличности су нас зближиле, а разлике су постојале углавном у породичним околностима. Ја сам као јединица живела у скромнијој породици, док је она имала старију сестру, отац јој је радио у Немачкој. Родитељи су јој били либералнији од мојих, моји строжи. Нисам увек имала дозволу за излазак, али када би она дошла по мене, одмах бих добијала зелено светло. Међу нама никада није било ривалитета. Била је савеснији ђак, а ја сам више била „у облацима“. Опомињала ме је шта треба научити, шта прочитати, док сам ја то често избегавала, па би се љутила на мене. Одлазиле бисмо на Ушће да беремо пољско цвеће или „крадемо“ јорговане испред СИВ-а, а онда бисмо сатима причале о свему о чему маштамо. Тада смо почеле да откривамо нове књиге које нису биле део лектире – од Ремарка, преко Франсоаз Саган, до Лоренса Дарела. То су била штива на којима смо се формирале, и на том романтизму почивало је наше пријатељство.

Како смо расле, живот су нам додатно обогатили сви девојачки разговори и тајне – прве симпатије, разочарања, изненађења и препреке које носе те године. У време усмереног образовања, прва два разреда смо провеле у Земунској медицинској школи, где сам остала, а она је отишла у Дванаесту београдску гимназију. Иако смо се одвојиле и даље смо остале нераздвојне. Тада сам схватиле колико је наше другарство драгоцено, често смо о томе причале, јер није почивало на познавању истих људи. Никада нисмо са нама мешале нове другаре из школе, потом ни са факултета, ни колеге.

Познавале смо и чувале једна другу, биле смо свет, ентитет саме за себе. Путовале смо, одлазиле код њених баке и деке у Чапљину, прво самостално летовање у Орашцу код Дубровника са њеним првим дечком – он је спавао у шатору, а нас две у кабини. Данас то звучи смешно, али то је тада било потпуно природно. Дада је као велики заљубљеник у књиге уписала Филолошки факултет, а ја иако сам желела да студирам Историју уметности, отац је сматрао да са тим нећу наћи запослење, дипломирала сам на Стоматолошком факултету. Њу је то тада збунило а мене када је почела да пише политичке текстове у Дуги, јер сам очекивала да ће се бавити културом.

Где нема ничега

Када је постала ратни извештач, била сам шокирана и уплашена. За мене је било брутално што девојка која је одрастала у романтичном свету почела да се бавила тако суровим послом и видела оно што многи нису. Ја сам се удала са 28 година. Она је, а то нико други није могао да буде, била моја венчана кума. То је била најприроднија ствар – допутовала је у Британију на тај интимни чин, обављен у кругу најближих. Тада сам код ње приметила неку врсту нихилизма. Док смо се сликале на разним местима, говорила је: „Погледај – постоје људи који се пробуде и виде ово, а не оно што сам ја видела у Вуковару…“

Тада смо путовале по Енглеској и посећивале разне знаменитости, и када смо стигле до Стоунхенџа, она ме је одвукла на једну празну ливаду и рекла: „Хајде да се сликамо овде, где нема ничега”. Никада нисам говорила „моја кума Дада“, него „моја најбоља пријатељица“. Убрзо се и она удала за Бојана Лаловића, али су после шест месеци обоје схватили да је то било прерано и разишли су се. Ја сам постала мајка, пратила сам њен рад, читала, и тај део њеног живота деловао ми је још страшније.

Наше пријатељство је одувек почивало и на дописивању. Чим бисмо се раздвојиле, где год да смо биле – на мору или селу, писале смо једна другој. Писала ми је о свему – о свакодневним стварима, али и о ономе како види свет око себе. Још као деца бележиле смо о ситницама – шта ради бака, шта каже деда. Била је везана за Босну, волела тај менталитет, радовала се одласцима у Мостар. О симпатијама смо причале без икаквих тајни. Тек када сам добила дете, покушавала је да ме поштеди тежих ствари. Никада се није жалила на посао или на неправду, али дубоко је патила због онога што је видела. Била је патриота, али није заузимала страну, нити је желела да се окоми на „своје“ како су неки говорили. Имала сам утисак да је покушавала да успостави равнотежу, да укаже на неправду: „Људи, не може овако, ово није начин.“

Сећам се једног вечерњег тренутка када ми је у Београду изнова и изнова пуштала песму Јуре Стублића која је тада објављена – Е, мој друже београдски и плакале смо заједно. Као да ју је тада обавио неки црни облак, била је дубоко разочарана. Цео начин живота који је тада водила није био у складу са њеном природом, бар сам ја тако осећала.

Одлучна и нежна

Када сам се преселила у Енглеску, понела сам њен велики свежањ писама, а она је чувала моја. Говорила је у шали да је захваљујући њима „оштрила“ своје новинарско перо, док ја и данас не знам шта сам тиме „оштрила“. Из наших писама види се много више него из онога што је касније објављено. А о томе ми је најмање писала, стално је говорила да не треба да бринем, да имам дете и породични живот и да не треба да ме оптерећује, јер сам њена оаза. Наравно да сам бринула. Када је имала суђење са Борисавом Јовићем, позвала сам је да дође код мене, да се одмори и склони од свега. Тада ми је први пут рекла да се плаши. То су биле изузетно тешке године. Имала је претње, али није о томе отворено говорила. Када се појавила њена фотографија у војничкој униформи у Дуги, наишла је на критике. Мој супруг је тада рекао: „Шта се очекује од тако младе особе која има храбрости да оде на ратиште и ради такав посао?“. Истовремено, била је невероватно посвећена мојим родитељима. Та комбинација одлучности и нежности оставила јак утисак на све нас који смо је познавали и показала колико је Дада била посебна, спремна да се суочи са стварношћу, без компромиса и без страха од осуде.

У пролеће те кобне 1994. године допутовала сам са ћеркицом у Београд. Дада је у међувремену била брижна према мојим родитељима, између осталог, подизала је бонове које је добијала као новинар и доносила им уље и брашно. Провеле смо, колико је она од посла могла а ја од малог детета, заједничко време, наставиле смо тамо где смо стале. Ништа није указивало да ће то бити наш последњи сусрет. Било је то крајем марта, када нас је испратила на минибус до Темишвара, где смо преседале на авион за Лондон. Тада смо се последњи пут виделе.

Сутрадан је стигла вест о њеној трагичној смрти која је и данас неразјашњена. Била сам много несрећна и годинама сам патила, а тај тренутак, и сећање на њега, остаје као последња њена блага брига за мене. После толико година лавовске борбе њених родитеља и сестре да се сазна истина, драго ми је што није заборављена. Сви очекују нешто ново, па ће ето ново да се деси, нема помака, увек је све исто, разрешења нема. Књига коју је породица објавила била је први корак, затим изузетна представа Сање Крсмановић Тасић, а сада и филм. Надам се да ће он бити и слика времена, али и сведочанство о жртви коју новинари подносе када раде отворено и без тактизирања. То би био омаж и новинарима и овој земљи, али и подсећање на бесмисао рата.

ДАДА: Пркосни сведок

Колико је тешко доћи до истине о смрти Даде Вујасиновић, тешко је и снимити филм о њој. Документарно -играно остварење ДАДА: Пркосни сведок, чији је сценарио настао по идеји редитељке Елизабете Бетински из пера Вука Бошковића, продуцира Габриела Тана, док насловну улогу тумачи Хана Селимовић. Пројекат покушава да оживи последња 24 сата њеног живота и кроз њих поставља питања одговорности, истине и друштвеног контекста деведесетих, вишеструко покушавао да добије финансијску подршку у Србији, али је стално наилазио на бирократске препреке и одбијања због наративне структуре и драматуршког фокуса.

Ипак, филм је добио међународну потврду кроз програм Европске уније Култура и креативност за Западни Балкан и учешће на БФИ Лондон Филм Фестивалу, где је наишао на позитивне реакције и отворио могућности за копродукције у Француској и Канади. Кључни проблем остаје недостатак подршке у земљи порекла, што отежава затварање финансијске конструкције и присиљава тим да разматра стране партнерства. Ауторски тим сматра да прича о Дади данас добија додатну тежину у контексту глобалног погоршања медијских слобода, све чешћих притисака на новинаре и системског угрожавања истраживачког новинарства јер без њега нема нема демократије, а без слободних медија нема слободе.

Све што је са Дадом споро иде, али свака од тих препрека показује колико је њена прича важна, колико је њена храброст и даље светионик у времену које често заборавља истину.