Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Закон усвојен аутори се још крију
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

09. 09. 2009.

Закон усвојен аутори се још крију


Љиљана Смајловић, председница удружења новинара Србије, за Недељни Телеграф.

Био је то владин „блицкриг" против медија. Анонимни владини аутори су почетком јула кришом написали измене Закона о јавном информисању, да би их последњег дана августа по хитном поступку усвојили посланици уцењени страхом од нових избора
.

Тако је, свега девет година после рушења Слободана Милошевића, једна српска влада кроз парламент прогурала репресиван медијски закон који представља крупан корак назад у односу на степен слободе извојеван петог октобра 2000. Удружењу новинара Србије остало је само седам недеља за борбу против драконских казни за медије, довојјно тек да Влади Србије докаже да је грубо потценила и новинаре и јавност ове земље када је калкулисала да ће током летње жеге неприметно кроз скупштину прошверцовати уистину скандалозан акт.

Лекција из Вашингтона

Првих дана јула смо знали само толико да се у Министарству културе спремају измене закона којим ће се увести јавни регистар за медије. УНС се годинама залагао за транспарентност власништва над медијима, тако да је спокојно очекивао нова решења. Били смо пренеражени када смо десетог јула, на интернет сајту владе, први пут завирили у текст Предлога закона о изменама и допунама Закона о јавном информисању, о чијим решењима ни из куртоазије нисмо обавештени унапред. Наредног дана смо на вестима телевизије Б92 сазнали да „новинарска удружења имају опречне ставове о изменама Закона о информисању. Заједне то је гушење слободе, за друге увођење реда".

Генерални секретар УНСа Нино Брајовић је наиме рекао да закон неодољиво подсећа на решења из такозваног Вучићевог Закона о информисању, док је председница Независног удружења новинара Србије Надежда Гаће изјавила да се измене „никако не могу упоређивати са злогласним законом из времена Слободана Милошевића, јер просто немају додирне тачке".

Драконске казне којим је законодавац увео могућност гашења медија због једне новинарске или уредничке грешке коментарисала је следећим речима: ,,Да ли су казне много веће јесу, али и треба да буду". НУНСова подршка новом закону нас је запрепастила.

Нама се у УНСу већ на прву лопту учинило да је закон скандалозан, самим тим што за медије предвиђа рестриктивне и кажњиве мере какве се у Србији не примењују ни у једној другој области. Схватила сам да борба против закона нема великог изгледа ако су удружења разједињена: и УНС и НУНС чланице су Међународне федерације новинара, моћне цеховске институције која нас увек, кад тражимо међународну подршку, пита да ли оба удружења имају исти став по важним питањима.

Одлучила сам да одмах ступим у контакт са експертима за медијско право из чувене вашингтонске адвокатске корпорације „Ковингтон&Берлинг", оним истим који су 1998. године за цивилни сектор у Србији анализирали Милошевићев закон којим је кажњен, а затим и угашен Европљанин Славка Ћурувије (била сам спољнополитички уредник тог магазина за његовог кратког трајања). Ова фирма, међу чијим клијентима су листдви попут Вашингтон поста, али и бројне европске и друге владе, понудила ми је да за УНС про боно, дакле бесплатно, анализира и овај, Брадићево-Динкићев, односно Тадићев, закон о информисању. Понуду сам оберучке прихватила.

Претпостављала сам да би за нашу прозападно настројену власт, већу тежину имала критика закона која би дошла са најпрестижније вашингтонске адресе (Обамина администрација пролетос је за државног секретара именовала једног од адвоката фирме К&Б, Ерика Холдера), него критика српских новинара, односно УНСа и нашег Врсног адвоката Зорана Лакићевића.

Широк фронт отпора

Када је анализа из Вашингтона стигла, међутим, показало се да се у свему поклапа са Лакићевићевом. Хитно смо организовали јавну трибину на којој смо представили мишљење из Вашингтона по ком је закон био не само антиевропски, већ и противан Уставу Србије.

Анализу смо истог часа проследили Министарству културе, као и ОЕБСу, многим европским амбасадама и другим установама и појединцима у Србији. Међународна федерација новинара нас по пријему анализе К&Б није ни питала шта о закону мисли НУНС: аргументе је оценила валидним и упутила подршку УНСу у борби против закона.

Српско Министарство културе нас није, нажалост, удостојило одговора, нити је слало своје представнике на наше скупове, док је министар наставио да јавно тврди да је консултовао медијска удружења приликом писања закона (док је његова сарадница тврдила да је закон проверено у складу са европским стандардима и праксом суда у Стразбуру). Није ми било јасно како је могуће да Министарство неистинама брани закон за који је само рекло да уводи начело по ком „цена лажи мора бити висока" (Н. Брадић).

У међувремену су на нашу, новинарску страну, такорећи самоиницијативно стали многи домаћи правни и медијски експерти, укључујући и оне чијој се подршци нисам надала, попут Биљане Ковачевић Вучо, чије је противљење било принципијелно. Посебно смо се обрадовали када је НУНС, само неколико дана после прве подршке закону, почео да га јавно критикује. Ускоро је постало јасно да се створио снажан и широк фронт отпора кршењу освојених слобода изражавања у Србији.

Власт је била потпуно затечена: није имала одговор на комбиновани притисак домаћих и страних експерата и новинара, па се одлучила за забијање главе у песак и игнорисање критике јавности. Лично ми је тих јулских дана много значило искуство Радета Вељановског, професора новинарства са Факултета политичких наука у Београду.

Драгољуб Мићуновић ме позвао да о закону говорим на једном скупу на ком сам рекла да претпостављам да је законодавац у старту имао најбоље намере. Вељановски ми се са позиције инсајдера (вишегодишњег члана радне групе са писање медијских закона) добронамерно подругнуо рекавши да су моје претпоставке о добрим намерама законодавца наивне: сам је у више наврата морао да одвраћа људе са власти у намери да се у законе уносе одредбе помоћу које се медији могу по по кратком поступку гасити. То је права намера законодавца, закључио је.

Калкулације ОЕБС

Настојала сам да анимирам ОЕБС, организацију чијије задатак „рано упозоравање" на кршења слободе изражавања у земљама чланицама. Нисам успела: њихова је реакција била топлохладна, видело се да неће превише да загорчавају живот влади и да им је важније да опстане „проевропска" влада него да стопирају „антиевропски" закон.

У јавности сам мало повисила тон када су се у добро обавештеним таблоидима појавиле информације да ће Либералнодемократска партија Чедомира Јовановића од ОЕБСа и НУНСа добити алиби да гласа за закон и тако спаси владајућу већину (што се на крају и десило). Није вредело.

Не можемо да очекујемо да се за демократију у Србији уместо нас изборе странци, али мисија ОЕБСа није да буде чувар владе у летњем периоду. Ваљда је дозвољено позивати људе да раде посао за који су плаћени. При том не мислим, наравно, на Драгану Николић Соломон из ОЕБСове београдске канцеларије, која је неумома на свом послу, већ на њене претпостављене, и у Бечу и у Београду.

Колеге су се, по мени, сјајно држале. Новинари су били листом против закона, независно од тога ком су удружењу припадали. Мислим да је, од свих новина, Прес био најдовитљивији и најборбенији, али ме није разочарао ни Драган Бујошевић, који се нашао на удару сличног закона 1998. године. Пријатно нас је изненадило Независно друштво новинара Војводине, док се Локал прес није оглашавао.

Родољуб Шабић је, као и увек, био у првим редовима. Александар Тијанић је критиковао закон, али на начин који оставља утисак да му се заправо допада. Новости и Блиц су се држали по страни, као да их се све то много не тиче, а лично ме заболело што Веран Матић није смогао снаге да превазиђе гађење које осећа према таблоидима и да се борбеније укључи у битку против закона. Но спасао је душу и јавно критиковао закон још у јулу, заједно са француским амбасадором Жан Франсоа Тералом, који је у сукобу новинара и владе држао страну новинарима.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси