Prepiska o ukidanju PDV-a na ćirilična izdanja (2015)
04. 07. 2015.
Crno-beli svet
Panično „zalaganje“ za jednopismenost (ili bar povlašćenost ćirilice) nije nikakva plemenita želja za očuvanjem identiteta, nego jedva prikriveni poziv na totalitarizam
Ono što je za većinu populacije subota, to je za mene četvrtak, dan kada izlaze „Vreme” i „NIN”.
Kupim, dakle, rečene magazine, zasednem u kafanicu, pa se od ranog jutra odam čteniju, u slučaju „Vremena“ na latinici, u slučaju „NINa“ na ćirilici.
Shvatate li poentu?
Ako ne shvatate, obavezno pročitajte poveliki (i odlični) tekst Teofila Pančića posvećen prošlonedeljnoj latiničnoćiriličnoj polemici. Kaže, otprilike, Teofil da je stoprocentna ćiriličnost - taj vlažni san srpskih nacionalista - bila moguća i logična u vreme kada je Srbija bila uspavana balkanska kneževina na granici sa Ruritanijom.
Posle - kada se Srbija proširila i počela se sve čvršće povezivati sa Evropom - po sili stvari je došla u tešnji dodir sa latinicom. Ćirilica, međutim, bez obzira na to što su je Srbi počeli čitati i pisati, ni u jednom trenutku nije bila suštinski ugrožena, nikada joj nije pretilo izumiranje, čak ni u famozna liberalna, bajagi antisrpska, vremena.
Paradoksalno! Tad joj je, čini mi se, mnogo bolje išlo. Evo, recimo, ja sam latinicu u takozvanoj javnoj upotrebi u Srbiji prvi put video u svojoj osamnaestoj godini, hiljadu devetsto sedamdeset prve godine, ako se ne varam, kada je u Bajinoj Bašti otvoren INEX HOTEL DRINA. S tim što je samo INEX bio na latinici, dočim je HOTEL DRINA ostao ćiriličan.
Pročitajte vi pažljivo Teofilov tekst, a ja da pređem na stvar. Panično „zalaganje“ za jednopismenost (ili bar povlašćenost ćirilice) nije nikakva plemenita želja za očuvanjem identiteta, nego jedva prikriveni poziv na totalitarizam, na život u pojednostavljenom crnobelom svetu. Nevolja je što više nema ni crnobelih filmova, kamoli takvog sveta. Nikada ga nije ni bilo. Sve je u tom guravom svetu pomešano! Sve smuljano. Sve u prelivima i nijansama.
Nemoguće je, recimo - podržite me lingvisti u ovoj stvari - odrediti gde „s ove strane“ prestaje srpski, a gde „s one strane” završava bugarski, a počinje ruski. Sećate li se, đuturumi, one davne kolumne o indijskoj doktrini zvanoj ahamkara koja naučava da sva zla ovog sveta proističu iz koncepta „ja“ i koncepta „moje“. Koja pak - viđi vraga - svoje pogubno dejstvo najučinkovitije ostvaruju prikrivena iza ideologema „mi“ i „naše“.
Sad ću vam pokazati kako to funkcioniše u praksi. Namerno napisavši reč „učinkovito“ - i to na latinici - dao sam nekom ovdašnjem jezikočistuncu argument da me optuži za „kroatizaciju“ srpskog, ali ako ja na optužbu uzvratim NjEGOVIM argumentom - da hrvatski zapravo ne postoji, da je ukraden od „nas“, pa da sledstveno govorim i pišem maternjim, srpskim, ipak se neću oprati od optužbe za „kroatizaciju”. Tako je to. „Ja” ne vidi ništa drugo osim sebe, a zapravo ni ono ne postoji.
Basara & komentar
Kiki
Slažem se sa kolumnistom da nam se oteglo to nacionalno (pre)porađanje. Vreme je za carski rez. Cale Nije čudo što Kecmanović, za razliku od Basare, preferira „enter“. Pa, mlađi je. Enter mutno dunavo Pravilno kolumnista kaže, đavo ga je naterao da se bavi srpskom istorijom. Istorija je opšte uzevši đavolja rabota. Srpska isto, ništa osobito. Pokušaj da se opljačka Carigrad. Robovanje istom pod drugim imenom.
Oslobođenje od istog i izlazak iz velike istorije u beskonačnost auto i totalne destrukcije večite svakodnevice. Svetislav Janković Ovaj rat književnika, koji dirinče po novinama, za siću, ne prezajući da gaze i sopstvenu ličnost, daje pravu sliku društvene bede u koju srljamo u kontinuitetu više od dve decenije. Duboko sam ubeđen, da oni mogu pristojno, boemski, da žive od svojeg književnog piskaranja, da ovaj rat ne bi imao početak, a njihovo prijateljstvo ne bi imalo kraj!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.