Vesti
15. 06. 2012.
Milutin Milenković (1925–2012)
IN MEMORIAM
Sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, uprkos poslovičnoj surevnjivosti među kolegama, znalo se i javno priznavalo u Radio Beogradu da je najbolji novinar kuće Milutin Milenković. Vrhunski poznavalac
bliskoistočne problematike, ličnost svestranih interesovanja, dobar stilista u pisanju i briljantan govornik, on je jednog časa znatno podigao standarde naše radiofonije i držao ih visoko, razvijajući beogradsku školu radio-novinarstva, zasnovanu na profesionalnim, pre nego na ideološkim načelima. Bio je istaknuto ime čuvene Spoljnopolitičke rubrike Prvog programa Radio Beograda u vreme kada je ona zračila autoritetom na velike daljine, i direktor kuće u vreme njenih znatnih uspona i međunarodnih prodora.
Trudio se da svoja jasna ideološka opredeljenja ne pretvara u ograničenja.
Delao je snagom argumenata i autoriteta, kao čestit i pravedan čovek. Postavio je gotovo kao pravilo da se urednički sastav Radio Beograda ne obnavlja više spolja, iz političkih institucija, kao što je dugo posle rata bilo, nego iz
sopstvenih redakcija. Dobro upoznat sa svetskim iskustvima, početkom 1985.
sproveo je, uz mnoge otpore, korenitu redefinicij pet programa Radio Beograda, formirajući mrežu njihovih komplementarnih odnosa. Sa njegovim određenjima Prvog programa kao dominantno informativno-političkog, a Drugog kao kulturno-umetničkog, Radio Beograd ušao je dvadesetak godina kasnije, sasvim mirno, u nove okvire javnog servisa.
Ugled u profesiji sticao je, pre svega, kao dopisnik „Borbe” i Tanjuga, izveštavajući iz Turske, Velike Britanije, Švedske, Poljske i SAD, a posebno sa rizičnih područja (osiguravajući zavod ga nije prihvatio kao klijenta) ,
zahvaćenih građanskim ratovima i neredima, po arapskim zemljama, Africi i Bliskom istoku. I taj angažman je doprineo da dobije nagrade „Moša Pijade” 1980. i „Svetozar Marković” 1998. godine, obe za životno delo u oblasti
novinarstva.
Bio je oštar komentator bez unutrašnje cenzure. Sfera sklada njegovog nemirnog duha sa društvenom zbiljom, čijem je izgrađivanju doprinosio još od skojevske, partizanske i armijske mladosti, napukla je, međutim, posle krvavih
demonstracija na Kosovu 1981. godine, koje je pokrio težak oblak medijske cenzure. Posle tog iskustva, on je više puta javno izrazio ogorčenje zbog toga što je, kao i drugi, bio prisiljen da ćuti o onome o čemu se moralo glasno i
sasvim određeno govoriti odmah. Rekao je i napisao: „Namerno uskraćivanje informacija jednako je uznemiravanju javnosti.”
Tema embarga i istinitosti vesti postala je zatim glavni predmet njegovih rasprava, a posebno knjige „Verodostojni radio”. Nije prestajao da kritikuje medijsko prikrivanje događaja i procesa koji su vodili „razbijanju Jugoslavije,
a da Jugoslavija o tome ništa nije smela da sazna”. Stupao je u otvorene polemike sa visokim političkim zvaničnicima oko „konfederalnog nacionalizma”.
Penzionisan je, naravno lege artis, u punoj novinarskoj snazi, kada je prešao tek šezdeset godina.
Još vrele novinarske strasti, Milenković je u meditativnim godinama nastavio da objavljuje knjige o Bliskom istoku i žurnalizmu. Razmišljao je o sudbini medija i prvi, i zasad jedini iz naše medijske javnosti, izneo tezu da radio mora da se odvoji od televizije ako želi da preživi. Svakome, ko je znao njegove lične poglede, bilo je jasno da se 1999. godine aktivirao u Generalštabu da bi branio zemlju, a ne režim. Kao novinar brzo je hvatao skice istorije, odlučujući u trenutku šta je važno, interesantno, puno boja i života, a sada je i sam deo istorije i postojanog pamćenja.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.