Vesti
09. 05. 2021.
NEĆE MOĆI: Nagrada
Ne treba da čudi što su SAD u Srbiji veoma zainteresovane za promovisanje i jačanje "istraživačkog novinarstva", pošto je to, pored reforme pravosuđa i izbornog sistema, osnovni mehanizam svih njihovih neokolonijalističkih intervencija u svetu za uspostavljanje kontrole nad vlastima.
Istraživačko novinarstvo nije državni neprijatelj - reče u petak u Beogradu američki ambasador Entoni Godfri na dodeli godišnjih nagrada Nezavisnog udruženja novinara Srbije koje nose ime novinara Dejana Anastasijevića, preminulog pre dve godine, i time uništi narativ svoje države u vezi s mučeničkom sudbinom najčuvenijeg i najvećeg istraživačkog novinara na svetu Džulijana Asanža. "Demokratija cveta na idejama i inovacijama, a vene kada se kritička mišljenja guše ili ignorišu", dodao je on i objasnio i sebi i nama zbog čega demokratija u zemlji koju zastupa u Beogradu toliko očigledno "vene" poslednjih godina paralelno sa progonom uzbunjivača i novinara čija je paradigma tortura sprovedena nad Asanžom, ali i mnogim drugim manje poznatim junacima slobode mišljenja i izražavanja.
Nije Godfri, međutim, doživeo "prelom mozga" i osvestio koliki je zločin ono što se po nalogu njegove države radi Asanžu nego to "gušenje mišljenja" nastavlja da ignoriše (što dosledno radi i "nezavisno" udruženje novinara čiju nagradu podržava, jer koliko je meni poznato ono nikada nije izdalo ni jedno jedino saopštenje kojim osuđuje progon Asanža). Ne, on istraživačko novinarstvo želi nama, ali ne i sebi.
Nemojte pogrešno da shvatite, ne mislim da je istraživačko novinarstvo nešto loše, negativno ili zlokobno. Problem je u tome kako Godfri i njegova administracija percipiraju to istraživačko novinarstvo, a za to je najočigledniji primer drugi (posle "Vikiliksa") najčuveniji slučaj velikog curenja tajnih informacija, javnosti poznat kao afera "Panamski papiri". Afera je izbila na proleće 2016. godine kada su nemački "Zidojče cajtung" i Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara došli u posed kolekcije od 11,5 miliona dokumenata panamske kompanije "Mosak fonseka", koja je posredovala u skrivanju novca više od 200.000 kompanija, fondacija i trustova, ali i korumpiranih političara, mafijaša i drugih bogataša koji žele da izbegnu poreske vlasti. Problem je pak u tome što su "istraživački mediji" predvođeni gorepomenutim "konzorcijumom" (među kojima je i domaći "Krik") od 11,5 miliona dokumenata objavili samo njih 149, dok su ostale prepričali po svom nahođenju, ili ih jednostavno ignorisali. Od Vašingtona progonjeni "Vikiliks" (koji je uvek objavljivao i javnosti stavljao na uvid apsolutno sve do čega je došao) tada je ukazao da "ako cenzurišete više od 99 posto dokumenata, vi se, po definiciji, novinarstvom bavite jedan posto". Na to mu je direktor Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara Džerard Rajl premudro odgovorio da oni "nisu 'Vikiliks'", te da "pokušavaju da pokažu da se novinarstvom može baviti i na odgovoran način".
Pitanje je sada šta je to "odgovorno novinarstvo"? Ono u kojem se javnosti na uvid daju selektivne i probrane informacije? Ne. To se zove propaganda i to je jasno svakome.
U Kodeksu novinara Srbije, a tako je i sa svakim drugim novinarskim kodeksom, na prvom mestu se navodi da je "obaveza novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost". "Potpuno" je u ovom slučaju ključna reč, a jedan posto je daleko od potpunog. Na učešće u ovom poduhvatu posebno je ponosan ove godine od američkog ambasadora specijalnom plaketom nagrađeni "Krik", ne razmišljajući o tome koliko poverenja možemo ukazati bilo kojem drugom njihovom radu, ako su u tom slučaju bili spremni na "kompromis" i selektivno objavljivanje, odnosno prikrivanje.
Sada nas tok priče prirodno vraća na podnaslov ovog teksta. Istraživačko novinarstvo koje američka ambasada u Beogradu forsira u saradnji s NUNS-om i pojedinim medijskim kućama (ako pogledate spisak laureata i uži spisak kandidata za nagrade, primetićete da je izbor medija veoma uzak, da ne kažemo selektivan) jeste veoma krnje i pre spada u kategoriju propagande, nego objektivnog novinarstva, što dovodi do zaključka da se ono koristi kao alatka za pritisak i ostvarenje partikularnih interesa, u ovom slučaju američke ambasade i SAD, a ne realnog interesa javnosti. Čudno je samo što Amerikanci to sada rade toliko otvoreno. Kada pogledate širi kontekst, tri pomenute alatke su, pored drugih koje mogu varirati od zemlje do zemlje, prisutne u svakoj državi u kojoj SAD žele da ojačaju svoj (kolonijalni) uticaj, a oslabe domaće vlasti.
O karakteru nagrade govori i samo ime koje ona nosi. Uz sve dužno poštovanje prema preminulom kolegi, mora se reći da je on dobrovoljnim prihvatanjem da svedoči pred Haškim tribunalom svojoj profesiji naneo više štete, nego što joj je svojim ukupnim višedecenijskim radom doprineo. Ne zbog toga što je sve u vezi s tom institucijom sporno (da ne obrazlažem sada u detalje) nego zbog toga što je tim gestom pogazio "dogmu" o novinarskoj nepristrasnosti i jasno se svrstao na jednu stranu. Taj gest bio je predmet ozbiljne debate u domaćem esnafu, ali i na međunarodnom nivou. Time je ugrozio budući rad, a moguće i život, svojih kolega koji u budućnosti neće biti posmatrani kao (manje, ili više) objektivni izveštači već kao potencijalni sudski svedoci kojima je veoma opasno davati bilo kakve informacije. A informacija je suština novinarskog posla.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.