Vesti
14. 07. 2012.
Hoće li slobodni mediji preživeti demokratiju
Reč na promociji knjige Grujice Spasovića „Danas, uprkos njima. Prvih hiljadu dana“, Dan graf, Beograd 2012.
Knjiga Grujice Spasovića me je podstakla da se setim svega što nikada nisam ni zaboravila. Od kada sam počela da je čitam, nosim u glavi slike i priče, tekstove i ljude koje nam donosi iz nedavne prošlosti. Preporučujem svima da se
pažljivo pripreme pre nego što počnu da je čitaju, jer je udarac prošlosti, koja u stvari i nije prošlost, izuzetno jak.
Autor knjige, Grujica Spasović, prvi glavni i odgovorni urednik Danasa, jednim delikatnim postupkom napravio je, u stvari, dve knjige. Jedna je knjiga o nama, druga je knjiga o Danasu.
Knjiga o nama je mračna i strašna. Ona je svedočanstvo o prve tri godine Danasa i poslednje tri godine vladavine Slobodana Miloševića (1997- 2000). Čak i ovako kratak period bio je dovoljan da pokaže koliko je ovo društvio temeljno razoreno i kako Danas u svojoj kratkoj istoriji nema čak ni ‘bolju prošlost’.
Novine su, kako se to metaforično kaže, prva skica istorije. To gusto ko, šta, kada, zašto i kako događaja, važnih momenata našeg zajedništva, stvarno pulsira sa svake njene stranice. To je knjiga puna ljudi za koje je teško objasniti zašto ih danas viđamo u ulozi mandatara, desne i leve ruke ili predsednika države. Svi su oni akteri sramnih događaja i najaktivniji tvorci društvenog propadanja iz 90-ih godina prošlog veka. Iz dnašnjeg ugla, njihovo prisustvo je podsećanje koliko su ovde promene spore i teške i da je prava mera ovdašnje tranzicije koliko su se ratni huškači, profiteri i zločinci ‘upristojili’, a ne koliko je pristojniji deo društva uspeo da nas sve zajedno povede napred. Taj paradoks i enigmu poterka u Srbiji teoretičari danas zovu konsolidovana nekonsolidovana demokratija: stanje haotične, nekosolidovane demokratije ovde nije privremeno, ono se učvrstilo u poredak u kome postoje bazični demokratski aranžmani, čak rutinska smenjivost vlasti i relativna stabilnost, ali u njemu nema ni rasta ni optimizma.
Sve što je u toj knjizi o nama Grujica Spasović skupio i sažeo navelo me je, naravno, da ponovo razmišljam i o tome kako se ovde kultivišu zajednička sećanja i zašto se o nedavnoj prošlosti najradije ćuti. To bekstvo i tišina imaju dve strane : jedna je muk i ravnodušnost prema strašnoj prošlosti i njenim žrtvama a druga je nesposobnost da, se u njoj prepozna i sačuva ono što vredi. Tako se i ova knjiga koja obeležava 15. godišnjicu Danasa pojavljuje uglavnom u tišini. To je ovde događaj koji obeležavaju samo učesnici, iako je Danas jedan od retkih preživelih iz 90-ih godina na koje bi društvo trebalo da bude ponosno. Zbog tako nekritičkog odnosa prema prošlosti i živimo u kulturi koja rado fabrikuje mitove, koja prošlost stalno reciklira i poparvlja iz budućnosti, ali nenerado ostavlja dokumente i proverljive dokaze o tome kako je prošlost stvarno izgledala.
Prva i najveća vrednost ove knjige upravo i jeste u tome što dokumentuje jedno vreme. Ona je zgusnuti isečak iz istorije jednih novina, takoreći jedan dokument o dokumentu svog vremena. Pretpostavljam da bi svi brojevi Danasa, ceo komplet novina, pričali još potpuniju priču kad bi se kroz njih ponovo prolazilo. Ovo što je u knjizi izabrano je koncentrat, jedna oštra slika o svetu u kome smo jednom živeli a od koga se nismo daleko ni odmakli. Ali, ono što se iz izabranih tekstova vidi jeste koliko je ta slika koju je Danas pravio, u vreme dok je još nastajala, u stvari tačna. Kada su izvršnom direktoru Njujork tajmsa zamerali kako se Njujork tajms u vreme vijetnamskog rata nije poneo dostojno, on je gledajući unazad tomove novina rekao: „Pa, uzimajući sve u obzir, nismo u stvari izveštavali tako loše“. Novine su pisale o svim događajima, zabeležene su sve velike bitke, čak i zločini američke vojske, jedino što čitaoci nisu lako mogli da formiraju ukupnu sliku o ratu. E, to jedino nije nedostajalo u Danasu.
Moguće je stvarno da neki događaji nisu zabeleženi, moguće je i da je ovaj sažetak u knjizi malo drugačiji, ali je slika ista. Danas je, u stvari, uspevao da i u vreme o kome je pisao, građankama i građanima nudi sliku koja im pomaže da se u svom društvu snađu, a ne da se u njemu osećaju kao u nekoj nepoznatoj zemlji ili na teritoriji za koju nemaju kompas. Zbog toga u ovoj knjizi nema iznenađenja. Nema nikakvog ‘memoarskog trika’, ničeg što nismo znali, ne pojavljuje se nikakav tajni dokument ili svedočenje sobarice koje na događaje baca novo svetlo. Nema toga.
Samo ono što smo već znali, ono što smo u Danasu već pročitali. Mislim da je to fantastičan kompliment ovim novinama, ali i dokaz da je jedno razoreno društvo u tom trenutku izgradilo nešto što je velika retkost čak i u solidnijim društvima. Da je stvorilo jednu oazu nepristajanja, prostor u kome se kritički razgovara o stvarnosti, u uslovima u kojima to nije bilo ni malo lako.
Druga knjiga, ona o Danasu, takođe, je izuzetno zanimljiva. To je knjiga o kratkom trogodišnjem periodu postojanja jednih novina, u kojima se vidi koliko je njihovo pojavljivanje značajnio za medijsku, političku i kuturnu istoriju Srbije.
To su novine koje su pokrenuli sami novinari, oni koji će postati njihovi budući vlasnici i urednici. Pokrenuli su ih ljudi koji nisu imali gde da se bave novinarstvom kakvo oni smatraju da profesionalno novinarstvo mora da bude.
Napravilo ih je jedno, takoreći, misionarsko društvo, grupa ljudi povezanih idejom o tome kako se profesija razvija i brani. Kada to nije bilo moguće u postojećim medijima, oni su za sebe osvojili i izgradili novi prostor slobode
gde je to bilo moguće. Knjiga opširno svedoči kolio je otpora to izazivalo, sa koliko se represije nedemokratska vlast branila od slobode. To su novine koje su sačuvale i prenele ideju kritičkog novinarstva, koje u Srbiji nema ni dugu tradiciju ni visok kvalitet. Novinari iz različitih redakcija su dolazeći u Danas donosili kritičnost zbog koje su tamo ostajali bez posla i u njemu uspostavljali pokidane niti sa ranijim pokušajima iz Borbe i Naše Borbe.
Nije, naravno, slučajno da Godišnja novinarska nagrada Danasa nosi ime „Stanislav Staša Marinković“. Danas je, dakle, okupljao rasute zametke kritičkog novinarstva, pronosio ih kroz teških 15 godina, a videćemo kakva će im biti budućnost.
To su novine koje su, na svoju naslovnu stranu, stavile slogan „Jedne dnevne novine su dovoljne“. Znam da su zbog njega sa njima polemisali, da su neki u tome videli nedemkoratski pokušaj da se isključi različitost ili konkurencija.
Ja sam to pročitala drugačije, i videla u tom sloganu prve novine koje su ovde eksplicitno formulisale ideju o unutrašnjem pluralizmu. Interni pluralizam je nastojanje da se unutar jednih novina stvara tribina, debatni formu i afirmiše različitost mišljenja. To je onaj novinarski pristup koji od čitalaca ne očekuje da trče od kioska do kioska kupujući na jednom mestu crvene, a na drugom plave novine, pa onda sami u glavi vode među njima dijalog ili polemiku.
U uslovima kada se pluralizam prodavao kao pokretanje što- više-što-gorih medija, Danas se borio za uspostavljanje smisla kroz dijalog.
I konačno, to su novine koje su povezale veliku grupu ljudi koji su se na razne načine okupili oko svojih novina.
Ljudi koji su u njima pisali, koji su ih čitali, koji su se sa njima slagali ili sporili i koji su ih na razne načine podržavali. Tako što su ih u teško vreme kupovali, ali ne samo tako što su ih kupovali. Pojava Danasa postavila je ovdašnjoj javnosti jedno veliko pitanje: kome je stalo do kvalitetne, informativne štampe? Da li društvu trebaju kritičke, kvalitetne, angažovane i skupe novine, ili je svejedno i ako ih nema.
Nažalost, period posle 2000. godine svedoči da su sve novopokrenute dnevne novine tabloidi i da se ovo društvo, ali ne samo ovo, nego i druga društva u regionu, vrlo lako pomirilo sa gubitkom onih medija koji su tokom 90-ih pronosili slavu nezavisnog novinarstva. Danas je, u jednom opštijem smislu, ovdašnjoj javnosti postavio pitanje: kako su to nezavisni i slobodni mediji preživeli diktaturu, a ne mogu da prežive u demokratiji? Zbog toga što je podsećanjem na to šta ozbiljni mediji znače u jednom društvu Grujica Spasović ponovo svima nama postavio ovo pitanje, danas smo dobili jednu vrlo važnu knjigu.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.