Vesti
31. 08. 2012.
Obeležje nestalim novinarima: tražimo ih!
Na zahteve novinarskih udruženja Unmiku i Euleksu stizali su nemušti odgovori da su „potrebne činjenice” da bi postupak uopšte bio pokrenut
U Orahovačkom vinogorju, na putu između Velike Hoče i Zočišta, nestali su, 21. avgusta 1998. godine, novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Krenuli su u manastir Zočište da urade reportažu o monasima koje je otela Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Skrenuli su sa glavnog puta misleći da idu za manastir i tu im se izgubio svaki trag. Danas, gotovo deceniju i po kasnije, na tom istom mestu stoji Rankova supruga Snežana. Ćuti, ne može da govori. Sleže ramenima i svakim gestom pokazuje nelagodu, jer se nalazi na mestu gde se zauvek promenio njen život i život njene porodice. Otišli su u izbeglištvo u centralnu Srbiju i dugo čekaju da se njen suprug i otac dvoje dece vrati.
Sudbina otetih i stradalih novinara sa Kosova i Metohije jednaka je sudbini svih nestalih i ubijenih. Za one koji su pronađeni, kao što su Aleksandar Simović i Momir Stokuća, niko nije odgovarao niti su pokretani bilo kakvi istražni ili sudski postupci. Iako su novinarska udruženja već godinama Unmiku i Euleksu slala zahteve da se nešto uradi, iz ovih administracija stizali su uobičajeni i nemušti odgovori da su potrebne činjenice, dokazi, novi momenti, novi svedoci, nove činjenice da bi postupak bio uopšte pokrenut. Nestali novinar Đuro Slavuj je došao iz Dvora na Uni i Petrinje, kao izbeglica živeo je i radio u Prištini. Njegova porodica je napustila zemlju i iselila se u Norvešku.
Na mestu nestanka svake godine okupljaju se novinari iz cele Srbije u organizaciji Udruženja novinara Srbije i Društva novinara Kosova i Metohije i traže rasvetljavanje sudbine svojih kolega. Godinama se sa opštinom Orahovac vodi prepiska o obeležavanju mesta gde su nestali i nikada nije stigao konkretan odgovor da li se ljudima koji su samo radili svoj posao i zbog toga stradali može podići obeležje. Juče su dva novinarska Udruženja bez dozvole postavila tablu na kojoj, na srpskom i albanskom, piše: „Ovde su 21. 08. 1998. otete naše kolege novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Tražimo ih!”
„Nijedna sudbina nestalih novinara nije rasvetljena i naš je posao da je rasvetlimo. U tome očekujemo podršku svih kolega novinara sa Kosova i Metohije i svih odgovornih koji veličaju mnoge pobede na Kosovu. Čija god da je bila pobeda, ovo je njihova velika sramota i bruka”, rekao je Nino Brajović, sekretar Udruženja novinara Srbije.
Dok Nikola Stolić, direktor Radio Klokota, sa kamermanom Draganom Ilićem i fotoreporterom Vojinom Todićem kopa rupu za obeležje, ostali novinari u rukama drže fotografije nestalih kolega Ljubomira Kneževića, Marjana Melonašija i ostalih. Goranka Matić, urednica fotografije na RTS-u nosi fotografiju Momira Stokuće, poznavala ga je i sa njim sarađivala: „Od njega sam dobijala za slike za nedeljnik „Vreme”, godinama. To je bio čovek koji je voleo Kosovo, jer je snimao život na Kosovu, sve moguće proteste i dešavanja. Bio je onakav kakve su njegove slike, spontan, drag čovek i kad sam čula da je nestao, prosto mi je bilo grozno. U spomen njemu sam pre mesec dana u Pećkoj patrijaršiji stavila nekoliko njegovih slika o životu sa Kosova. Na neki način on živi i danas na Kosovu sa svojim fotografijama.”
Realno pitanje koje stoji nad ovim slučajevima glasi: Ko zaustavlja istrage i pronalaženje nestalih? Političkim jezikom govoreno iza svega stoji nejasna i mutna formulacija koja se zove „politička volja”. Ta „politička volja” nema svoju adresu, nema lice, nema čoveka, ona je pokriće za zločin i bezosećajnost nad životima drugih i njihovim nesrećama. Nego, nije ona samo to, ona je i sigurna brana i prepreka koja sprečava dolazak do odgovornih i počinilaca, jer u jednom delu oni su proizvod rata i sukoba, i istina može doći do njih i njihove odgovornosti. Zato je sve uništene živote i porodice potrebno i moguće pokriti političkom voljom koja stoji iznad svega i ne menja se. Ispod nje jednako kao i kod ostalih nesrećnih i uništenih sudbina nalaze se životi Đure Slavuja i Ranka Perenića.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.