Vesti
04. 09. 2012.
IN MEMORIAM Zora Mijatović (1948–2012)
Imao je “Dnevnik” poznatijih, dugotrajnijih, duhovitijih, cenjenijih, citiranijih i verovatno boljih novinara od Zore Mijatović, ali niko nije više voleo novinarstvo od nje. Živela je novinarstvo.
Bila je stenograf, izveštač sa pijace i konjičkih trka, ali i sa Mediteranskih igara u Splitu, Olimpijade u Sarajevu ili sa najvažnijih političkih skupova u Beogradu, gde je provela više od decenije kao neumorni član našeg dopisništva. Počela je u gradskoj hronici, kao što navodno počinju svi, odmah je bila atrakcija jer je kucala sa svih deset prstiju, a mi nabadali najviše sa četiri prsta. Znala je engleski, kasnije italijanski.. Posle je prošetala, u stvari proletela kroz sve rubrike, uključujući i sportsku. Nije se bojala nijednog zadatka, žurila je u sve situacije, sigurna da će ih razumeti i uspešno dočarati čitaocu.
A čitaoce je cenila, bila njihova, uvek i srcem i telom uz svoju Salajku, sa spremnim objašnjenjima, sa uverljivim ubeđivanjima da će biti bolje, da ni ovo nije loše, da samo treba biti strpljiv i pomalo poslušan. Zato je u dva navrata i ostavljala po strani pisaću mašinu i novinarsku beležnicu da bi danonoćno radila u tada tzv. najširem organizovanom frontu radnog naroda, Socijalističkom savezu. Bila je tada svojoj Salajci i kurir i kafe kuvarica, ali i predsednik opštinske organizacije.
Jednog vrelog leta, baš ovakvog u kojem nas je napustila, zvala je “Dnevnik” iz Italije, raspitivala se šta ko radi, da li se neko udao ili razveo i da li su počeli sastanci delegacija. Mislila je da je to jako važno. Valjda je i bilo. Njoj jeste, jer je sve shvatala veoma ozbiljno, ali i za sve imala rezerve. Uvek je bila vrlo dobro potkovana činjenicama. Kada smo pre dve i nešto decenije prešli u višestranačje, Zora je jedina smela da pita na zboru radnih ljudi (to je i onda bilo dosta značajno) da li smo mi, tj. “Dnevnik”, sada organ Socijalističke partije Srbije jer smo do sada bili organ ŠRN, što je pisalo i na zaglavlju lista, a nova partija je nastala od KP i ŠRN. Uspela je samo da dobije prekor novog lidera da je njeno pitanje neprimereno dugačko. Nije se potresla od kritike, nastavila je da radi i za nove naredbodavce sa istim žarom, neumorno kao i kada je počinjala, pisala o zdravoj hrani i masovnom sportu. Najveći deo svog radnog veka provela je u “Dnevniku”, a posle odlaska u penziju radila je za nekoliko listova i časopisa, najduže za “Građanski list” u Novom Sadu.
Zora Mijatović je volela život i to smelo pokazivala. Znala je da bude čedno i nebranjeno naivna, a odmah zatim skoro cinično racionalna i stroga. Ratoborna kao branilac prava žena, feministkinja do zuba, već pri prvom sumraku bi priznala “nema više onih vremena da te ON uhvati za ruku i kaže: dušo, samo me prati i ništa ne brini”. Razoružavala je otvorenim osmehom, snagom stasa i melodijom glasa. Svi su je računali u svoje najbolje drugove, što je verovatno svima i bila. Nesebična, uvek pri ruci, neizbežna u vanredakcijskim rabotama, od žurki do humanitarnih i sindikalnih akcija. Jednom je potrošila celu platu (oko 1.000 maraka), po koju je došla iz Beograda, samo da bi pokazala nama, u centrali, koliko nam fali. Bila je ćutljivi stenograf kada se pisalo obrazloženje za životnu nagradu Miki Antiću, sve sama organizovala da Smuđa dobije stipendiju na već poodmaklim studijama na likovnoj akademiji. Izgledalo je nevažno, ali da ona nije zašiljila olovku, ko zna da li bi bilo snage za sve te činovničke rabote.
Umirala je dugo, godinama, mučeći se sa bolešću o kojoj je znala više od lekara, prateći svoje topljenje na ekranu kompjutera i dovodeći do ivice očaja porodice svojih sestrica Kaće i Drage, koje su je negovale do samog kraja.
Svima nama, njenim kolegama, ostaje da je pamtimo, citiramo i prepričavamo zgode i nezaboravne zajedničke doživljaje u Redakciji i van nje.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.