Vesti
29. 10. 2012.
I od Zapada i od Istoka uzeli smo ono najgore
Novinar i satiričar, član Udruženja književnika Srbije, priča o sebi kao Tomu Sojeru, proceni karaktera ljudi i po izgledu, povratku u Kruševac zbog novog početka...
Intervju: Dragutin Minić Karlo
Istoričari se bave prošlošću i analiziraju sadašnjost s namerom da predvide budućnost. Ali, ne bave se revizijom prošlosti, jer prošlost je neizbrisiva. Ipak, tog nemogućeg posla prihvatio se, na svoj način, Dragutin Minić Karlo,
novinar, satiričar i predsednik Sekcije satiričara u Udruženju književnika Srbije. Ovih dana je objavljena njegova 14. knjiga pod naslovom „Mala revizija istorije sveta”, a prethodno i treća knjiga aforizama „Karlov ugao”, izbor iz
istoimene kolumne u nedeljnoj „Politici”. Dobitnik je gotovo svih nagrada za književnu i novinsku satiru.
Gimnaziju je završio u rodnom Kruševcu, a u Beogradu je studirao arheologiju, ali talenat za pisanu reč, posebno duhovitu, doveo ga je u našu novinsku kuću u kojoj je proveo ceo radni vek, uz četiri godine egzila u „Ošišanom ježu”.
Odakle ste krenuli u život?
Odrastao sam u Kruševcu, na ušću Rasine u Zapadnu Moravu, a detinjstvo mi je bilo kao da ga je pisao Mark Tven. Onako tomsojerovski. Još kao učenik počeo sam da pišem humoreske u lokalnom listu „Pobeda”, ne sluteći da će mi taj hobi postati profesija, a satiru i danas pišem u nužnoj samoodbrani.
Uz koga ste sticali ugled?
Uz kolege, ali pre svega, uz svoje čitaoce. Njima najviše verujem i danas. I, razume se, uz već pomenutog Marka Tvena, ali i Londona, Tolstoja, Birsa, Keruaka, Elina Pelina... Ovaj poslednji, tiražni bugarski pisac, ima junaka
Jana Bibijana, čije sam avanture čitao bez daha. Ponosan sam i što sam bio glavni urednik „Radio TV revije”, najtiražnijeg časopisa u SFRJ.
Čemu težite u pisanju?
I u pisanju, a i u životu, uvek težim jednostavnosti, što je možda i najteže. A pregršt nagrada koje sam dobio svedoče da je to ono pravo, a ne „koka kola”.
Da to nije umetnost?
Ne. Umetnost je nešto uzvišeno. Ne znam koliki sam ja umetnik, osim ako se ne računa umetnost preživljavanja.
Šta vam smeta?
Boli me što smo i od Zapada i od Istoka uzeli ono najgore. Od Zapada novac, kao ideal, a od Istoka neodoljivu privlačnost čvrste ruke.
Ko vas najviše kritikuje?
Najžešći kritičar mi je bila supruga Olja, inače profesor književnosti. Tako je bilo sve dok nisam odlučio da joj ne dajem na čitanje ono što pišem. Sad sam mirniji i, čini mi se, kvalitetniji pisac. Tako provodimo penzionerske dane bez prepirke. U šetnju odlazimo ruku podruku: ona Ulicom 7. jula, a ja Kralja Petra. Tako je kad su blizanci (oboje rođeni 15. juna) različiti: ona levičarka, ja monarhista.
Kome ste večiti dužnik?
Roditeljima, kao svi. Moj nemirni duh su ukrotile unučice koje me, ne znam zašto, podsećaju da sam već dugo siroče: otac Momčilo mi je umro pre tačno pedeset godina, a majka Mila pre trideset. Sve mislim da nikad nisam stigao da
im se odužim. To je ono što me, ponekad, rastužuje. Voleo bih, naravno, da zaboravim sve ono loše što sam im povremeno priređivao, ali ne ide. Često me moja divna sestra Ljubica podseti na to, onako, kao šaleći se.
Kako se branite?
Stavom da sebe vidim onako kako me drugi doživljavaju. Školski drugovi iz kruševačke gimnazije me, siguran sam, veoma vole. Taj naš odnos je uzajaman, ima duboke korene. Verujem da nas nikad ništa ne može odvesti na stranputicu. Sastajemo se svakog prvog ponedeljka u mesecu u Beogradu, a jednom godišnje na proslavi u Kruševcu. Mnogo se poštujemo i pazimo. O porodici da i ne govorim. Valjda me vole. S kolegama sam, kako klinci kažu, super. Time se ponosim.
Šta bi, ipak, valjalo da zaboravite?
Ima mnogo toga što bi trebalo da se zaboravi. Ali, ne želim. I to je deo mog života. O tome često razmišljam onako slobodno kako to samo penzioner može. Niko ne može da me otpusti. Osim Svetog Petra, razume se.
A čega se rado sećate?
Pre svega ljubavi. Ova emocija mi je mnogo složenija, jača i trajnija od strasti i seksa. Uostalom, seks je ono, kako reče moj kolega Beštić, čega se, uglavnom, rado sećamo.
Čega se odričete zbog pisanja?
Zbog pisanja ničega. Ipak, možda, samo manje čitam. Ali, nikad ne zapostavljam šah. Odlazim na cuger svakog četvrtka u Šah klub Beograd. Tu sam sa drugarima piscima, glumcima, rediteljima – „zagriženim cugerašima”.
Kako procenjujete vrednosti ljudi?
Pre svega, po delima, ali i po izgledu. Doduše, nisam baš pripadnik „lombrozo teorije” o povezivanju fizičkog izgleda i karaktera, ali često procenjujem karakter neke osobe i po onome kako izgleda i retko kad pogrešim.
Šta mislite o drugima?
Moj životni stav je: „živi i pusti druge da žive”.
Kako čuvate duh?
Kao i telo: vežbanjem. Uvek sam imao osećaj da mi je duh neuništiv, pa i sad, a koliko telo može da mi prati tu silu – pitanje je. Jednog dana će me sigurno izdati. Odskoro osećam kao da nisam baš besmrtan.
Čemu se nadate?
Nadam se da smak sveta neće doći do gregorijanskog Božića. No, u svakom slučaju mi, Srbi, imaćemo još 14 dana. Trebalo bi iskoristiti tu šansu.
O čemu razmišljate?
Ovih dana najčešće o detinjstvu. Znači, starim. Čak i ja. Možda je vreme da se vratim u Kruševac i počnem sve iz početka...
Kako Karlo kaže
-Umiljato jagnje dve ovce sisa. Ali, mi smo jagnje na ražnju.
-Čuveni udarnik Alija Sirotanović je – umro, ali nam je ostavio svoje prezime u amanet.
•Mi smo svojevremeno prešli Albaniju, a sada su Albanci prešli nas.
• Preti realna opasnost da odnosi Srba i Hrvata opet postanu bratski.
• Kad mi uđemo u Evropsku uniju, rasturićemo je kao Jugoslaviju.
• Kad je Tito ukinuo kralja, komunisti su povikali: To, care!
• Srbin je multinacionalan: puši ko Turčin, pije ko Rus, dužan je ko Grk i nadrljava ko žuti.
• Sačuvajmo ćirilicu. Za neke bolje dane.
• Vostani, Serbie! I izvini se!
• Nemci poručuju Špancima i Grcima: Arbeit macht frei!
• Mi smo nebeski narod. Neka nam je laka zemlja.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.