Vesti

16. 11. 2012.

Autor: Miodrag Žarković Izvor: Pečat

Đilas, bez sumnje Đilas

Iz dnevnog lista „Pres“ povukao se Miroslav Mišković, najzad priznajući da je tamo imao vlasnički udeo, ali je od javnosti ostao skriven onaj ko je od početka stajao iza tog izdavačkog poduhvata, a veruje se da je u ovom slučaju reč o gradonačelniku Beograda

 

Nepodnošljiva lakoća poigravanja sa životom takozvanih malih ljudi u Srbiji, ponovo je došla do izražaja na dan kada je Miroslav Mišković objavio svoju odluku da se povuče iz beogradskog dnevnog lista „Pres“, čiji je najjači suvlasnik bio nekoliko godina unazad. To poigravanje je, međutim, bilo uočljivo samo onima koji su upoznati sa istorijatom „Presa“, sa detektivski zapletenom pričom o njegovom nastanku i kratkotrajnom uzletu, kao i sa činjenicom da iza celog političko-poslovnog poduhvata stoji niko drugi do Dragan Đilas, budući predsednik Demokratske stranke.

Otimanje od Rodića

Danas je teško poverovati da su takve okolnosti zbilja postojale, ali 2005. godine Dragan Đilas zaista je nekome morao da polaže račune i da izvršava nečije naloge.

Bio je, kako se kaže, timski igrač, a tih je dana njegovom timu – pomenutoj Demokratskoj stranci, u kojoj je tada, kao skorašnja pridošlica, još važio za sveže lice – bilo najpreče da se ovlada glasilima.

Prvi korak na tom putu nametao se sam po sebi: zauzdavanje Radisava Rodića, vlasnika dnevnih novina „Glas javnosti“ i „Kurir“, jednog od retkih velmoža medijske scene koji se nije dao kontrolisati ni iz kakvog centra moći, bilo domaćeg, bilo stranog.

Nepopravljivo samostalan i smeo preko granica drskosti, Rodić – čiji smisao za sumnjivu poslovnu „dovitljivost“ nije tema ovog teksta – niti jednoj vlasti nije ni hteo, ni mogao da bude prijatelj, a vlastima u kojima je DS igrala bitnu ulogu Rodić je nekako uvek uspevao da bude otvoreni neprijatelj. (U drugoj polovini 2003. godine je, na primer, upravo „Kurir“ odigrao jednu od najvažnijih uloga u svrgavanju strahovlade Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića, tako što je „aferi Bodrum“ pridao izvanrednu važnost i približio je najširim narodnim masama.)

Sa ugledom „Glasa“ i rastućim tiražem „Kurira“, Rodićevo medijsko carstvo predstavljalo je ozbiljnu pretnju političkom carstvu u nastajanju, okupljenom oko tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji se 2005. još pripremao za preotimanje vaskolikih poluga vlasti. Đilasu je tada zapalo – ili se sam za to prijavio, svejedno – da rasturi Rodićevu imperiju, i on je tom zadatku prišao upravo onako kako je navikao i kako će kasnije prići svakom narednom zadatku: pričama o velikom novcu, koji na kraju niko osim njega ne vidi, i o njegovoj vajnoj poslovnoj sposobnosti, u koju se niko nikada nije uverio.

Đilas je, naime, odmah počeo da vrbuje uredništvo „Kurira“ za prelazak u nove dnevne novine, za koje je on nameran da izdvoji početno ulaganje. Obećavao im je da će to biti astronomski izdatak, tj. da će im obezbediti sredstva o kojima kod Rodića ne bi mogli ni da sanjaju. Novinarskom čaršijom su naprečac počele da kruže glasine o tajnim pregovorima (nekako su najobavešteniji bili oni koji su radili u licencnim izdanjima stranih kompanija; kao da su stranci bolje znali šta se dešava nego domaći „poznavaoci prilika“), ali su mnogi doživeli te glasine kao preterane, jer su računali da uredništvo „Kurira“ već ima kod Rodića sve što im je potrebno, a naročito potpunu samostalnost u uređivanju lista, što je već tada bila neka vrsta muzejske retkosti u srpskom novinarstvu.

Decembra 2005, međutim, ispostavilo se da su glasine bile sasvim osnovane, pošto su urednici Đoko Kesić, Dragan Vučićević i Svetomir Marjanović prenerazili Rodića saopštivši mu da odlaze iz „Kurira“.

Celokupna javnost je podelila začuđenost sa Rodićem, jer je dobrovoljan odlazak uredništva iz uspelog izdavačkog poduhvata – što „Kurir“ jeste bio po svim merilima – zaista događaj bez presedana.

Takođe bez presedana bila je i ponuda koju je odlazeće uredništvo iznelo pred redakciju „Kurira“: ko god pređe sa njima u novi list, postaće suvlasnik tog poduhvata, jer je određen, ne baš zanemarljivi, svojinski postotak ostavljen za zaposlene da ga podele među sobom.

Za najveći deo „Kurirove“ redakcije bila je to ponuda koju je, što reče Vito Korleone, nemoguće odbiti, pa su krenuli za urednicima (u „Kuriru“ je ostala upadljiva manjina, kojom je Rodić ipak uspeo da održi taj list u životu, pre nego što je četiri godine kasnije pod nerasvetljenim okolnostima uhapšen i pod još nejasnijim okolnostima držan u zatvoru, gde je, kako se priča, bio podvrgnut čudnovatim medicinskim tretmanima, zbog kojih je prilikom sudskih pojavljivanja delovao kao oduzet).

Prizanje iz vazduha

Tako je nastao „Pres“, čiji je prvi broj izašao 12. decembra 2005. godine uz priličnu, naizgled spontanu pompu. Rascep u „Kuriru“ bio je toliko velika senzacija da je novoj redakciji maltene bila nepotrebna reklamna kampanja, što je možda i uticalo na to da ulaganje ipak ne bude na visini najavljivanog. Rukovodioci „Presa“ su se godinama kasnije, pred autorom ovog teksta, prisećali da je pokretanje dnevnog lista koštalo nepunih 400.000 evra.

Već sam taj podatak ukazivao je na političke moćnike u pozadini celog poduhvata – jedino uz političku zaštitu je, naime, moguće pokrenuti dnevne novine za trista i nešto hiljada evra, dakle za sumu koja je barem nekoliko puta manja od tržišnih zahteva prema takvoj operaciji – dok su kadrovska rešenja otkrila i o kojem se moćniku radi.

Naime, za prvog generalnog direktora „Pres pablišing grupe“, firme koja je izdavala „Pres“, postavljen je Đorđe Stefanović, čovek koga najneposrednije povezuju sa Draganom Đilasom i koji je kasnije, kada je otišao iz „Presa“ 2009. godine, volšebno „vaskrsao“ u fudbalskom klubu „Crvena zvezda“, kojim je tada iz senke vedrio i oblačio Goran Vesić (isti onaj Vesić čiji je politički program za Đilasa, da podsetimo, isplivao na površinu pre nekoliko meseci).

Najčvršći dokaz Đilasovog pokroviteljstva je, međutim, bila uređivačka politika „Presa“ (o kojoj rečito govori i incident iz predizborne kampanje 2008. godine, već poznat čitaocima „Pečata“ – odgovorni urednik „Presa“ tada je zapretio novinarima beogradske rubrike da će snositi posledice ukoliko Đilas ne pobedi u gradonačelničkoj trci): kritičkih osvrta na Đilasov rad jednostavno nikada nije bilo na stranicama ovog dnevnog lista.

U pravnom smislu, međutim, Đilasovo vlasničko učešće u „Presu“ oduvek je obavijeno maglom, s obzirom na to da je najveći akcionar tajanstvena kiparska firma „Amber pres limitid“. Pravnička zavrzlama je dodatno usložnjena proleća 2007. godine, kada je u „Pres“, tada na vrhuncu od oko 150.000 prodatih primeraka dnevno, ušao i Miroslav Mišković.

Prema nekim izvorima, Miškovića je „Presu“ privukla njegova u to doba najbliža saradnica Milka Forcan (mada je, veli čaršija, ona uvek bila bliskija Tadiću nego vlasniku „Delte“, čak i pre prošlogodišnjeg sukoba sa Miškovićem), koja je bila uključena ne samo kao posrednik, već navodno i kao jedan od akcionara.

Da su Đilas i Mišković uvezani u vlasničkoj strukturi „Presa“, javnosti je neočekivano potvrđeno letos, kada je potpredsednica „Delte“ Jelena Krstović poželela da se pohvali kako radi „i u vazduhu“, pa je na društvenoj mreži
okačila fotografiju svoje uposlenosti na putovanju avionom. Na fotografiji se, avaj, vidi beležnica po kojoj je rukopisom – pretpostavlja se njenim – taksativno ispisano: „D. Đilas, 1. Pres – poslovanje, nova firma, ljudi, štamparija, kredit… koliko za plate… kredit za papir 10,5“. Kada je uvidela propust, Jelena Krstović je naprasno uklonila fotografiju sa svog profila, ali ne pre nego što su istu preuzeli mnogi srpski sajtovi i objavili je uz prigodno pojašnjenje.

Doskoro su bili prikrivani i podaci o basnoslovnim dugovima u koje je „Pres“ zapao zahvaljujući „znalačkom“ rukovođenju.

Kompanija se, naime, pre dve i po godine zadužila kako bi se snabdela sopstvenom štamparijom, skupim koliko i neisplativim izdatkom na koji otpada najveći deo od procenjenih dvadesetak miliona evra ukupnog duga „Pres pablišing grupe“.

Odgovornost koje nema

Elem, proteklog ponedeljka Mišković je javnosti saopštio da se povlači iz „Presa“, da svoj vlasnički udeo besplatno nudi novinarima, te da će „izmiriti izdate bankovne garancije“. Redakcija „Presa“ je tako najzad dočekala da im bude ponuđeno ono što im je obećavano još pre sedam godina, ali im nikada nije bilo dato. Ironično je što im to sada nudi Mišković, možda i ne znajući da su zaposlenima onomad to isto obećavali rukovodioci, koji su bili u tesnoj sprezi sa Đilasom.

Uopšte, „Pres“ je zastrašujuće svedočanstvo o nepostojećoj odgovornosti Dragana Đilasa. Ako se u celoj priči oko „Presa“, koja će se završiti krajnje neslavno, uopšte može govoriti o ma kakvoj sposobnosti onoga ko ju je i pokrenuo, onda se ta „sposobnost“ ogleda samo u tome što je uspeo da rashode, stvorene pod upravljanjem njemu odanih ljudi, svali na druge, poput Miroslava Miškovića.

Kako se može saznati od izvora iz samog „Presa“, odmah posle majskih izbora Dragan Đilas je finansiranje sve neisplativije redakcije sasvim prepustio Miškoviću, ali je ipak zadržao odlučujući uticaj na uređivačku politiku.

Takođe je, u slučaju da „Pres“ konačno poklekne u tržišnoj utakmici kao što se predviđa, Đilas već pripremio sebi medijsku odstupnicu u vidu „Nedeljnika“, časopisa proisteklog iz samog „Presa“, a vođenog od strane Đilasu odanih ljudi (na čelu sa glavnim urednikom Veljkom Lalićem, bivšim glodurom iz „Presa“).Dabome, neko je već platio poslovne promašaje „Presa“: platili su ih zaposleni, mnogi maltene na prosjačkom štapu zbog zakasnelih zarada, koje su dobijali čak i u naturi (recimo u brašnu, čime je pre nekoliko meseci isplaćena jedna samohrana majka). Neko će isto tako platiti i preostale dugove, možda baš i Mišković.

Sva je prilika, međutim, da ništa od tih troškova, ni materijalnih, a ni moralnih, neće pasti na „nejaka pleća“ gradonačelnika Beograda i budućeg predsednika Demokratske stranke, niti na njegove poverenike, iako su upravo jedini on i poverenici mu imali opipljivu korist od cele te pustolovine sa dnevnim listom „Pres“.