Vesti
19. 11. 2012.
„Pet do 12” za monografiju
List „Dnevnik“ je 15. novembra obeležio sedamdesetu godišnjicu postojanja. To je dobra prilika da se razmisli o pisanju njegove monografije.
On to zaslužuje jer je tokom sedam decenija svedočenja o zbivanjima u Novom Sadu, Vojvodini, zemlji i svetu na svojim stranicama ostavio važnu građu za istorijska, sociološka, kulturološka, medijska i svakovrsna druga istraživanja.
Za list „Dnevnik“ su vezani i neki veoma važni datumi u istoriji jugoslovenskog i srpskog novinarstva. Nažalost, to je nedovoljno poznato čak i u profesionalnoj i stručnoj javnosti.
Evo nekoliko takvih primera:
Prvo nezavisno udruženje profesionalnih novinara u bivšoj Jugoslaviji, pa, prema tome, i u Srbiji, osnovano je 24. decembra 1989. godine u Novom Sadu pod nazivom Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV). Gotovo je nepoznato, međutim, da je osnivački dokument potpisan u prostorijama “Dnevnika”.
Potpisnici su bili: Andraš Fazekaš, Mile Isakov, Zagorka Radović, Darinka Nikolić, Bela Garai, Radovan Čolević, Arpad Nemet, Mihal Ramač, Atila Balaž, Vladimir Harak, Slobodan Beljanski, Svetislav Jovanov i Dojna Buja. Troje su, znači, bili novinari “Dnevnika”: Nikolić, Ramač i Harak.
U organizaciji NDNV, u Novom Sadu je od 2. septembra do 2. oktobra 1991. održan „Prozor“, najveći protest po broju učesnika i najduži po vremenu trajanja koji se ikad dogodio u Srbiji povodom gušenja slobode javne reči. U pitanju je bio
alternativni TV Dnevnik koji je „išao“ u isto vreme kada i onaj na državnoj televiziji, ali uživo, s prozora na prvom spratu zgrade NDNV u Zmaj Jovinoj 4. Novinari i njihovi gosti su s tog mesta – u formi neke vrste usmenih novina – govorili okupljenim Novosađanima o onome što su Miloševićevi mediji prećutkivali, prikazivali u iskrivljenom svetlu, ili su, naprosto, bestidno lagali.
S „Prozora“ u Novom Sadu su govorili mnogi istaknuti intelektualci, umetnici, političari i novinari iz cele Srbije.
Među njima: akademik Aleksandar Tišma, David Albahari, Vojin Dimitrijević, Laslo Vegel... A kada su u pitanju političari: Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Desimir Tošić, Žarko Korać, Nebojša Popov, Nenad Čanak... S “Prozora” su govorili ili su u njegovom organizovanju i uređivanju učestvovali i neki novinari “Dnevnika”. Među njima, Darinka Nikolić, Mihal Ramač, Nevena Simin, Branislava Opranović i autor ovih redova.
U ratnoj 1993. godini u Redakciji “Dnevnika” je izbio štrajk u kojem je učestvovala velika većina novinara kojima su se pridružili i mnogi štampari.
Štrajkački odbor je zahtevao ostavku glavnog urednika Dragana Radevića i rešavanje nagomilanih problema u listu. “Dnevnik” nije izlazio od 22. maja do 4. jula 1993. godine. Štrajk je – s formalne strane – okončan porazom pobunjenih novinara, ali su moralnu pobedu ipak odneli oni s obzirom da su se usudili da kažu “ne” Miloševićevom režimu, i to u vreme kada je bio u punoj snazi.
Među novinarima “Dnevnika” bila su i tako velika imena kao što je pesnik Miroslav Antić, Raša Popov i svetski poznati karikaturista Gradimir Smuđa. Na ovaj ili onaj način u listu su sarađivali ili su bili njegovi poklonici Vasko Popa, Aleksandar Tišma... Zahvaljujući velikom šahovskom novinaru i publicisti Dušanu Bućanu, u “Dnevnik” su kao u svoju kuću dolazili svetski prvaci u šahu Mihail Talj i Viktor Korčnoj.
O prvoj deceniji „Dnevnika“, od 1942. do 1952. godine – koji se tada zvao „Slobodna Vojvodina“ – postoji i aučnorelevantno svedočanstvo. U pitanju je „Istorija ’Slobodne Vojvodine’“, čiji je autor dr Dušan Popov, jedan od njenih
novinara, a potom i jedan od „otaca osnivača“ ovakvog „Dnevnika“ kakvog ga danas poznajemo. On je napisao „Istoriju ’Slobodne Vojvodine’“ na osnovu brižljivo prikupljene građe iz više izvora.
Najvažniji je bio, naravno, onaj na stranicama samog lista. Oskudnu arhivsku građu, koja je bila retka s obzirom da je „Slobodna Vojvodina“ pokrenuta ilegalno, u ratno vreme, kompenzovao je izuzetno dragocenim sećanjima urednika, novinara i drugih saradnika lista. To je njegovom delu dalo posebnu draž i učinilo ga vrednijim. Popov je, sem pomenute „Istorije ’Slobodne Vojvodine’“, za sobom ostavio dosta drugih vrednih zapisa o „Dnevniku“.
Posebnu pažnju zaslužuju oni u njegovim neobjavljenim dnevničkim beleškama u koje je autor ovih redova imao uvid. Za pisanje monografije o „Dnevniku“ postoji, dakle, dosta dragocene građe, ali je ona sada rasuta na mnogo strana, pa bi je valjalo prikupiti, sistematizovati i obraditi. Dušana Popova više nema, a broj preostalih „Dnevnikovih“ veterana sve je manji. Prema tome, sada je „pet do 12“ da se od njih zatraži da u pisanoj ili usmenoj formi ožive sećanja na vreme koje su proveli u „Dnevniku“. Na osnovu te i druge građe moglo bi da se nastavi putem kojim je, svojevremeno, krenuo Dušan Popov.
(autor je nekadašnji novinar i urednik „Dnevnika”)
Uz malu pomoć prijatelja
Zasluge za “krčenje puta” novinarima “Dnevnika” da dođu do neke poznate ličnosti često su pripadale Novosađanima koji, inače, nisu imali direktne veze s novinarstvom. U tom pogledu i autor ovih redova ima bogato iskustvo.
Tako, na primer, verovatno nikad ne bih upoznao i intervjuisao legendarnog izraelskog vojskovođu i političara Haima Bar Leva, da mi u tome nije pomogao dragi prijatelj Pavle Šozberger, vredni publicista i sakupljač istorijske građe o Novom Sadu, a posebno o Jevrejima koji su živeli u ovom gradu i Vojvodini. Čika Paja me je najpre povezao sa svojim prijateljima Ofnerom i Lapidom, s kojima je u mladosti drugovao u Novom Sadu. E, a onda su me oni preporučili Bar Levu, koji je u Zagrebu proveo gimnazijske dane, tako da su i njega smatrali “našim Jevrejinom”.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.