Vesti
10. 01. 2013.
RTS Digital
Ops! Ono što je očito smišljeno da popuni rupu, sad u najboljim trenucima zna da ima i po koju stotinu hiljada gledalaca. I tu smo kod prave poente ovog eseja: Otkud sve to? Šta ljude okreće RTS Digitalu?
To je počelo – ako se ne varamo – sa jednim signalom koji je sa Avale pušten u nebo u projektu digitalizacije naše televizije, amaterskim jezikom rečeno, s nečim, dakle, što je neka štih-proba. Sad je stanje stvari sledeće: ta proba i dalje traje - jer digitalizacija je kod nas kao uvođenje zimskih guma, mukotrpan proces - ali je signal pre nešto više od četiri godine unapređen u televizijski kanal, pod imenom iz gornjeg naslova, i on – RTS Digital - sad tera svoj život.
Kao što ne znamo prave razloge zbog kojih je signal preobražen u kanal, tako ne znamo ni gde će se sve to završiti. (Nešto što dolazi izdaleka i odlazi daleko, rekao bi jedan filozof.) Utisak je nas posmatrača da je RTS Digital bio zamišljen tako da igra jedno leto, da bude nešto u međuvremenu, da je nastao iz nekog rezervnog plana, kao neka tipična privremenost, dok se Srbija, naime, tehnički ne spremi za digitalizaciju i onda sve opet vrati na svoje mesto.
Ali, kako to ponekad biva, događaji su krenuli u drugom pravcu i sad će to, nema sumnje, kvariti posao onima koji su RTS Digitalu teslimili nešto što se na medijskom javnom servisu inače smatra otpadom: program koji je pred publiku izneo opere, prenose i snimke koncerata, džez-sešne, balerine i balete, slikare i arhitekte, filharmonije i horove, sve ono što piplmetri nisu u stanju da registruju kao dobro za šer i rejting, počelo je da privlači neku publiku. Ops! Ono što je očito smišljeno da popuni rupu, sad u najboljim trenucima zna da ima i po koju stotinu hiljada gledalaca. I tu smo kod prave poente ovog eseja: Otkud sve to? Šta ljude okreće RTS Digitalu?
Ponosni urednici programa drže da je u pitanju odziv elite. Nekome će se to učiniti kao loš humor (otkud ta biljka u Srbiji), ali hajde da u nekoj meri poverujemo u njihovu procenu. Kakva god da je i koliko god da je ima, naša elita bi mogla da se pojavi kao potrošač ovakvih programa. Takve publike ima, dabome, od Sajma knjiga do Nišvila u Nišu. Ali, svi mi znamo da je to tanak sloj koji se – mogli bismo reći - poznaje između sebe kao jedna bolja familija. Oni koji pripadaju fenomenu RTS Digital, ljudi dakle koji će svoja dva-tri sata pred televizorom radije potrošiti gledajući Svetlanu Zaharovu nego Cecu Ražnatović, ljudi koji jednostavno drže do sebe, morali bi ipak dolaziti i iz širih socijalnih struktura. To kažu brojke. I onda ćemo još jednom citirati urednike programa kojem danas pravimo apoteozu: oni svoj status formulišu i tako što ga definišu kao status kulturne oaze. Tu već nalazimo nešto i za našu teoriju o tome da RTS Digital počiva na otklonu od vladajućeg socijalnog modela, na jednoj vrsti kontre, onda i na nekoj vrsti subverzivnosti.
Pokušaćemo polako to da razjasnimo. I nećemo ići daleko: ofanzivni procesi tabloidizacije i estradizacije društvene scene (o, kakve dve očajne, a tačne reči), zagađuju prostor, pritiskaju misleći narod, potiskuju pojedinca. Primera je na svakom koraku, ali uzmimo, recimo, ovaj: šta reći, kad čujete da su na jubileju Informera (šest meseci izlaženja!, možete misliti) vrata zaglavili svi naši politički akteri, uključujući šefa Vlade i šefa tajne službe. Sasvim je svejedno da li ih je tu doveo njihov ukus ili njihov strah. Među izlazima koje čovek u takvoj situaciji traži, u situaciji, dakle, kad su vrednosti perverzno postavljene na glavu, jedan je izlaz - sasvim verovatno - kulturna oaza o kojoj govore urednici RTS Digitala.
Imamo mnogo svedočenja o tome, ne samo iz neposrednih ličnih uvida. Svaki drugi, na primer, koji dođe na ona famozna prelistavanja novina po našim televizijama kaže da novine ne čita i televiziju ne gleda. U tom apsurdu (da neko ko ne čita novine i ne gleda televiziju dolazi da prelistava te iste novine koje ne čita na toj istoj televiziji koju ne gleda) ipak ima zrno smisla: ima ga u tom odbijanju da se prihvati siva realnost koja nas okružuje sa svim njenim glavnim protagonistima, ima ga u zgađenosti nad takvim razvojem situacije kakav danas imamo, ima zrna smisla, najzad, u tome da se kroz ignorisanje izrazi nepristajanje. Kad na Badnje veče Vučić saopštava naciji da je sledeći kapitalac na listi za hapšenje domaći narkobos (nije našao nijedno bolje veče, taman ste uneli slamu u kuću!), tu onda vidite da ovi koje smo izabrali ne biraju ni dan ni sat. Brutalni populizam. Okrenuti tada RTS Digital i gledati - da li gala koncert iz Sankt Peterburga, da li nešto slično, ali tog ranga – stvar je minimalne psihofizičke higijene.
I nije, dakle, čudo što ljudi tome u sve većem broju pribegavaju. Programi iz kulture kojima je RTS Digital simbol pojavljuju se tu ne samo kao oaza, nego i kao azil. Možda će ljudi koji rade ovaj program pomisliti da ih previše instrumentalizujemo u jednoj tezi otpora i subverzije. Istina je da kultura svojom otmenošću ne pripada robusnim sredstvima društvene akcije; ali, đavola, ona nikad ne gubi svoju prevratničku crtu, pa ni sada kad izdaleka, i ispotiha, preko jednog potcenjenog, bastardnog televizijskog kanala formira svoju armiju pristalica. Ti su ljudi, gledaoci, inače bez svog društvenog i političkog oslonca (oni su se odavno pozdravili a nečim što je recimo bio Građanski savez!, oni su ostatak zaklanog naroda) i sve što im je preostalo jeste vlastita sudbina u vlastitim rukama, traženje neke sigurne kuće. I tu smo već kod eskapizma koji će vam, iskreni da budemo, bolje od ovog autora objasniti sociolozi. Tu je doista reč o bežanju, a ne o prilaženju, možda o prilaženju kroz bežanje.
Ne smemo, međutim, biti naivni, niti nedajbože površni. Politika i odvratna stvarnost koju ona nemilosrdno proizvodi, ono od čega gledajući RTS Digital hoćete sada da okrenete glavu, neće vas pustiti tako lako. (Pustili biste vi nju, ali neće ona vas). Moramo, dakle, znati da je to bekstvo od nje samo privremeno. Neka uteha može nam biti to da TV kanal koji nas je inspirisao za ovaj esej i slični fenomeni mogu ipak biti poluge kojima bi se politike menjale i popravljale. Ako bi služile nekoj drugoj svrsi bilo bi to pusto gubljenje vremena.
O autoru
Radivoj Cvetićanin (1947) diplomirao je književnost na Beogradskom univerzitetu. Kao novinar pisao je u vodećim srpskim listovima Politici i Borbi i u nedeljniku NIN, a suosnivač je i nezavisnog dnevnika Danas, čiji je komentator. Autor je knjige Nova Evropa, o diplomatskim izveštajima Miloša Crnjanskog. Bio je savetnik predsednika Srbije Ivana Stambolića i predsednika Vlade SRJ Milana Panića. Prvi je ambasador Srbije u Hrvatskoj. Tu dužnost obavljao je od 2005. do 2009. godine. Krajem prošle godine objavio je ambasadorski dnevnik „Zagreb Indoors“.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.