Vesti
10. 01. 2013.
Boem kitnjastog pera
Sintagmu da „bokseri idu u raj", kada bi ikako mogli ponovo da ga čujemo i vidimo, mogao bi da nam potvrdi Momčilo Dabić Daba, osvedočeni prijatelj i sledbenik najvećih šampiona „magičnog četvorougla".
Dabić je juče u rodnom gradu (rođen u Beogradu 29. septembra 1938.), posle duge i teške bolesti zauvek napustio ovozemaljske svodove.
Sada se, sigurno, negde gore, rukuje n grli sa bokserima, o kojima je decenijama pisao poetski i s ljubavlju, izveštavajući sa brojnih antologijskih mečeva.
Momčilo je osgavio duboke tragove u sportskom novinarstvu, sa ogromnom ljubavlju posvećen životnoj profesiji, jednako snažno odan najbližima, supruzi Bebi i kćerki Maji, članovima porodice, kolegama i mnogobrojnim prijateljima...
U mladosti bio je posvećen fudbalu kao učenik Desete beogradske gimnazije igrao je u omladinskom timu Crvene zvezde... U sportsko novinarstvo nije ušao slučajno, početkom šezdesetih godina minulog veka u redakcijuJSL „Sport" doveo ga je i biranim rečima preporučio Miljan Miljanić, sportska i trenerska legenda, šef stručnog štaba i tvorac čuvene generacije fudbalera sa Marakane.
Uporedo studirajući na početku rada u redakciji dodeljen je za saradnika Joci Lukiću, uredniku odbojkaške i rukometne rubrike. Potom je prekomandovan za neposrednog saradnika novinarskom bardu Tomi Hladnom, uredniku bokserske rubrike JSL „Sport", sa kojim je decenijama sjajno sarađi vao i drugovao, opisujući pobede u ringu iz zlatnog doba jugoslovenskog boksa.
Izveštavao je sa brojnih takmičenja našavši se uz konopce ringa na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980.), gde je bio svedok osvajanja zlatne medalje Slobodana Kačara u poluteškoj kategoriji, najuspešnijeg srpskog boksera svih vremena.
Četiri godine kasnije na Igrama u Los Anđelesu izveštavao je o najvećem uspehujugoslovenskog boksa - zlatnoj medalji Antona Josipovića, srebrnog odličja Redžepa Redžepovskog, bronzi Mirka Puzovića i Azisa Salihua, protkanih sjajnim selektorskim debijem legendarnog Mata Parlova, i trenerskog umeća Slobodana Lazića - Cimera.
Momčilo Dabić je bio ne samo svedok i izveštač sa brojnih šampionata, već i iskreni prijatelj boksera i ljudi iz i oko magičnog četvorougla. Početkom devedesetih godina prošlog veka obaaljao je funkciju generalnog sekretara BSJ, uporedo ostavši veran novinarskoj profesiji.
Učestvovao je u osnivanju „Sportskog žurnala" koji je svetlost dana ugledao 19. maja 1990. gde je do zaslužene penzije 2001, obavl>ao poslove urednika deska, potom i pomoćnika glavnog i odgovornog urednika, ostavši upamćen među saradnicima po strpljenju i iskrenoj spremnosti da pomogne, pouči i posavetuje, posebno mlađe kolege...
Daba je bio veliki čovek, prijatelj i kolega. Sedeli smo dvadeset godina u istom delu redakcije i nikada nisam čuo da je izgovorio ružnu reč ili da je povisio glas. Bio je elokventan, duhovit, omiljen u svim sportskim krugovima i prijatelj sa najvećim sportskim legendama. Uvek je bio spreman da pomogne, da pronađe reč utehe i potpore - nije krio tugu Danilo Šotra, doajen „Sportskog žurnala", jugoslovenskog i srpskog sportskog novinarstva.
Tužna vest o odlasku pod nebeske svodove omiljenog kolege, urednika i novinarskog učitelja, saznao sam od zajedničkog nam prijatelja Velizara Đerića, predsednika Bokserskog saveza Srbije.
Voleo je život i ljude. Nije birao prijatelje, oni su birali njega. Ostaće upamćen kao boem i poklonik srpskog i jugoslovenskog sporta, čovek koji je voleo i poznavao boks i o tome umeo najlepšim rečima da piše, privukavši za sva vremena nove poklonike plemenite veštine - opisao je Velizar Đerić u nekoliko rečenica kako je doživljavao prijatelja, izjavivši saučešće članovima porodice Momčila Dabića, njegovim kolegama iz „Sportskog žurnala" i svim prijateljima
sporta koji su poznavali doajena srpskog sportskog novinarstva.
Iako sam znao da dugo boluje, vest o smrti jednog od mojih prvih novinarskih učitelja, baš me je zatekla, na tren mi navrnuvši bujicu sećanja... Dabin baršunasti glas, opuštena pojava, beskrajno strpljenje, razumevanje za početničke dileme saradnika... njegovo bogato radno iskustvo i spremnost da nesebično prenese neiscrpno znanje... Čovekoljublje, nepokolebljiv, profesionalni prispup poslu, ostaće mi u amanet...
Datum i mesto sahrane Momčila Dabića biće naknadno objavljeni.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.