Vesti
16. 01. 2013.
Nisu sporni papiri, već volja
Iako se najavljuje od septembra, do danas nije zaživela ideja o osnivanju komisije koja bi istraživala nerasvetljena ubistva novinara iz bliske prošlosti. Uprkos pisanju medija da je odluka o formiranju takvog tela „na Vladi“, te da će uskoro biti na dnevnom redu, Danas saznaje nezvanično da je ova inicijativa i dalje u okviru kabineta vicepremijera i šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti Aleksandra Vučića.
S obzirom da je reč o „starim slučajevima“ - Dada Vujasinović je ubijena 1994, Slavko Ćuruvija 1999, a Milan Pantić 2001, postoji mogućnost i da su svi mogući pisani tragovi koji bi vodili do rasvetljavanja - uništeni.
Svojevremeno, u javnosti je bilo mnogo tvrdnji da je posle petooktobarskih promena uništen deo arhive službi bezbednosti upravo kako bi se prikrile zloupotrebe i kršenje ljudskih prava, od kojih su ubistva najdrastičnija.
Jedan od analitičara koji je ranijih godina navodio da je uništavanja dokumentacije bilo, Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, za Danas kaže da se po ko zna koji put pokazuje istinitim stav da se komisija osniva kad nema želje nešto da se reši.
- Nije to samo pitanje nerazjašnjenih ubistava novinara, jer ako o tome govorimo, bilo je i u kasnijem periodu mnogo napada i nerazjašnjenih pretnji prema zaposlenima u medijima... U konkretnom slučaju, ukoliko bi se napravila komisija i ako bi se „pritisli“ radnici ili bivši radnici Državne bezbednosti, ubistva novinara bila bi rešena za jedno popodne. Jer, nema sumnje, imalo ili ne pisanog traga, oni znaju šta je ko uradio - kaže Dragišić za Danas.
On zaključuje da i dalje ostaje otvoreno pitanje „famozne političke volje“.
Upitan da li i sada kao i početkom dvehiljaditih smatra da je deo dokumentacije tajnih službi uništen, Dragišić odgovara potvrdno.
- Mnogo je pisano i pričano o tome da su goreli dokumenti Službe, ali je činjenica da i dalje nemamo dokaza za to, niti bi tu i neka sadašnja istraga pokazala neke rezultate. Jer ako nisu uništeni, nešto od tih dokumenata se bez sumnje i danas zloupotrebljava. Tih zloupotreba jeste bilo i posle 5. oktobra, ali naravno, u mnogo manjoj meri. U tom kontekstu uništavanje dokumenata je irelevantno. Jer suština je u tome da nema potpune kontrole nad službama bezbednosti, više su službe te koje kontrolišu, zaključuje Dragišić.
Sa druge strane, pak nekadašnji visokopozicionirani pripadnici službi bezbednosti, izričito tvrde da nezakonitog uništavanja dokumentacije nije bilo, i navode da su takve spekulacije usmerene ponekad i na namernu kompromitaciju njihovog bezbednosnog rada.
Čak je i Goran Petrović, prvi načelnik srpske tajne službe nakon pada Slobodana Miloševića, uvek navodio da uništavanja dokumentacije Državne bezbednosti nije bilo: „To je prosto besmisleno. To „gorela je lomača na Banjici“, taj naslov kojeg se neki novinari drže šta god ja rekao, a demantovao sam to hiljadu puta, ali to ne može da promeni tu famu kako je tamo nešto spaljeno. Ja sam objasnio proceduru uništavanja, pa sam rekao da se u Službi inače periodično pristupa uništavanju dokumentacije koja se procenjuje kao neoperativna, kao nepotrebna, pa načelnik resora formira komisiju pa se tamo popišu ti materijali.
I ja sam rekao da sam kao pripravnik nosio te džakove tamo negde na Umku (kod Beograda) gde se to spaljuje“, ispričao je svojevremeno Petrović. Nedavno je na tu temu u jednoj autorskoj kolumni, povodom isteka desetogodišnjeg važenja Zakona o
lustraciji Petrović napisao i da taj akt neminovno povezan sa otvaranjem dosijea Državne bezbednosti, u Srbiji nikada nije sproveden, jer ništa ne bi ni promenio. Prema tom tekstu, i kada bi se objavilo da su najviši državni zvaničnici bili saradnici, recimo vojne službe bezbednosti, to ne bi ozbiljno uzdrmalo njihov rejting, niti bi postalo predmet javne polemike i osude.
Ogromna arhiva dosijea
Razmere obima dokumentacije arhive službi bezbednosti iz vremena pre digitalizacije bile su ogromne.
Na primer, prema podacima iz davne revizije dosijea, koja je okončana 1969. godine, a kada je od 9.620 dužnih metara građe
uništeno 5.452 dužna metra, preostalo je nešto preko 600.000 dosijea. Od toga je četvrtina predata policiji, vojnim službama bezbednosti i istorijskim arhivima.
Savezna služba državne bezbednosti zadržala je kao operativna 17.917 dosijea, služba Srbije 61.750, BiH 69.140, Crne Gore 11.673, Hrvatske 102.700 i tako dalje.
Od 2000. iz podruma naslednice DB, Bezbednosno-informativne agencije u podrum Arhiva Srbije u Beogradu preneto je na desetine hiljada dosijea, koji su dobili status istorijske građe.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.