Vesti
21. 01. 2013.
Istina o istorijskoj fotografiji
Kada je svojevremeno na jednoj jugoslovenskoj dokumentarnoj izložbi u Nju Delhiju, tadašnji predsednik vlade Indije, Džavaharlar Nehru, video fotografiju mladog partizana Stevana Filipovića kako uzdignutih ruku, prkoseći zlu i smrti, stoji ispod vešala, zastao je pred njom, klekao i dugo je ostao skrušen u molitvi i razmišljanju.
Ustavši, rekao je: Kakav moralpod omčom. Ovaj čovekjeprekoračio granice smrti. Tito je morao pobediti kadaje imao partizane koji su se na ovakav način borili i umirali.
Ipak, sve vreme oko fotografije je lebdela i misterija: Ko je njen autor? O fotografiji, koja je obišla svet i nalazi se u sedištu Ujedinjenih nacija kao svojevrstan simbol otpora fašizmu, zapravo o potrazi za njenim istinskim autorom, posle više od dve decenije istraživanja Mirjana Belić Koročkin Davidović, urednica lista „Politika" i njen suprug, publicista i umetnički fotograf Radivoje Davidović, napisali su knjigu „Stevan Filipović, istina o istorijskoj fotografiji" za koju su krajem minule godine dobili tradicionalnu godišnju nagradu UNS za publicistiku „Žika M. Jovanović".
Priča o nastanku knjige „Stevan Filipović, istina o istorijskoj fotograiiji" ima i lični pečat?
Mirjana: Kada je u „Politici", u rubrici Među nama objavljeno pismo da je čuvenu fotografiju vešanja Stevana Filipovića snimila fotografkinja Slobodanka Vasić, ja sam za rubriku Tragom pisama napisala tekst. On se ubrzo pretvorio u feljton koji je izašao u Politici u tri nastavka. I ja sam tu stala. Možda bi priča o toj fotografiji bila završena za mene da nije bilo Radivoja.
Radivoje: Zanimljivo je da smo nas dvoje pisali o Stevanu Filipoviću, a da nismo znali za to. Ona je pisala za „Politiku" a ja za list „Glas Vračara". Naime, sasvim slučajno sam saznao za Slobodanku Vasie od maiora Ivana Gostojevića, od koga sam dobio njen telefon. Pre nego što sam je pozvao, raspitao sam se kod novinara Radio Valjeva, Zdravka Rankovića, koji je živa legenda Valjeva i kolege iz foto kluba u Valjevu, da li oni znaju nešto u vezi toga. I posle objavljivanja teksta u „Glasu Vračara" nastavio sam da istražujem. U isto vreme kada je Mira objavila feljton u „Politici" izašao je moj tekst u listu „Arena". Kako je Mira u svom tekstu pozvala sve čitaoce koji znaju nešto da se jave, pozvao sam je, rekao da imam neke nove informacije... To je bilo 5. decembra 1984. godine, a posle tri godine mi smo se venčali. I nastavili da tragamo za istinom zajedno.
Zašto Slobodanka nikada nije pokušala da izvuče privilegije iz činjenice da je ona autor fotografije?
Miriana: Rano je otišla u inostranstvo. U Beograd se vratila tek osamdesetih godina. Na osnovu njene priče, Radivoje i ja smo shvatili da je ona zaista autor fotografije, ali nismo imali opipljive dokaze da potvrdimo da je to ona. Nažalost, Slobodanka Vasić za života nije dobila priznanje da je autor istorijske fotografije, tako da joj ova naša knjiga dode kao neka vrsta spomenika i čuvara od zaborava. U senci svog herojskog čina često se nalazio i Stevan Filipović, što takode beleži naša knjiga, ali ja sam ubeđena da će jednog dana doći nove generacije koje će prevazići sve animozitete prema onome što je prošlost, jer ne verujemo da su iz našeg jezika nestale reči: sloboda, požrtvovanost i hrabrost.
Radivoje: Zanimljiv je i detalj da su se fotografije pola sata posle vešanja, kom je prisustvovalo oko 3.000 Valjevaca, pojavile u izlogu fotoradnje Kosare Antić, zarad prodaje. Narod ih je kupovao i zahvaljujući tome sačuvano je nekoliko primeraka, jer su istog dana Nemci zaplenili negativ, sve snimke, zatvorili radnju i uhapsili njene radnike među njima i Slobodanku, kako bi proverili da snimanje nije izvršila po nečijem nalogu. Nešto kasnije ona se odselila u Kraljevo. Zahvaljujući ljudima koji su fotografiju kupili i čuvali je za vreme okupacije i listu „Politika" koja je prva objavila 4. novembra 1944. godine, ta fotografija je krenula u svet.
Kako je Slobodanka snimila ovaj čin?
Radivoje: Veče uoči vešanja Stevana Filipovića u radnju je ušao jedan dečak i dao joj izgužvanu ceduljicu na kojoj je pisalo: Dođi sutra da snimaš vešanje Steve Filipovića. Pozdravlja te tvoj drug. Kao i svakog dana, Slobodanka je s fotoaparatom „lajka" izašla na valjevske ulice i uputila se prema Apsani čekajući da izvedu osudenika. Niko je od obezbeđenja nije sprečavao jer su je svi znali kao „letećeg fotografa". Napravila je nekoliko fotografija: kada ga izvode vezanog lancima iz zatvora, kada ga dovode do trga, kada mu čitaju presudu. Kad su ga popeli na šamlicu, prišla mu je na oko pet metara i, dok je još govorio, načinila desetak snimaka. Ovo je trenutak za večnost. Čovek ispod vešala, ima omču oko vrata i ljudi oko njega koji gledaju. Svima je jasno da on tu nešto govori.
Mirjana: Nemci su to radili veoma lukavo. Bio je petak, pazarni dan, a vešanje je organizovala srpska državna straža. Kada su stigli do vešala, dvojica stražara su mu odvezali ruke i krenuli da stave omču. Stevan je to odbio rečima: Nemojte, braćo Srbi, vi da vešate! Neka me vešaju Nemcil Raširio je ruke visoko i, znajući da po presudi ima pravo na poslednju reč, obratio se okupljenima. Naime, po tadašnjem srpskom zakonu, osuđenik je imao pravo na poslednju želju. Kada su ga pitali šta želi, rekao je da hoće da govori. Taj govor je, po sećanju, zabeležio profesor valjevske gimnazije Milivoj D. Mandić.
Kako ste utvrdili identitet autora fotografije?
Mirjana: Snimao je i sin Kosare Antić koja je držala radnju, snimalo je sigurno još ljudi. Od svih tih fotografija koje su takođe originalne trebalo je utvrditi koja je baš ta koja je objavljena na naslovnoj strani „Politike" 4. novembra 1944. godine. Doneo ju je nepoznat čovek i odmah zatim nečujno nestao. Prva, prava svedočenja o tome ko je autor fotografije krenula su kad je počela da oživljava ideja o podizanju spomenika heroju Filipoviću.
Radivoje: Prilikom istraživanja u Vojnom arhivu Srbije, u izveštaju Načelstva valjevskog štaba šta se događalo 22. maja, bila je prikačena jedna fotografija sa vešanja Stevana Filipovića. To je bio najuzbudljiviji trenutak za mene. Gledao sam tu fotografiju i nisam mogao da verujem: kada sam okrenuo fotografiju vidim oznaku papira ,,aqvabrovia", koji se proizvodio pred Drugi svetski rat. Onda sam bio siguran da u rukama imam jednu od originalnih sačuvanih fotografija. Da bismo utvrdili da je Slobodanka Vasić autor pomenute fotografije, obratili smo se Đorđu Odanoviću, redovnom profesoru fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
On je ustanovio da se odgovor krije u položaju kamere i uglu snimanja koji je u visini ramena Stevana Filipovića, koji je bio nizak čovek. Njegova visina nije prelazila 160 santimetara. Ta visina odgovarala je sedamnaestogodišnjoj devojci, koliko je tada imala Slobodanka. Argument je i to što se na postojećim fotografijama ovog smaknuća ne vidi nijedan drugi fotograf a u ceo mozaik profesorove tvrdnje uklapa se i to da je najveći broj daljih svedočenja potekao od strane muškaraca, iz čega se moglo zaključiti da oni nisu mogli da prihvate činjenicu da je jedna devojka snimila remek delo.
Mirjana: Ipak, samo je mlado stvorenje bez životnog iskustva i straha, na koje kritičnog momenta niko nije obraćao pažnju, moglo da uperi kameru i fotografiše javno vešanje u okruženju oficira Gestapoa, srpskih žandarma i drugih žbirova koji su se vrzmali oko okupatora. Isto tako i Slobodankino svedočenje bilo je najuverljivije sa iznetim detaljima vezanim za ovaj događaj.
Komentari (3)
ostavi komentar22.01.
2013.
Objasnjenje
Postovani
OdgovoriKao prvo, pravo ime Stevana Filipovicu nije Stjepan. U knjizi smo objavili faksimil Izvoda iz maticne knjige rodjenih iz koga se vidi da je njegovo pravo ime bilo Stipan. U skolskim knjigama vodio se pod imenom Stipo a dolaskom u Srbiju pocetkom 30-tih godina 20.veka zaposlio se u Kraguujevcu. u kojem je ostao do pocetka Drugog svetskog rata i nije dosao u Srbiju kao hrvatski partizan. U svim tadasnjim i kasnijim zvanicnim dokumentima /danasnji RF PIO i drugim/ pise STEVAN Filipovic. U Hrvatskoj je poznat pod imenom Stjepan u Srbiji vise kao Stevan. Mi smo prihvatili ime Stevan i u knjizi objasnili poreklo svih njegovih imena i naveli da je rodjen u tadasnjoj Austrougarskoj u Opuzenu danas Hrvatskoj tako da nema govora o netacnosti u navodjenju njegovog imena i nacionalnosti. O svemu sto je radio a potkrepljeno je validnim dokumentima iz arhivske gradje /a ne rekla kazala/ objavili smo u knjizi.
21.01.
2013.
HVALA VAM ZA OVU INFORMACIJU
Veliko vam hvala za ovaj tekst, informaciju,
OdgovoriSrdacan pozdrav,
Misa Ciric, Valjevac po rodjenju,
www.diasporagroup.org i www.vesti-online.com
21.01.
2013.
Stjepan Filipovic
Jedna od najvecih podmetacina u titoizmu: nejasno mi je da i danas neko uporno pominje Stjepana Filipovica, rodjenog 1916.g u Opuzenu, danasnja republika Hrvataska, Hrvata po nacionalnosti, kao STEVANA. Istina je da je Stjepan hrvatski partizan koji je dosao u Srbiju, operisao na teritoriji Srbije, pored napada na okupatore vrsio je i krivicna dela nad neduznim stanovnistvom i obesen je 1942.
OdgovoriNajcudnije je sto i pored gomile tekstova po raznim casopisima, kao u Srbiji tako i u Hrvatskoj u poslednjih 10-15 godina, gde je potanko opisan zivotni put Stjepana Filipovica, i dalje postoje autori koji koriste njegovo netacno ime STEVAN, sugerisuci da je on po nacionalnosti Srbin.