Vesti
25. 01. 2013.
Danas je 109. rođendan najstarijeg lista na Balkanu
Tito je dolazio u „Politiku”, ali se dogodilo da je za jednu godišnjicu odustao, iako je bio najavljen. Danilo je tada pred dvojicom ljudi rekao: „To nam je pokvario Ranković”. Ubrzo je zbog te rečenice usledio poziv iz Komiteta. Pošto je imao apsolutno poverenje u kolege pred kojima je to rekao, pozvao je tehničara da mu proveri telefon i našao – „bubicu” .
Danilo je rekao tehničaru da je ostavi i od tada je počinjao dan sa „Dobro jutro dragi slušaoci”. I, naravno, vodio računa o tome šta govori u redakciji...
Ovako, uz osmeh i kafu, za stolom zatrpanim primercima „Politike” iz različitih decenija, priča Zorana Purić, udovica nekadašnjeg direktora i glavnog i odgovor urednika „Politike” Danila Purića, čoveka koji je ostao upamćen kao neko ko je
od partijskih novina napravio – kompaniju.
U „Politici” je bio od 1951. do 1965. godine, za to vreme raširio je dopisničku mrežu, pokrenuo nova izdanja, podigao zgradu u centru Beograda u kojoj su i danas prostorije našeg lista, a posle toga je imenovan za ambasadora u Danskoj, pa i Iraku i na kraju u Bugarskoj. Od svoje 18. godine, na tom životnom putu pratila ga je supruga Zorana, profesor filozofije i magistar sociologije, za koju je u diplomatskom periodu imao običaj da kaže da je bolji savetnik od plaćenih.
– Danilo je došao u „Politiku” iz agitpropa. „Borbu” je smatrao partijskim organom, dok je „Politika” za njega bila nešto drugo. Ta strast je bila duboko u njemu i čitavog života se izjašnjavao kao novinar, a ne kao diplomata. Štitio je svoje novinare, uvek je govorio da je glavni urednik za sve odgovoran. Brak sa njim nije bio lak i na kraju me je „Politika” proterala i iz spavaće sobe – seća se Zorana uz šeretski osmeh, pokazujući na polovinu bračnog kreveta:
– Ja sam tada radila u Petoj gimnaziji, ondašnjoj Prvoj ženskoj, časovi su počinjali u pola osam ujutro, a Danilo je bio toliko posvećen „Politici” da je čekao do dva sata posle ponoći da mu noćni urednik javi da li je sve u redu i za to vreme čitao, šuštao, pušio... I kada je bio direktor išao je na prelom, nikad nije dolazio kući dok ne krenu kamioni za unutrašnjost. Ja nisam mogla da zaspim, i kada se brat odselio jedva sam dočekala da pređem u drugu sobu, a Danilo je ostao sa svojom „Politikom”.
Zorana se dobro seća i trenutka kada se krenulo sa zidanjem zgrade u Makedonskoj ulici broj 29.
– Dolazi Danilo jednog dana i kaže da je jedva dočekao da Krcun izađe iz kancelarije, jer mu je rekao da će veoma da poskupi građevinski materijal. Čim je ovaj izašao, Danilo je pozvao Stoleta koji je tada vodio finansije i rekao mu: kupuj građevinski materijal, ako nema dovoljno, uzimaj kredit. Video je da se „Politika” širi i da je potrebno više od zgrade u Cetinjskoj. Ušao je samo nekoliko puta u tu zgradu – priča Zorana, dok sedimo u njenom stanu u blizini nekadašnjeg Bulevara revolucije.
Razgovor nam često prekida zvono na vratima, komšije donose novine, zovu prijatelji sa raznih strana sveta, praunuk utrčava da je pozdravi pre odlaska u školu... Njen porodica je prava novinarska – rođeni brat je bio fotoreporter u „Politici”, zet urednik unutrašnje rubrike, čak je i bratanac počeo u „Politici” kao fotoreporter.
Danilu je jako teško pao odlazak iz „Politike”, nikada to nije prežalio, nastavlja priču dok nam pokazuje redakcijsku varijantu novina za 80. rođendan, na čijoj naslovnoj strani je glavni urednik prikazan kao Napoleon.
Usledile su godine u diplomatskoj službi, a Zorana nije dozvolila da bude isključena kao većina ambasadorskih žena koje nisu govorile nijedan strani jezik. Ona je završila prvi posleratni kurs engleskog, u gimnaziji je učila francuski i ruski, pa nemački, u Iraku je bila jedina žena među ambasadorima koja je išla na kurs arapskog, na kraju je progovorila i bugarski. I dan-danas u ritmu, kako je učio njen profesor, naizust izgovara latinske predloge i priloge iako je na pragu 86. godine.
Dok su između službovanja boravili u Jugoslaviji, odlazila je sa suprugom i na prijeme koje je za strane državnike priređivao Tito, pa je tako bila prevodilac i društvo na večeri Jovanke Broz i žene Sadama Huseina.
Rođena je u Novom Pazaru 1927. godine, u učenoj porodici za to doba, zahvaljujući čijoj podršci je uprkos ratu završila gimnaziju.– I dalje čitam „Politiku” i sve ostale novine, vrlo sam zainteresovana za sve što se dešava, do te mere me je Danilo inficirao. I on je kao penzioner nastavio da čita, nervirao se kada bi video loš tekst, hvalio kada bi pročitao dobar. Umro je 2005. Teško je danas porediti „Politiku” sa onom kakva je nekada bila, jer tada gotovo da nije bilo zemlje iz koje nije imala dopisnika. I danas prvo pročitam spoljnu rubriku, jer sa unutrašnjom živim – kaže na kraju Zorana Purić.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.