Vesti
11. 04. 2013.
Fabrikovana stvarnost
Umesto da izveštavaju, mediji sve češće proizvode ljude, događaje, skandale, publicitete, spektakle... pa se nameće pitanje kada i zašto su prestali da budu slika stvarnosti
U vreme kada se vodila polemika da li će struja poskupeti 70 odsto, građani su bili zauzeti, bili su pri mobilnim telefonima jer se glasalo i za Prvi glas Srbije i za Ja imam talenat.
Taj privid da u nečemu učestvuju, da od njihovog glasa nešto direktno i odmah zavisi, za njih je bilo daleko udobnije okruženje od stvarnosti za koju nisu platežno sposobni i u kojoj njihov glas ne znači ništa. Građani Srbije su sanjali isti san kao svojevremeno Britanci sa Suzan Bojld, domaćicom koja je zahvaljujući medijima preko noći postala svetska muzička zvezda.
Po istom obrascu mediji su stvorili Hajnalku Buš, koja je od tetkice u školi postala megazvezda koja nas je iz dana u dan informisala o tome kako slava utiče na strasti u njenom braku, a mi smo čitali, gledali, uživali.
Nesvesni da su ti isti mediji taj isti obrazac primenili na sve oko nas.
Uloga
Zato se postavlja pitanje da li su mediji danas promenili svoju ulogu i funkciju, koliko je reklamni inžinjering promenio njihov profil, da li oni više proizvode ljude, događaje, spektakle, publicitet, skandale... nego što o njima izveštavaju? I da li je, u stvari, došlo do inverzije, pa mediji nisu više slika stvarnosti, nego se najpre slika fiksira, a mediji u odnosu na nju pokušavaju da saobraze stvarnost, i to u svim sferama, od ekologije do politike?
„Medijski sadržaji su, uvek, odraz nečije subjektivne percepcije stvarnosti. Ti subjekti u klasičnom medijskom poretku nazivaju se urednici ili producenti.
Odavno je poznato da publika voli junake ili antijunake dana, heroje epohe, podvižnike svake vrste. U ogromnoj medijskoj konkurenciji autentični a ekskluzivni junaci sve teže se pronalaze. Zato mediji fabrikuju i 'junake', i događaje, u nadi da će publika biti zadovoljna i da će, baš njihovim 'junacima', da posveti željenu pažnju. Otud, na nekoliko TV kanala, u istom trenutku, možete da vidite proizvodnju 'talentovanih junaka' ili proizvodnju 'realiti junaka'. Ili proizvodnju 'antijunaka' svake vrste. Od korumpiranih prestupnika do vanzemaljaca, mistika, čudotvoraca, iscelitelja, proroka i 'simpatičnih' kriminalaca", kaže Stanko Crnobrnja, reditelj i teoretičar u oblasti masmedija.
Naš sagovornik podseća da filozof Jirgen Habermas savremene medije upoređuje sa feudalnim sistemom, što je potpuna suprotnost onome što bismo od medija očekivali: da budu poligon za racionalnu, kritičku javnu debatu. I da veliku ulogu u tome ima poplava reklama jer je „javna sfera i sama postala predmet reklamne manipulacije" u kojoj piar menadžeri kroz stvaranje i eksploataciju događaja vrše stalnu invaziju na javno mnjenje.
Na taj način se stvara sfera koja je izmanipulisana i fabrikovana, a u njoj mediji, dok predstavljaju političku ideologiju, nisu u stanju da vode političku komunikaciju. Sem kao reklamu.
„Koliko je Habermas u pravu, vidimo u svakodnevnom političkom okruženju, ne samo domaćem", kaže Crnobrnja.
Manipulacija
Dakle, mediji nam proizvode ratove, afere, epidemije, a korisnici su postali taoci fuzije političara, piar agencija, novinara i vlasnika medija.
Tako se u jednom trenutku dogodilo da nam je stvarnost isklizala, da su mediji prestali da imaju kritičku i humanu ulogu, da su čak izgubili i autoritet.
Zašto, objašnjava Borka Pavićević, pozorišni reditelj i upravnica Centra za kulturnu dekontaminaciju: „Pogledajte na koji način se odvija politički život: umesto u za to uspostavljenim institucijama od skupštine do suda, on se odvija u medijima. Uzmite samo rečenicu: 'Poslao sam poruku'. Šta ona znači? Šta si ti u stvarnosti uradio iz čega proističe ta poruka? Mi šaljemo poruku umesto da se bavimo stvarnim životom i važnije je šta smo poručili od onoga što smo na terenu uradili. Taj jezik pokazuje da stvarni život nije prioritetan. Koliko se uopšte o njemu piše, kako izveštavamo o socijalnim problemima ili siromaštvu?
Pa, to se uglavnom javlja u obliku anketa, ali nema prevoda i nema slike. Ta razlika između stvarnosti i virtualne stvarnosti je centralni teren kiča i nasilja. Pozivamo se na Velikog brata i rijalitije, a oni nisu bitni koliko je bitan izostanak stvarnog života. Ne postoji javni prostor baš kao što ne postoji ni država, ona ne odražava interese građana a svi govore u ime građana.
A sve je to povezano sa privatizacijom koja se dogodila mimo građana i otuđila vlasništvo građana nad javnim prostorom. Tako je stvoren javni život od onoga što se pročita u novinama i vidi na televiziji".
Aktivizam
Naravno, nismo mi izmislili fingiranje stvarnosti, spinovanje iliodržavanjezabluda. Jedina razlika je u tome što do nas još uvek nisu u punoj meri stigle posledice. A u svetu su one lančano dovele do gašenja medija, jer koliko god se radilo na formiranju zatupljene svesti kod građana kroz probrane ili za tu priliku izmišljene medijske sadržaje, alternativni kanali su ponovo odradili posao. Stanko Crnobrnja govori o pomaljanju novih klastera aktivizma i direktne akcije koja se razvija na internetu, sasvim otvoreno, uz potpuni uvid najšire javnosti.
A šta je to što je dovelo do poremećaja postojećeg reda stvari u svetu i šta je to što bi sutra moglo da ugasi medije i kod nas?
„Suština svih promena u medijima, danas, je u nepovratnom prelasku na digitalnu, interaktivnu, trenutnu, multimedijalnu, tehnologiju. Ovaj prelazak zatvara epohu, u civilizaciji koja je trajala nekoliko hiljada godina i otvara potpuno novu epohu u kojoj će medijski monopoli biti suočeni sa bezbrojnim, alternativnim kanalima produkcije, komunikacije, i distribucije", objašnjava Crnobrnja i dodaje: „ Masovni mediji su danas najčešće, upregnuti ili u promociju određenih političkih ideja ili u propagandu određenih proizvod;) i usluga. Situacijaukojoj postoji w zavisan, samoodrživ, auticajan ma sovni medij starog tipa (novina, TV kanal, radio program) skoro da više i ne postoji. Nove stvari dešavaju se samo u novim medijima, dakle n,i internetu. Pa zato koncepti kao što su 'blog' Twitter', 'Wiki', 'open source', 'crowdsourting' zauzimaju sve jače pozicije u novom svetskom medijskom poretku".
Problem je što je još uvek nejasno da li to novo, što se dešava mimo političke, ekonomske i propagandne kontrole, možeda nas suštinski uzdigne iz pozicije "gutača splačine", kako je savremene konzuments medija nazvao Zoran Bojović, videoumetnik. Baš i ne, stav je Borke Pavićević.
Dovoljno je samo da se prisetimo svih peticija koje smo potpisali na internetu, računajući i one protiv seče platana u Beogradu.
Ljudi to potvrde, ali sutradan na terenu koliko nas ima? Koliko nas ima u stvarnom događaju ili je važno samo da smo poslali izveštaj o događaju?"
Pa, kad bolje razmislimo, učešćem u virtualnoj stvarnosti, čak i kada je mimo kontrole, baš i nismo mnogo uradili.
Budućnost viruelne realnosti
Na pitanje gde idemo i u šta će se eve u oblasti medija na kraju pretvoriti Stanko Crnobrnja kaže: „Sve se već pretvorilo u ono što je Mekluan, još pre 50 godina, nazvao 'globalno selo'. I kao u pravom selu, svi na ovom svetu, u svakom trenutku, možemo da se uključimo u događaje koji se odvijaju širom planete. Koja je, sada, mala poput nekog sela. Mediji su ukinuli prostor kao barijeru a vreme su pretvorili u stalno 'trenutno' stanje. Japan je daleko koliko i trešnja u dvorištu, a juče, danas i sutra, događaju se odjednom i simultano. Milion događaja je nadohvat 'klika', sve se odvija u jednom instant, opojnom, trenutku. Glavna veština, kao i u svakom selu, je vratiti se trezan, svojoj kući".
Međutim, Borka Pavićević smatra da ćemo jednu kontrolu samo zameniti drugom:
„Ljudi se informišu putem interneta, a ne na događajima. To nameće pitanje šta je virtuelna stvarnost i gde je to način informisanja i produktivno, a gde je vrsta kontrole. Život na internetu postaje svet po sebi i on više nije oruđe za nešto drugo. Postoji razlika između informisanja i znanja, drugačije je imati informaciju o Parizu, a drugačije je biti u njemu".
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.