Naslovna  |  Aktuelno  |  Vesti  |  Tranzicija uzdrmala slobodne medije
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

12. 11. 2011.

Izvor: Danas

Tranzicija uzdrmala slobodne medije

Most Radija Slobodna Evropa: Ko kontroliše javna glasila u Srbiji? Omer Karabeg: Naše sagovornice su Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, i Snježana Milivojević, profesorka Fakuleta političkih nauka u Beogradu.

 

Savet za borbu protiv korupcije je nedavno napravio izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Vaš je zaključak, gospođo Barać, da je jedan od glavnih uzroka sadašnje loše medijske situacije u Srbiji to što se ne zna ko su vlasnici većine medija, odnosno njihova imena se kriju od javnosti? Zašto se to radi?

Verica Barać:
Ako se ne znaju vlasnici onda se ne može utvrditi da li ima nedozvoljene koncentracije vlasništva nad medijima. I što je još važnije želi se izbeći ispitivanje porekla novca kojima su novine, radio ili televizijska stanica kupljena.

Snježana Milivojević: I ja mislim da se imena vlasnika kriju da se ne bi otvorilo pitanje porekla novca. Naime većina komercijalnih medija nastala je u devedesetim kada se novac sticao na misteriozan način. U to vreme su nas kolege istraživači iz inostranstva upozoravali da se ovde preko medija ili pere novac ili se on ulaže u medije da bi se obezbedio politički i ekonomski uticaj.

Imena pravih vlasnika se kriju i zbog toga da se ne bi ustanovila veza između vlasnika i sadržaja koje njihovi mediji plasiraju jer se mediji često koriste za ostvarivanje političkih, komercijalnih i ličnih ciljeva. Stvar dodatno komplikuju činjenica što se pravi vlasnici kriju iza takozvanih off-shore kompanija.

Verica Barać: Kad krenete u potragu za tim off-shore kompanijama, koje se nalaze na egzotičnim lokacijama, uđete u lavirint iz koga nema izlaza.

U najboljem slučaju možete saznati samo ime advokatske kancelarije koja zastupa pravog vlasnika. Sve to ima veze sa iznošenjem novca iz zemlje devedesetih godina čiji su tragovi brižljivo sakriveni. Stvoreni su mehanizmi koji omogućavaju da to ostane sakriveno. Sve što se želi sakriti, sakrije se.

Da li bi vlast, kad bi htela, mogla da sazna ko su pravi vlasnici i ko stoji iza advokatskih kancelarija koje se pojavljuju kao formalni vlasnici medija u Srbiji?

Snježana Milivojević: Mislim da bi država mogla to da sazna, kada bi htela.

Ima li indicija da je najveći srpski tajkun, Miroslav Mišković, vlasnik nekih medija ili da ima udeo u vlasništvu?


Verica Barać:
Teško je to reći. Kao što sam rekla, sva važna pitanja u Srbiji su sakrivena. Možemo samo da nagađamo da li novcem koji je iznet iz zemlje još uvek raspolažu neke UDBE ili je on prebačen na privatne račune.

Kada je Savet za borbu protiv korupcije istraživao nedavnu prodaju Miškovićeve Delte belgijskom Delezu, videli smo da Miškovićeva firma Hemslejd, koja se nalazi na Kipru i koja se pojavljivala kao kupac brojnih preduzeća u Srbiji, i danas ima vlasnika na nekoj
off-shore destinaciji, a taj vlasnik je nepoznat.

Naš savet je detaljno analizirao slučaj kupovine „Večernjih novosti“. To je organizovani kriminal uz pomoć državnih institucija. Ispostavilo se da su tri inostrane firme, koje su kupile „ Večernje novosti“, samo formalno inostrane, a da iza njih stoji Milan Beko. To je omogućilo da procedura, koja je trebalo da bude poštovana prilikom kupovine akcija tog lista, bude prekršena. Zbog toga, naravno, niko nije odgovarao.

Snježana Milivojević: Ovo što je Savet za borbu protiv korupcije uradio je prvi izveštaj u kome se vlasnička struktura dovodi u direktnu vezu sa sadržajem medija. Izveštaj pokazuje da su neki mediji stavljeni u službu interesa njihovih vlasnika - tajkuna.

Verica Barać: U Srbiji čak i onaj tajkun koji kupi medij radi profita ne ostvaruje taj profit na tržištu. Mnogo je lagodnije dobijati novac iz budžeta. U Srbiji skoro četvrtina novca koji se potroši za oglašavanje ide iz budžeta. Ministarstva i državne institucije troše ogroman novac na reklamiranje svojih aktivnosti i kampanja.

Naši mediji sve više postaju propagandni servis za plasiranje dirigovanih informacija. Umesto da istinito izveštavaju, oni kreiraju javno mnijenje onako kako to odgovara moćnicima.

Pomenuli ste korišćenje budžeta da bi se kontrolisali mediji. Na koji način se to radi?

Verica Barać:
Veoma često ministarstva daju medijima da im obave neka istraživanja. Umesto da sami to urade, što im je posao, oni to naruče od medija. Naravno, da se onda o tim ministarstvima ne piše kritički.

Drugi način je zakup prostora za reklamne kampanje nakon kojih obavezno ide intervju sa ministrom. Tako se o trošku države promoviše ministar a s njim i njegova politička stranka.

Snježana Milivojević:
Jeste li videli da u Medijskoj strategiji Srbije, koju je nedavno usvojila vlada, stoji da država treba da se povuče iz medija. To bi bilo revolucionarno da je urađeno pre deset godina na početku tranzicije, a danas to zvuči smešno.

Inače, glavni novac za finansiranje medija dolazi od države. Kroz razne forme oglašavanja država daje medijima oko 15 miliona evra godišnje, a između 21 i 25 miliona stiže po osnovu konkursa i raznih formi državne pomoći. Godišnji budžet za oglašavanje Telekoma, a to je javno preduzeće, iznosi 30 miliona evra. Kada tome dodate i druga javna preduzeća i činjenicu da se Radio televizija Srbije također finansira iz javnih prihoda ispostavlja se da je ceo kolač novca koji je na neki način vezan za državu gotovo jednak onoj sumi koji dolazi od agencija za oglašavanje.

Često čujem od kolega novinara da je danas stanje u medijima gore nego u Miloševićevo vreme i da danas ima manje nezavisnih medija. Da li je to preterivanje?


Snježana Milivojević: Meni se čini da jeste. Vrlo sam kritična prema sadašnjem stanju u medijima, ali ne mislim da su to uporedive stvari. Mislim da nije u redu porediti sadašnju situaciju sa onom u jednom diktatorskom ili bar autokratskom režimu.

Verica Barać: Mislim da u tvrdnjama da je danas gore nego u Miloševićevo vreme ima dosta istine jer je u to vreme bilo medija koji se nisu plašili da puste informacije koje se nisu sviđale tadašnjem režimu. Kasnije to nije bilo tako.

Navešću vam jedan primer. Kada je 2006. godine na referendumu usvojen novi ustav Srbije, jasno je bilo da se je tu radilo o prevari jer se ustavnom preambulom ne može rešiti problem Kosova. Da bi referendum uspeo pokradeni su glasovi. Kada su jedog stručnjaka iz CESIDA pitali zašto nisu organizovali nikakvu kontrolu glasanja on je doslovce rekao: „Pa nismo očekivali da birački odbori ponovo pune glasačke kutije“.

Ja sam tada pokušavala da o tome nešto kažem za medije koji su još uvek imali neku samostalnost, kao što je bio B 92, ali niko to nije hteo da objavi. Tada je po meni krenula regresija u našoj tranziciji.

Do tog vremena bilo je pokušaja da se nešto promeni, ali nakon donošenja novog ustava ušlo se u period restauracije. U poslednje dve-tri godine stanje se još više pogoršalo, posebno u onim medijima kojima smo nekada verovali. Nedavno sam ušla u zgradu B 92 i konstatovala da u holu nema više fotografije svih onih novinara kojima smo verovali, sve su sklonjene.

Ima li nade da se mediji u neko skorije vreme oslobode zagrljaja političara i tajkuna?

Snježana Milivojević:
Neki dan sam pročitala zanimljivu analizu jednog američkog teoretičara koji kaže: „Sram bilo američke medije koji su sve do krize koja je 2008. zapljusnula svet, hvalili korporativnu Ameriku i taj pravac razvoja, da ne pričamo o ratovima koji je vodila Bušova administracija“.

Ne kažem ovo da bih tražila alibi za ovdašnje medije, nego da naglasim koliko je to teško izvesti. Moram, međutim, reći da su naši mediji u ono užasno vreme devedesetih godina imali i finansijsku i moralnu i profesionalnu podršku demokratskog sveta.

Tada su novinari imali osećaj da rade pravu stvar za demokratizaciju zemlje. Šta se desilo pa da nakon dolaska demokratrije skoro nijedan od tih medija nije preživeo, i to ne samo u Srbiji.

Zato treba postaviti pitanje zašto smo svi mi dozvolili da ostanemo bez medija koji su nam bili jedna od retkih svetlih tački u devedesetim godinama. Ljudi sve više komuniciraju preko socijalnih mreža i novih medija koje niko ne može staviti pod kontrolu kao tradicionalne medije. Sve one koji misle da to nije baš neka velika stvar podsetila bih na ono što je uradio Vikiliks i na pobunu građana protiv onoga što je Mardokova imperija radila u Britaniji.

Ne bih to podcenjivala jer mislim da ta vrsta razmene informacija, kojom se na neki način uskraćuje poverenje tradicionalnim medijima, nosi značajan demokratski potencijal.

Verica Barać:
Ova vlast je uradila nešto što ni komunizam nije uspeo da uradi. Ona je zajedno sa političkim strankama ušla u sva udruženja. Advokatska komora je, recimo, nekada bila utočište za nekoga koga je vlast isterala iz javne službe.

Ako je bio profesionalac, on je mogao da radi kao advokat i Advokatska komora ga je štitila. To je važilo i za mnoga druga profesionalna udruženja. Danas to više nije tako.

Ova vlast je uspela da razbije i Advokatsku komoru kao i druga esnafska udruženja. Danas ni sindikati nisu više sindikati. Ali mislim da mora doći do promene. Verujem da i pritisak Evropske unije može da pomogne.

Nikada nije bilo da vlast može sve da kontroliše. Tačno je da je ona donela zakone po svojoj meri, da je formirala institucije koje joj odgovaraju, ali ona je neuspešna na svim poljima, njeni rezultati su jako loši i sam život će zahtevati promene.

Antrfile : Uticaj agencija za oglašavanje Dragana Đilasa i Srđana Šapera


U kojoj meri agencije za oglašavanje utiču na uređivačku politiku?

Snježana Milivojević:
Agencije imaju jako veliki uticaj. U Srbiji je došlo do koncentracije novca za oglašavanje, on je u rukama dve najveće agencije koje su povezane jedna sa Draganom Đilasom, a druga sa Srđanom Šaperom.

Struktura vlasništva tih agencija je jako komplikovana, ali njih dvojica su u najužem krugu vlasnika. Ovih dana bila sam u prilici da razgovaram o ulozi medija u predstojećoj izbornoj kampanji. Podaci nisu sasvim dostupni, ali verovatno će političke partije preko 60 odsto svog budžeta za kampanju potrošiti na oglašavanje u medijima.

Zamislite onda koliko će biti objektivno informisanje o izbornoj ponudi pojedinih stanaka kada stranice novina i televizijski program budu preplavljeni reklamama u kojima se hvale polititičke stranke i njihovi lideri.

Gospođa Milivojević je rekla da su visoki funkcioneri Srđan Šaper, savetnik predsednika Tadića, i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik vladajuće Demokratske stranke, faktički vlasnici najvećih agencija za oglašavanje. Zar to nije sukob interesa?

Verica Barać:
Svakako da jeste, ali zakoni i institucije su tako napravljeni da se te stvari ne smatraju sukobom interesa. Ovde je sve to vidljivo, ali je na neki način i dozvoljeno. Kada im skrenete pažnju na to, oni kažu da ništa od toga nije zabranjeno.

Tvrde da su to privatne agencije koje uspešno posluju, ali kad tražite podatke ništa ne možete da dobijete jer je to poslovna tajna. Ovde imate još jedan apsurd. Finansijeri Demokratske stranke, kako to oni zvanično objavljuju, su, pored ostalih, i dve firme Dragana Đilasa, ali da biste videli ko zaista finansira tu stranku morali biste da znate s kim te firme posluju i od koga uzimaju novac, ali, kao što sam rekla, ti podaci nisu dostupni jer je to poslovna tajna.

Tako su napravljeni zakoni. Ovde je, recimo, donet zakon o osnovanju Agencije za borbu protiv korupcije koja je počela sa radom početkom 2010. godine.

Funkcioneri su obavezni da toj agenciji prijavljuju svoju imovinu, ali agencija nema pravo da kontroliše tačnost tih podataka. U Srbiji možete doneti dobar zakon, apsolutno po evropskim standardima, ali, ako pritom imate institucije koje su potpuno zavisne od izvršne vlasti i u kojima rade podobni kadrovi, pokazaće se da od toga nema nikakve koristi.


Komentari (0)

ostavi komentar

Nema komentara.

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs

Saopštenja Akcije Konkursi