Вести
31. 07. 2025.
Чаробњак од ФоНета
Написао сам то једном, и поновићу – Зоран Секулић се ухватио истине и чињеница, робе која на овим просторима нема неку цену. Овде се лаж и обмана много боље котирају. Убеђен сам, да је радио у иоле уређеном друштву Зоки би данас био са нама
Оде и Зоран Секулић. Оде један од стубова професије, новинар оријентир, оде добрица, наш и мој Зоки. Мора се признати да и зло има систем, уме да одабере најбоље.
Новинарством смо почели да се бавимо у исто време, али упознали смо се на сасвим другој стази, оној животној. Спојила нас је једна Весна из Народног фронта у време када су нам се рађала деца. И то је на неки начин трасирало наше дружење, касније сарадњу и пријатељство. Чешће смо претресали породична и животна питања него што смо се бавили професијом и политиком.
Углавном смо се смејали којекаквим глупостима које колеге чине, осећали мучнину над сваким ко се продао и издао струку, дивили се људима од интегритета, ма одакле долазили.
Зоран Секулић је био велики патриота. Умерен у јавним наступима можда није одавао утисак човека коме је Србија толико важна, а била је ту одмах поред истине, породице и пријатеља. Гадио се професионалних Срба који распродају земљу, туговао кад у каквом нарученом пројекту аутори упропасте важну националну тему, нервирао се због пљачке државе, због систематског испирања мозга народу. Иако је био човек европских вредности, посебно је презирао помодарце и лицемере који некритички величају све што долази са запада.
Уосталом, он је Србији оставио ФоНет, агенцију од поверења којом би се сваки народ и свака држава поносили. Французи су му због тога доделили Легију части, Немци су га окитили орденом, а ОЕБС прогласио за личност године… Српска држава – ништа.
| Никад ниједан министар информисања (колико знам) није позвао Секулића да га упита како Србија може да помогне ФоНету да расте, да прати нове технологије. Углавном су владајуће гарнитуре гледале да му одмогну и загорчају и рад и живот. А Секулић и ФоНет су трајали. „Чаробњак“ са очима плишаног меде је јахао даље. | |
За тридесет и кусур година ФоНет није објавио ниједну лажну вест, нити наручени текст, није цензурисан ниједан саговорник. Не уклапа се то у властодржачко поимање новинарства.
Никад ниједан министар информисања (колико знам) није позвао Секулића да га упита како Србија може да помогне ФоНету да расте, да прати нове технологије. Углавном су владајуће гарнитуре гледале да му одмогну и загорчају и рад и живот
Написао сам то једном, и поновићу – Зоран Секулић се ухватио истине и чињеница, робе која на овим просторима нема неку цену. Овде се лаж и обмана много боље котирају.
Убеђен сам, да је радио у иоле уређеном друштву Зоки би данас био са нама. У већини европских држава био би цењен и богати члан заједнице. Убило га је, не страст и новинарство, већ деценијско, непријатељско окружење.
На пример, у пролеће 2022. године зове ме да се хитно видимо. Каже да је добио непристојну понуду од људи блиских режиму за продају ФоНета – нешто по принципу само да упише цену. Није му било свеједно, знао је да ће тешко одолети науму моћника и да би то могао бити крај ФоНета. Смислили смо варијанту „Б“ – да се тражи купац који неће уништити агенцију.
У све то укључили смо и Веселина Симоновића коме смо безрезервно веровали. Веса је имао много контаката и прихватио се да помогне. Међутим, Весина смрт је пореметила планове, а неким чудом режимски купац се више није јављао. ФоНет је преживео.
| У већини европских држава, Зоран би био цењени и богати члан заједнице. Убило га је, не страст и новинарство, већ деценијско, непријатељско окружење | |
Недавно смо се договарали да ФоНет отвори посебан портал где би се емитовали само лични ставови. Да окупимо десетак аутора, колумниста и – грувамо. Направили смо и потенцијални списак међу којима су били један кошаркашки тренер, једна виспрена водитељка дневника, један професор, моја маленкост и неколицина других. То се уклапало и у једну анализу студената о ФоНету. Студенти су констатовали да агенцији недостају ауторски текстови и тумачење догађаја.
Зоран Секулић је био књишки пример овисника од професије. Радохолик, па још и савесни власник предузећа. Погубна комбинација.
Сто пута сам га звао да дође у моју Сечу Реку, да се наспава и одмори. Нарочито после проблема са плућима када је једва претекао. И сваки пут је обећао, али није стигао да дође. Морао је „само још ово да испрати“, већ следећег викенда „долази сигурно“.
Прошлог јануара славили смо рођење моје унуке Емилије и тад ми је рекао да је поносан на наше пријатељство. И ја сам, био и бићу. Баш као што су његови Љиља, Ђорђе и Петар поносни што су га имали.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.