Вести
07. 02. 2026.
Одговор Савета за штампу
Савет за штампу упутио је одговор на текст под насловном „Савет за штампу није саморегулаторно тело” који је објављен 6. фебруара 2026. године на сајту УНС-а. Одговор преносимо у целости.
Поштована,
У складу са чланом 94, став 1 Закона о јавном информисању и медијима и чланом 6 Одељка III Kодекса новинара и новинарки Србије, Савет за штампу подноси захтев за објављивање одговора.
Одговор на текст “Савет за штампу није саморегулаторно тело”, објављен 6. фебруара 2026. године у рубрици Вести на порталу УНС Онлине.
Иштван Kаић у ауторском тексту позива чланове комисија које одлучују о додели новца на конкурсима за пројектно суфинансирање да не поштују Закон о јавном информисању и медијима у делу који се односи на узимање у обзир одлука Савета за штампу. До овога стиже тако што, прилично креативним тумачењима, закључује да Савет за штампу није саморегулаторно тело јер одлучује и о жалбама на медије који нису прихватили пуну надлежност Савета.
Нећемо полемисати са његовим промишљањима, али морамо да укажемо на то да текст садржи више нетачних информација и полуинформација.
1. Најпре, аутор текста покушава да објасни да је рад Савета за штампу у супротности са Директивом ЕУ 2018/1808, са којим је Србија ускладила своје законе. Поменута директива Европског парламента односи се на пружаоце аудиовизуелних медијских услуга (који су у надлежности РЕМ-а) и не бави се саморегулацијом штампаних и онлајн медија, нити на било који начин регулише начине одлучивање о жалбама у тим саморегулаторним телима.
2. Kад смо код правила и праксе у Европској унији, према подацима AIPCE-a (европске асоцијације савета за штампу) више од 70 одсто савета за штампу у Европи одлучује и о жалбама које се подносе на медије који нису њихови чланови (односно нису прихватили надлежност тих тела). Међу њима су, са изузетком Финске, Данске и Ирске, и све земље Европске уније у којима постоје савети за штампу (Аустрија, Немачка, Белгија, Холандија, Француска, Луксембург, Шведска....). Сви они декларишу се као саморегулаторна тела, могуће зато што им нико није објаснио да то нису.
3. Такође, саморегулаторна тела широм Европе су (као и Савет за штампу) регистрована као удружења, односно невладине организације (мањи број њих као фондације), једноставно зато што су такве законске могућности и у Србији и у осталим европским земљама. Једино овде се, међутим, непрекидно проблематизује то што је Савет за штампу регистрован као удружење. Узгред, по нашем закону не постоје јавна и приватна удружења, нити удружења грађана. Само удружења.
4. Kаић наводи да је приликом доношења закона 2023. године оцењено да је предлог Радне групе (у којој су били и представници Савета за штампу) по коме би право учешћа на конкурсима за пројектно суфинансирање имали само медији који су прихватили надлежност Савета за штампу проглашен противуставним! Савет за штампу, иначе, није ни имао представнике у тој радној групу, што је мање важно. Много важније је да се Уставни суд никада није изјашњавао о овом предлогу, нити је, колико је јавности познато, икада покренута иницијатива за оцену уставности, па је сасвим нејасно како је то онда „проглашено противуставним“.
На крају, непоштовање закона на које Kаић позива неће бити никаква смртна пресуда за Савет за штампу, како тврди, нити ће то на било који начин утицати на његов рад, али и даље верујемо да би тиме били оштећени грађани, чијим новцем ће се награђивати неодговорно новинарство.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.