Вести

28. 09. 2016.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

РЕМ производи скандале, а ћути о темама важним за електронске медије

Углед Регулаторног тела за електронске медије нижи је него што је икада био: афере смењују скандали, а свега шесторо чланова Савета, на ивици кворума, одлучује о свему у области радио-дифузије, подржани властима којима је једино важно да у Савету РЕМ-а имају своје људе

Мало је институција у Србији које су током свог постојања успеле да произведу макар приближно афера и скандала колико је то за руком пошло Регулаторном телу за електронске медије (РЕМ). Тек што се колико-толико заборавило на именовање Управног одбора РТВ-а, који је практично уништио ту кућу, стигла је и нова прича – сасвим сигурно једна од оних после којих ће углед РЕМ-а бити нижи него што је био.

Та афера, међутим, само је врх леденог брега. Кључно је у овом тренутку да Савет РЕМ-а, који управља том институцијом и има врло широка овлашћења у области радио-дифузије, већ месецима ради са шест уместо са девет чланова, да је регуларност избора нових чланова већ сада више него сумњива, да су многи од оних који сада одлучују у Савету ту дошли по политичком кључу и због политичких заслуга, као и то да ће – упркос тој и таквој ситуацији – НУНС и УНС, као два најрепрезентативнија новинарска удружења, остати без свог представника искључиво сопственом заслугом.

Шлаг на торти представља неколико писама анонимних инсајдера из РЕМ-а који већ неколико дана на циљане медијске и НВО адресе шаљу дојаве о непочинствима у Регулаторном телу, износећи детаље о међусобној повезаности оних који управљају или су управљали том институцијом.

Антена и одашиљачи 

Фирма МТС „Антена ТВ д.о.о.“, коју су заједно регистровали ЈП „Емисиона техника“ и „Телеком“, почела је пробно да емитује 26 телевизијских канала путем сервиса „Антена плус“. РТС, ТВ Прва, ТВ Хепи и ТВБ92 побунили су се и најавили тужбу због „незаконитог емитовања медијских услуга које се пружају, јер за њих нису издате дозволе на основу јавног конкурса“, тј. због нелојалне конкуренције.

Истовремено, Независно удружење новинара Србије (НУНС) тражило је од РЕМ-а да „хитно реагује и заустави незаконито емитовање“. Удружење новинара Србије, с друге стране, позвало је РЕМ да се „одреди“ и онемогући „нелојалну конкуренцију“.

За ширу јавност, ненавикнуту на техничку терминологију и вероватно неупућену у проблематику „Антене плус“, овде је главна вест заправо била то што је директор фирме МТС „Антена ТВ“ ни мање ни више – него бивши председник Савета РЕМ-а Горан Караџић.

У тренутку настанка овог текста, несмањеном жестином траје препуцавање између оних који ово „пробно емитовање“ означавају као незаконито и оних који га виде као потпуно легитимно, а сигурно је само то да се име једног човека већ годинама појављује у свим највећим аферама у вези са РЕМ-ом.

Горан Караџић је члан Савета РЕМ-а од фебруара 2005, потпредседник тог тела од 2008, а на његовом је челу од 2014. до истека мандата ове године. Осим чињенице да су баш у периоду његовог потпредседниковања и председниковања чланови Савета редовно „жмурили“ на законске одредбе о медијском монополу, понашању емитера, заштити деце и многе друге, остало је запамћено да је 2014, приликом усвајања Закона о електронским медијима, једва спречен покушај Горана Караџића да у нацрт закона буде унета одредба о неограниченом мандату, односно могућем доживотном чланству у РЕМ-у (?!).

Познато је такође да је Караџић с места председника Савета отишао у можда још удобнију фотељу – на позицију директора тада тек основане фирме МТС „Антена ТВ“. Иначе, о правој функцији овог предузећа спекулисало се месецима пре почетка спорног емитовања 26 канала.

У тексту у којем се врло детаљно и прецизно износе везе Горана Караџића с члановима новог УО РТВ-а, а који је објављен на сајту Аутономија, у антрфилеу се наводи: „Добри познаваоци медијских прилика тврде да је циљ овог новооснованог предузећа да буде конкуренција СББ-у. У јавности се такође тврди да постоји могућност да ЕТВ постане саставни део ‘Телекома’, па да заједно буду приватизовани…“

Каква је и да ли постоји икаква веза између Караџића и одлуке РЕМ-а да, као и увек, ћути о текућој афери – засад је немогуће сазнати. Сам Караџић у изјави за недељник „Време“ објашњава да пробни период „Антене плус“ траје до среде, 28. септембра, после чега, засад, и престаје емитовање.

Он иначе тврди да се у вези са „Антеном“ ни са ким из РЕМ-а није чуо и да РЕМ ту нема никакву надлежност. С друге стране, ни експерти никако да се сложе да ли је за читаву ту ствар надлежан РЕМ или пак РАТЕЛ (Републичка агенција за електронске комуникације и поштанске услуге).

Епилог ће у сваком случају бити на видику у тренутку када „Антенин“ пакет не буде бесплатан и пробни део „Телекомове“ услуге, већ – као што је најављено – нешто за шта корисници плаћају. Све до тада, статус програма који се у том пакету налазе и прави циљ његовог покретања само су предмет спекулација.

Чекајући седмог

У позадини те најактуелније афере и даље је ситуација са Саветом РЕМ-а. Иако има најшира могућа овлашћења у области радио-дифузије, иако бира и надзире управне одборе јавних сервиса, контролише рад електронских медија и додељује или одузима дозволе за емитовање, ово тело је већ скоро годину дана у крњем саставу: уместо са девет, оно ради само са шест чланова.

По Статуту, за било какву одлуку неопходно је да се сложи бар петоро чланова. Када су у питању важније одлуке, неопходна је двотрећинска већина, што значи да би сви изабрани чланови Савета морали да буду једногласни. Све ово даље подразумева да је нормалан рад тог тела заправо онемогућен, али и да су политички упливи и утицаји већа опасност него иначе.

Према Закону о електронским медијима, од деветоро чланова Савета, двоје предлаже Скупштина, а по једног Скупштина Војводине, универзитети, медијска удружења, удружења филмских, сценских и драмских уметника и удружења композитора, удружења која се баве слободом изражавања и заштитом деце, савети националних мањина и цркве и верске заједнице. У овом тренутку, представнике немају медијска удружења, удружења која се баве слободом изражавања и заштитом деце и Скупштина Војводине.

Још од краја прошле године, најактуелнија је драма у вези с избором представника цивилног сектора. Пошто је дотадашњем члану Горану Пековићу истицао мандат, 38 организација које испуњавају услов да буду предлагачи, састале су се 10. децембра да би изабрале два имена – новог члана Савета, од то двоје кандидата потом би бирали посланици републичког парламента. Али, не лези враже! Иако су организације цивилног сектора одлучиле да предложе Снежану Стојановић Плавшић и Милана Антонијевића, представници владајућих партија у Одбору за културу и информисање учинили су све како би прогурали свог кандидата – Горана Пековића, а од процедуре направили – циркус.

После борбе у којој се није презало ни од чега, Одбор за културу и информисање коначно је 4. фебруара Скупштини упутио предлог кандидата за троје чланова РЕМ-а који су тада недостајали: представника Војводине, верских заједница и цивилног друштва. Пошто тај предлог недељама није стизао пред посланике, представници 29 организација тражили су од председнице Скупштине да одлучивање о члановима Савета под хитно уврсти на дневни ред.

Уместо тога, Одбор за културу и информисање позвао је 1. марта Скупштину да из дневног реда избаци избор представника цивилног друштва. Истовремено, у Скупштини није изабран ниједан кандидат којег је предложила војвођанска скупштина, док је у Савет „прошла“ једино Александра Јанковић као представница верских заједница.

Два спрата са зидом

У овом тренутку очекује се изјашњавање Скупштине о војвођанским кандидатима, Синиши Исакову иЂорђу Возаревићу, за којег инсајдери из РЕМ-а тврде да је кум Горана Караџића. Изјашњавање о представнику цивилног сектора није ни заказано, иако претходна процедура није поништена, а кандидатуру Милана Антонијевића и Снежане Стојановић Плавшић нико у међувремену није оспорио.

С друге стране, на дневном је реду изјашњавање о представнику медијског сектора, које је занимљиво на више нивоа. Пре свега, на листи кандидата опет је – Горан Пековић. Бивши члан Савета РЕМ-а тако се показао као врло упоран играч, а они који га пошто-пото желе у Савету као врло упорни и домишљати налогодавци. Мистерија је ипак зашто баш тај човек, зашто толико упорно и безобзирно.

Подједнако мистична јесте и чињеница да је листу од четворо кандидата предложила група три медијска удружења: Друштво новинара Војводине, Удружење радио-станица РАБ Србије и Удружене радио-телевизијске станице Србије. Удружење новинара Србије (УНС) и Независно удружење новинара Србије (НУНС), као два најрепрезентативнија новинарска удружења, немају свог кандидата, иако сигурно имају чланове који од њих очекују да се активно укључе у рад Регулаторног тела.

Тим поводом, као и поводом кандидатуре Горана Пековића, НУНС је издао саопштење у којем „изражава жаљење због чињенице да Удружење новинара Србије није предложило своје кандидате“.НУНС истиче да то удружење није желело да директно учествује у изборном процесу јер је у претходном сазиву Савета имало своју представницу – Гордану Сушу.

„Сматрали смо да би овог пута свог кандидата требало да предложи УНС“, објашњава за Цензоловку председник НУНС-а Вукашин Обрадовић. „У незваничном разговору, генерални секретар УНС-а Нино Брајовић наговестио је да ће један од кандидата бити и Љиљана Смајловић. Имајући у виду ставове које она заступа када је у питању наше удружење, ми нисмо желели да је директно подржимо. Међутим, истовремено смо сматрали да тиме што нећемо предложити своје кандидате, заправо отварамо врата УНС-у да предложи двоје кандидата.“

Обрадовић истиче да је било најава о тим кандидатима и да је зато: „за нас било велико изненађење када нас је Одбор информисао да УНС уопште није предложио кандидате за РЕМ“. По његовим речима, Љиљана Смајловић је бољи кандидат од свих који се тренутно налазе у оптицају завршног процеса избора, и да је све то велика штета.

„Да смо знали да УНС неће предлагати своје кандидате, ми бисмо предлагали наше представнике, који би достојно представљали и НУНС и медијску заједницу. УНС је одустао, о томе нас није обавестио, а ми нисмо желели да будемо подвргнути критици да опет желимо свог кандидата.“

Прича Нина Брајовића сасвим је другачија. „Ја сам звао Вукашина, рекао му да се конкурс приводи крају и да би Љиља била добар кандидат, али да морам да разговарам с њом и са нашом управом. Када сам то обавио, опет смо се чули и он ми је рекао да ће звати АНЕМ у вези с њиховом подршком, као и да ће се изјаснити о нашем предлогу. Више ми се није јавио, а није било у складу с конкурсом, а ни са законом, да смо конкурисали сами. НУНС сада критикује Горана Пековића, а својим је нечињењем помогао Пековићу да нема правог противкандидата. Лицемерно је зато да још на крају кажу да им је жао што УНС никога није кандидовао.“

Вукашин Обрадовић на ово одговара да је договор био како ће се Брајовићу јавити „ако будемо имали подршку“. Али, „пошто је закључак био да наш ИО не подржи Љиљану Смајловић, али и да никог не кандидује, није било потребе да се јављам“.

Са ове дистанце, више можда и није битно ко се коме и зашто није јавио, а ко није морао да се јавља. Битан је резултат – а то је да у Савету РЕМ-а неће бити представника ни једног ни другог удружења, које чак ни чињеница да раде у истој згради – једно на другом, а друго на трећем спрату – није спречила да између себе поставе зидове превисоке да би се прескочили чак и у вези с тако важном темом као што је РЕМ.

То нас коначно доводи и до питања о функционисању тзв. Медијске коалиције која је окупљала значајна медијска удружења и асоцијације (НУНС, УНС, НДНВ, АНЕМ и Локал прес), заједно аплицирала за велике пројекте и заједно наступала када су у питању биле важне теме. На питање да ли прича о РЕМ-у заправо значи да ова коалиција више не постоји, Нино Брајовић одговара:

„Не значи да не постоји, него се на овим питањима показује да губи смисао.“

У самом старту, важно је рећи да су – према пропозицијама конкурса и слову закона – оба удружења могла да предложе по два кандидата. На то имају право сви валидни предлагачи. Када сви предлагачи изађу са своја два кандидата, у Одбору за културу и информисање они гласају за укупно двоје њих: са то двоје изабраних, у вези с којима су се сагласили, предлагачи потом наступају пред Скупштином као јединствени предлагач. УНС-ов кандидат можда у Одбору заиста не би добио подршку НУНС-а, а НУНС-ов можда не би био подржан од УНС-а, али било је заиста важно да се с кандидатима изађе у јавност и да се у утакмици учествује.

Овако, злобници би могли да помисле како је читава ствар тако и намештена да Горан Пековић на крају испадне сигуран победник, а удружења жртве сопствених сукоба и која су сама одлучила да се повуку. Можда звучи као теорија завере, али не делује нимало нелогично. Посебно ако имамо у виду до којих су граница спремни да иду они који управљају Саветом и колико им је важно да у свом тиму имају искључиво „своје људе“.