Putovanje kroz istoriju srpske štampe

24. 02. 2026.

Autor: Slađana Grnčarski Izvor: UNS

Beogradski univerzitet u međuratnom periodu kroz prizmu studentskih novina: Krvava borba za autonomiju, politički sukobi i logori za studente

Blokade fakulteta, štrajkovi, plenumi, autonomija univerziteta, upadi policije na fakultete - sve ono što je obeležilo prošlu godinu u Srbiji, samo još drastičnije dešavalo se na Beogradskom univerzitetu i pre skoro jednog veka.

Političke partije imale su veliki uticaj na dešavanja na Univerzitetu u međuratnom periodu, a studenti su se delili na Jugoslovene, nacionaliste i komuniste. Sve tri grupe imale su i svoje novine, koje su štampane između dva rata - Studentske novine, Slovenski jug i Student.

„Glavni pokretač burnog političkog života na Beogradskom univerzitetu bila je ilegalna komunistička partija Jugoslavije“, navodi se u radu „Beogradski studenti i političke organizacije 1935–1941.” autora Dragomira M. Bondžića i Rada Ristanovića.

U istom radu se navodi da je u međuratnom periodu organizovano 105 zborova, 80 demonstracija i 16 štrajkova. Na samo jednim demonstracijama bilo je 10 mrtvih, a država je  pobunjene studente slala i u specijalno za njih namenjen logor u Višegradu.

Komunisti su od 1937. godine počeli da objavljuju i jedan od najdugovečnijih studentskih listova na ovim prostorima - Student. Prvi urednik bio je Bogdan Pešić, posle rata urednik „Borbe“, „Politike“ i „Novosti“. Glavni pokretač lista i pisac nepotpisanih uvodnika bio je Ivo Lola Ribar.

U pomenutom radu piše i da je Klub studenata Jugoslovenske radikalne zajednice Slovenski jug osnovan 1933. godine, bilo jedno od studentskih udruženja koje je režim podržavao i koje je propagiralo desničarske stavove.

Osnovni zadatak udruženja bio je rad na južnoslovenskom ujedinjenju. Međutim, padom vlade Milana Stojadinovića 1939. godine na talasu intenzivnijeg prodora nemačkog uticaja u jugoslovensku politiku i javnost, organizacija menja ideologiju, a „glavni vidovi političke linije bili su antisemitizam, antimasonstvo i kritika demokratije”.

Iste godine kada je osnovan klub Slovenski jug, pojavio se i prvi broj istoimenog časopisa za koji se navodi da je pokrenut od „jedne grupe slobodoumnih omladinaca sa ciljem da radi na širenju južnoslovenske misli odozdo, kroz omladinu i narod, kao i da radi na zbliženju i boljem upoznavanju slovenskih naroda uopšte“.

Sa promenom idelogije Kluba, i uređivačka politika lista se menja i od 1939. odlazi sve više udesno.

Godinu dana posle Slovenskog juga, 1934. godine pojavljuju se Studenske novine , čiji je vlasnik Dragojla Ostojić, a urednik Milovan Popović, koji kasnije postaje i njen suprug. Oboje su bili bliski organizaciji Zbor i Dimitriju Ljotiću.

Pišući o uređivačkoj politici lista, na početku treće godine izlaženja, navodi se da je prva godina bila posvećena čisto studentskim pitanjima, a druga borbi protiv marskizma.

Najavljuju da će u narednom periodu list „poglavito svraćati pažnju na približavanje nacionalističkih grupa, neće propustiti da registruje svaki protunarodni ispad, a donosiće obaveštanje o čisto stručnim studentskim stvarima”.

Zbog svojih ideoloških stavova i metoda koje su članovi omladinske organizacije Zbor koristili, predstavljali su najekstremniju organizaciju na Beogradskom univerzitetu, navodi se u radu „Beogradski studenti i političke organizacije 1935–1941”.

Dodaje se i da ispred Medicinskog fakulteta 4. aprila 1936. godine student prava i član Organizacije nacionalnih studenata Slobodan Nedeljković nožem ubio svog kolegu sa Pravnog fakulteta i člana KPJ Žarka Marinovića i ranio još trojicu studenata.

Od sredine pedesetih godina prošlog veka 4. april se slavi kao Dan studenata Beogradskog univerziteta, u znak sećanja na tragičnu smrt Žarka Marinovića, „koji je poginuo tokom studentskih protesta zbog loših uslova studiranja“.

Štrajk je dan ranije, 3. aprila 1936. godine istovremeno počeo na Beogradskom, Zagrebačkom, Ljubljanskom, Skopskom i Subotičkom univerzitetu.

Za 25 dana štrajka na Beogradskom univerzitetu studenti su se izborili da se povuče odluka o uvođenju policije na Univerzitet i smenjen je tadašnji rektor Vladimir Ćorović.  

Studenske novine u broju od 9. aprila 1936. na naslovnoj strani objavljuju tekst „Štrajk na Beogradskom universitetu - semestar će se ukinuti svim studentima, ako se prilike ne normalizuju“.

Na početku teksta, iako kažu da je teško posle žalosnog događaja i smrti studenta  Marinovića raspravljati o uzrocima, „to mora da se uradi“.

U prvom redu zbog studenata koji žele da uče i da se „na dostojan način zalažu za svoja prava“, a ne da „Universitet postane političko razbojništvo gde će se zavedena omladina međusobno ubijati“.

Navodi se da je štrajk na Zagrebačkom univerzitetu zbog „upisnih taksi, školarina te izrabljivačkih laboratorijskih pristojbi i globa“ frankovačko-komunistička inicijativa.

Takođe, da je Senat Beogradskog univerziteta povoljno rešio oba studentska zahteva -pitanje policije i pitanje kazne i da se samo traži pravna forma za njihovo objavljivanje, pa je zbog toga sva odgovornost za potonje događaje na organizatorima štrajka.

Inače, i pre početka ovog štrajka Studentske novine, u tekstu na naslovnoj strani „Autonomija universiteta“ navode da je „jedna od grdnih zabluda i ta, po kojoj universitetske vlasti ruše autonomiju time što pozovu policiju kad ne mogu inače da uspostave red“.

Iako nepotpisani pisac uvodnika smatra da je univerzitetska straža (policija na fakultetima) žalosna pojava, tvrdi da ona postoji na mnogim evropskim fakultetima.

U jednom od brojeva istog meseca, Studentske novine optužuju organizatore protesta za nerede i žrtve.

“Organizatiri studentskih štrajkova pokazuju se danas više nego ikad u svojoj pravoj boji. Nered je njihov elemenat, njima su potrebne žrtve i kad ih nemaju oni ih sami stvaraju gurajući svoje nedovoljno rasudne drugove u krivične pothvate, da bi posle nad njihovim leševima raspaljivali i trovali duhove”.

Istorijski kontekst Posle ubistva poslanika Hrvatske seljačke stranke na skupštinskoj sednici kralj Aleksandar je 6. januara 1929. godine zaveo diktaturu ukidanjem Ustava, raspuštanjem Skupštine i zbranom političkih partija i sindikata. Ime države je promenjeno u Kraljevina Jugoslavija i proglašena jedinstvena jugoslovenska nacija. Dve godine kasnije, 1931. odustalo se od otvorene diktature i donet je novi Ustav (oktroisani). Na izborima je pojavila samo režimska Jugoslovensko radničko-seljačka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku. Inače, Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunisti) zabranjena je 1920. godine. Kralj Aleksandar je ubijen 1934. godine u Marselju. Pošto je njegov najstariji sin bio maloletan, ulogu je preuzelo tročlano namesništvo. Na izborima 1935. godine, pobedila je Jugoslovenska radikalna zajednica, a premijer je postao Milan Stojadinović. Stojadinović je smenjen 1939. godine i knez Pavle mandat za sastav nove vlade poverava Dragiši Cvetkoviću. Okružena silama Osovine Jugoslavija je 25. marta 1941. godine potpisala odluku o pristupanju Trojnom paktu. U noći između 26. i 27. marta grupa nezadovoljnih oficira izvela je državni udar. Napad Sila osovine na Jugoslaviju započeo je 6. aprila 1941. godine bombardovanjem Beograda.

 

Tako su ubijani i studenti i radnici, tako je ubijana omladina koja je htela slobodu i hljeb

„Ovog krvavoga dana preko 50 manifestanata ranjeno je iz pušaka i puškomitraljeza. Preko 10 radnika, studenata i drugih omladinaca podleglo je ranama. Svi su oni klicali miru i slobodi, za rad i hleb, protiv skupoće i ratnih špekulanata“, objavljeno je u listu Student povodom velikih studentskih i radničkih protesta koji su održani u Beogradu 14. decembra 1939. godine.

Na naslovnoj strani objavljene su i fotografije sedam ranjenih studenata, od kojih je jedan, Mirko Luković, student medicine „mučki ubijen od strane policije“.

“Žandarmi i agenti kundacima su mlatili ranjene i tako dokrajčavali živote. Mnoge su pustili da beže, pa su ih zatim ubijali. Digao se mladi Šumadinac, plav, kovrđove kose, koja je slepljena blatom pala po licu, dečak više nego mladić, student prve godine Mirko Luković, digao se sa trotoara lakše ranjen da bi izbegao zversko mučenje i premlaćivanje. Pustio ga je žandarm da beži. Kakva se samo radosna misao rodila u glavi mladića, koji je za momenat računao da je spašen. Nije mislio na ranu, mislio je na život, na slobodu. Trčao je deset koraka, a za to kratko vreme, žandarm je kleknuo, namestio pušku na gotovs i opalio. Dum-dum kuršum razmrskao je mozak i poprskao blato i jedno ogolelo drvo vrućom moždanom masom. Tako su ubijani i studenti i radnici, tako je ubijana omladina koja je htela slobodu i hljeb - koja neće rata”, napisao je nepoznati autor u “Krvavoj reportaži”, objavljenoj u Studentu.

Ovaj broj Studenta pojavio se u Zagrebu, zbog kako uredništvo navodi “vanredakcijskih razloga”. 

Povodom ovih tragičnih demonstracija, Omiljen Milić, urednik Slovenskog juga u broju od 1. marta 1940. godine u tekstu “Šta hoće komunisti” piše da “Univerzitet i sama država u samoodbrani svog opstanka ne mogu i ne smeju imati sentimentalnosti prema jednoj izbezumljenoj grupi političkih samoubica koji nemaju obzire ni prema čemu i koji u ovim teškim vremenima ruše autoritet države i bezbednost mirnih građana”.

Omiljen dodaje da su se „nemili događaji“ odigrali po noći da bi „izazvali što veću paniku među građanstvom i da bi prikrili mali broj brodolomnika“, kao i da bi se koliko toliko povratile izgubljene simpatije javnog mnjenja koje je najzad uvidelo ko je sve odgovoran za sve nerede, krvoprolića, uništavanje univerzitetske i narodne imovine, a koje je godinama stvarala ova destruktivna, protivnarodna i teroristička grupa“.

Student je bio studentski vesnik, uvodnik Lole Ribara je jedino što je bilo da se pročita Dragoceno svedočanstvo o predratnim brojevima Studenta i Ivi Loli Ribaru zabeležio je novinar Milan Vlajčić u intervju sa Bogdanom Pešićem emitovanim 1987. na RTS-u. Bogdan Pešić je bio prvi urednik Studenta i kako kaže otišao je sa tog mesta „nasilno, zbog policije“. Svedoči da je osnivanje Studenta išlo dosta lako jer je „studentski pokret već bio nabujao“. „Dolaskom Lole Ribara malo se modernizovao taj pokret. Nije bilo sektašenja prema omladini, naprotiv. Hteli su da što više studenata uđe unutra, ovih građanskih elemenata, obrazovane narodne omladine, odnosno narodnih studenata. Bili su i predstavnici Demokratske stranke, Radikalne stanke, levih zemljoradnika, desnih zemljoradnika. Jasno je da je taj pokret dobio veliku širinu, pa se drugačije na to i gledalo“, kaže Pešić. Govoreći o uređivačkoj politici lista kaže da je bio više studentski vesnik, izveštavao je šta se dešavalo na Univerzitetu i pojedinim stručnim udruženjima. „Jedino što je bilo da se pročita to je bio uvodnik Lole Ribara. Mislim da je Lola pisao sve uvodnike. On bi došao u redakciju, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napravio izvanredan uvodnik. Bio je neobično pismen“, kaže Bogdan Pešić. Izjavio je da nisu imali finansijskih briga oko izlaženja lista „priredi se čajanka u studentskom domu ili drugde i ta sredstva odu Studentu za hartiju ili plati štampariju kada je zakazala prodaja“, ali da su brinuli da list ne bude zabranjen. List je štampan u štampariji Planeta, jer je sin vlasnika štamparije bio simpatizer i prijatelj studentskog pokreta.   „Samo je rekao - pazite šta radite, nemoj da odem u zatvor, pa smo i to morali da pazimo. Jer ako bi izgubili to, više niko nas ne bi štampao. Tako da je sve to sužavalo platformu sa koje je Student mogao da deluje. A sa druge strane i zbog samog studentskog pokreta koji je bio vrlo širok. Nismo mi išli na neki ideološki rad sa masama, nego je to bilo najšire okupljanje studentskih masa na programu odbrane autonomije univerziteta, demokratizacije … svedoči Bogdan Pešić, posle rata urednik „Borbe“, „Politike“ i „Novosti“.

Masoni i Jevreji kretenizuju omladinu

Različite grupe studenata na Beogradskom univerzitetu imale su i različite stavove prema fašizmu, predratnim dešavanjima u Nemačkoj, Italiji, Španiji, Rusiji, kao i odnosu prema Jevrejima, što se ogledalo i u studentskoj štampi.

Student je otvoreno pisao protiv fašizma, navodeći da je „naša zemlja određena da postane idućom žrtvom sila osovine Berlin-Rim“, o čemu piše strana štampa, dok naši „nadležni izdaju demantije i obaveštenja koje stoje u očiglednoj suprotnosti sa stvarnošću“.

Student osuđuje aneksiju Čehoslovačke i u više tekstova piše o „specijalnim klupama za Jevreje“ u Berlinu,  kvotama za jevrejske studente i posebnim klupama na poljskim univerzitetima, kao i o uredbi Vlade o ograničenju školovanja lica jevrejskog porekla na Beogradskom univerzitetu. 

U Studentu je u tekstu iz maja 1939. godine koji je potpisao profesor Vasilij Popović,  objavljena sintagma „Bolje grob nego rob“ ili „Bolje imati brata za brata nego tuđina za gospodara“. 

Sloveski jug istovremeno hvali dobre odnose sa Bugarskom i Mađarskom koje su pristupile Silama osovine, hvali organizovanje fašističkih studenata u Italiji i otvoreno podržava vladu Dragiše Cvetkovića koji je potpisao sporazum sa silama Trojnog pakta kojim se Jugoslaviji garantuje neutralnost.

Ovaj list opravdava i bombardovanje Bitolja u novebru 1940. godine od strane italijnskih trupa navodeći da smo “skloni da poverujemo da je zabuna”.

Istovremeno, otvoreno napadaju masone i Jevreje jer „masoni su uglavnom Jevreji, u rukama Jevreja je kapital, a svaki Jevrej je komunista, oni kreteniziraju našu omladinu“.

Takođe traže da se „masoni i Jevreji udalje sa svih mesta, ma gde da se nalazili, bilo kao vodeće starešine po državnim nadleštvima, bilo kao starešine po privatnim preduzećima, a naročito kao vaspitači u našim školama da ne bi infekcija zarazila naše narodno celo telo. Što pre to bolje. Da ne bude prekasno!“.

Studentske novine takođe hvale vladu Dragiše Cvetkovića pišući u predvečerje rata da je dočekala „spremna i snažna današnje svetske događaje“.

Hvale neutralnost tadašnje vlasti u spoljnoj politici, zaklinju se u večno prijateljstvo sa Bugarskom i Mađarskom, dok sa Nemačkom i Italijom „naš narod živi u dobrom susedstvu, čiji okvir dopušta široku trgovinsku i privrednu razmenu dobara. Čak se sramežljivo pominje da su „uspostavljeni odnosi sa Sovjetskom Rusijom“, koju su u ranijem periodu napadali zbog širenja komunizma. 

U sva tri studentska lista nije bilo previše zabrinutosti da će rat uskoro zahvatiti i Jugoslaviju.

U Slovenskom jugu sa optimizmom se dočekuje nova 1941. godina koja „predstavlja za naš troimeni narod početak jednog novog srećnijeg poglavlja naše nacionalne istorije“.

Nacionali studenti - pastorčad u svojoj zemlji

Veliki prostor u studenskoj štampi posvećivan je napadima studenata nacionalista na studente komuniste i obrnuto.   

Student je, prema svedočenju Bogdana Pešića, bio oprezan u tome, plašeći se zabrana, a sa druge strane pokušavajući da privuče što više različito politički orjentisanih studenata na svoju stranu.

To im je i uspevalo, jer su imali većinu u velikom broju studentskih organizacija. Uglavnom su pozivali na ujedinjenje, pitajući se u jednom tekstu da li je „nacionalno zadojiti jedan deo studenata mržnjom, netolerancijom, govoriti o 'razbijenim glavama' koje će 'prečistiti račune na Universitetu', ili je nacionalno raditi na jedinstvu i solidarnosti cele studentske omladine, na razvijanju njenog osećaja odgovornosti prema društvu i narodu?”.

Ipak, Student je optuživao Slovenski jug da je tokom štrajkova za odbranu autonomije univerziteta pokušao u „otvorenoj borbi", doduše bez ikakva uspeha, da slomi štrajkove, a njima i autonomiju.

Slovenski jug kritike nije upućivao u rukavicama. Optuživao je komuniste da „uvode agitatore u pojedina udruženja, srednje škole i univerzitete, iskorišćavaju parole slobode, a svrha je da izazovu razaranje društvenih ćelija“.

Oštro su osuđivali štrajkove dajući potporu univerzitetskim vlastima da „istraju da kraja u odbrani nacionalnog i narodnog univerziteta“.

Komunisti se napadaju i kao propagatori „slobodne ljubavi“ koji kvare „nevine devojke“, a studentske menze kao „gnezda slobodne ljubavi i zborna mesta protiv sopstvenog naroda i države“.

Između Studentskih novina i Slovenskog juga napada nema, što potvrđuje i objava u Studentskim novinama da su studenti danas uglavnom podeljeni na marksiste i nacionaliste.

Studentske novine oduševljeno pišu i o povratku Omiljena Milića, bivšeg predsednika Organizacije nacionalnih studenata ORANS i urednika Slovenskog juga iz vojske jer će “opet biti grdnih batina, provala u menze i domove, interesantnih primanja kod g. Rektora“.       

Studentske novine su objavljivale i niz srceparajućih tekstova o ugroženosti nacionalnih studenata čije se priredbe u javnosti „iz svih pravaca prećutkuju, od strane universitetskih vlasti sabotiraju“.

Tako se „nacionalni studenti ne puštaju na opšte zborove, ne mogu da se hrane u menzama, bolesni nacionalni studenti se ne primaju u studentska lečilišta“, a neki su i „tražili milostinju od Beogradske opštine zajedno sa ostalom sirotinjom jer menze i stipendije pripadaju marksistima“.

Studentske novine se dalje pitaju da li su „nacionalni studenti pastorčad u ovoj zemlji“.      

Posebne optužbe idu prema porodicama studenata komunista jer „sinovi bivših ministara, senatora i drugih uglednih i bogatih ljudi vode zabludelu marksističku omladinu u propast i nesreću“, odnosno „bogataška deca se igraju komunizma“.

Napadi idu i lično ka Ivi Loli Ribaru, pa u tekstu iz decembra 1936. godine sa jednog od skupova sa koga su izveštavali piše:

„Pojavljuje se glavni akter večeri Ivo Ribar, nasmejan, jedar i pun, elegantno odeven po poslednjim športskim modelima, blaženo se smeši i gleda svoje pocepane i neizbrijane drugove, to je valjda u duhu marksističke kolektivnosti i jednakosti koju on hoće ovim bednicima da donese.“

Logor za studente u Višegradu

Početkom 1935. godine u Višegradu je osnovan logor za studente.

U radu “Studenti Beogradskog univerziteta u logoru u Višegradu” autora Jelene Kovačević navodi se da su uzroci osnivanja logora jačanje komunističkog pokreta, “eksperiment sa ciljem suzbijanja komunističkog uticaja među studentima izolacijom i korišćenjem vaspitnih mera”.

Povod za osnivanje logora bili su izbori za Studentsko pravničko društvo i sukobi koji su izbili jer se pretpostavljalo da će pobediti pristalice komunističkog pokreta.

U sukobe se umešala policija, Univerzitet je privremeno zatvoren, a istaknutiji učesnici demontracija sprovedeni su u Upravu grada Beograda, a potom brzometno u Višegrad.

Po navodima iz rada, vlast je verovala da će zatvaranjem kolovođa pokret obezglaviti, a time i stišati komunistička previranja na Univerzitetu.

Prva grupa studenata koja je zbog suprotstavljanja vlastima osuđena na 15 dana prisilnog rada u logor je stigla 20. januara 1935. godine.

“Spavalo se na gvozdenim krevetima, stakla na prozorskim oknima su bila razbijena, a soba se zagrejavala jednom visokom tučanom peći”, dok je “hrana bila dosta slaba”.

Studenti su najpre iz Drine vadili kamen, koji su tucali radi pravljenja šodera, da bi kasnije bili prebačeni na čišćenje puteva od snega, piše Jelena Kovačević.

Studenti su brzo napravili skojevsku organizaciju i stupili u štrajk glađu.

Štrajk je izazvao oštruju rekaciju vlasti, pa su studenti “po dvojica vezani u lance”, trčali u krug i “udarani kundacima”. Štrajk je radikalizovan neuzimanjem vode, ali je ubrzo prekinut. Trajao je osam dana i iako nisu ispunjeni zahtevi, odnos uprave prema zatvorenicima postao je blaži.

“Logoraši” su uspeli da obaveste drugove u Beogradu o uslovima u logoru, pa su organizovani protesti na Pravnom fakultetu, došlo je do sukoba, žandarmerija je intervenisala, a student prava Mirko Srzentić preminuo je od posledica ranjavanja. Uhapšeno je još 60 studenata, a deo je poslat u logor u Višegrad.

Komunistička partija Jugoslavije pokrenula je široku političku kampanju za raspuštanje logora. O sukobima na Beogradskom univerzitetu pisali su i engleski ''Tajms'', ''Dejli telegraf'' i ''Mančester gardijan''.

Kampanja je urodila plodom, pa je doneta odluka o raspuštanju logora, a sredinom marta i puštanju studenata. 

Šta je bilo posle?

Decenijama posle rata čuvan je spomen na studentske proteste koji su odigravali na Beogradskom univerzitetu.

Ulica na Vračaru do 2004. godine nosila je ime 14. decembra, kada je promenila ime u Cara Nikolaja Drugog.

Ivo Lola Ribar poginuo je 1943. godine tokom bombardovanja na Glamočkom polju.

Studentski dom kod Vukovog spomenika od 1946. do 2004. godine nosio je njegovo ime, a potom je postao Studentski dom Kralj Aleksandar I. Jedino ime koje nije promenjeno je ime studentskog doma na Voždovcu koji se i dalje zove „4. april“. Taj datum se i danas slavi kao Dan studenata.

Bogdan Pešić, prvi urednik Studenta i posle rata je nastavio novinarsku karijeru i bio je urednik „Politike“, „Borbe“ i „Novosti“. Preminuo je u Beogradu 1998. godine.

Dragojla i Milovan Popović postali su 1942. godine upravnici Zavoda za prinudno vaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci, koji je osnovan uz saglasnost Dimitrija Ljotića, koji je bio čest posetilac.

Kako navodi RTS u tekstu „Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci: Slike iz života pod okupacijom”, za poratnu ljotićevsku emigraciju “Zavod je bio način da se zabludela omladina izbavi od nemačke represije i da se okrene „pravim, svetosavskim vrednostima“, a za drugu stranu Ljotićeva osnovna zamisao bila je osnivanje logora u kome bi se pod kontrolom držali mladi ljudi koji su bili „levičarski i nenacionalno nastrojeni“.

U tekstu se navodi da je Dragojla sa četničkim jedinicama uspela da pobegne u Sloveniju, potom u Nemačku, a kasnije je otišla u Sjedinjene Američke Države. U časopisu „Duga“ je 1991. godine objavljen intervju sa Dragojlom Popović.

Milovan Popović, urednik Studentskih novina i simpatizer pokreta Zbor poginuo je 1945. kao pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Omiljen Milić tokom rata bio je pripadnik tzv. Srpskih dobrovoljačkih odreda, a kasnije Srpskog doborvoljačkog korpusa, kolaboracionističke formacije osnovane na inicijativu Dimitrija Ljotića.

Uoči oslobođenja povukao se iz SDK-a i uspeo da pobegne iz zemlje. Jedno vreme se krio u Minhenu i prestavljao kao doktor, a potom je izbegao u Australiju.   

Međuratni brojevi Slovenskog juga i Studentskih novina nalaze se u Narodnoj, Univerzitetskoj i Biblioteci Matice srpske i nisu svi sačuvani.

Skoro svi brojevi Studenta su sačuvani i digitalizovani.

Slovenski jug i Studentske novine izlazile su do početka Drugog svetskog rata.

Student je obnovljen 26. februara 1946. godine, a prvi uredni bio je Žarko Cvetković. List je kasnije postao poznat i uticajan, ne samo među studentskom populacijom.  

Nemački pozdrav i reakcije Već 1937. Studentske novine pišu na naslovnoj strani o incidentu koji se dogodio na sahrani profesora Holistea sa Medicinskog fakulteta. Beleže da se prvo negodovalo kada je donet venac nemačkog poslanstva sa nemačkom zastavom, a potom i kada je nemački poslanik odao poštu „pozdravom svoje zemlje - dizanjem ruke“. Vrhunac je, po autoru, bio kada je odar profesora Holistea kao nemačkog državljanina prekriven nemačkom zastavom. Pišu da su naši „napredni uz proteste i gunđanje napustili demonstrativno pratnju ne htevši ni da ponesu mrtvo telo svog profesora“. Studentske novine su u ovom tekstu osudile bojkot nemačkog pozdrava i napuštanje sahrane.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Od avangarde do nestajanja - uloga studentskih medija u javnom životu", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje