Vesti
19. 12. 2012.
Srpski fotoreporteri među najboljim ratnim izveštačima na svetu
Fotografija Gorana Tomaševića drugu godinu zaredom otvara galeriju Rojtersovih najboljih fotografija, a Dušan Vranić, fotograf agencije AP, u Beogradu je otvorio izložbu o Avganistanu.
Obojica su među najboljim svetskim ratnim fotoreporterima i među malobrojnima koji se odvaže da život provedu između minskog polja i nišana snajpera.
Dušan Vranić je šef fotoodeljenja za Izraeal i Palestinu u svetskoj foto-agenciji AP, a Goran Tomašević šef za istočnu Afriku u Rojtersu. Njihova iskustva su različita, a zajednička im je profesionalnost i borba za preživljavanje.
Najteže je fotografisati ranjenu decu i ljude u bolnici. Mrtva tela su mrtva, koliko god da je grozno, ali ljudi koji se grčevito bore za život, to je zaista jezivo - priča za Tomašević za „Blic”.
Kaže da želi da bude što bliže borcima kako bi pokazao stvarnost rata. Bio je u Bosni, na Kosovu, Avganistanu, Iraku, Libiji, Pakistanu, fotografisao izraelsko-palestinski sukob, revoluciju u Egiptu, Siriji. Dva dana pre poletanja aviona u London na OI stigao mu je poziv da otputuje u Siriju.
Cilj je bio da stignemo na front u Alep. Čim smo prešli granicu, otišli smo na farmu koja je bila pobunjenička baza i tu ostali koro 20 dana - kaže Tomašević.
Dok je razgovarao sa “Blicom”, Goran je bio u kancelariji u Keniji, a samo dan ranije, u Kongu, slikao je konflikt vladinih snaga i pobunjenika, nakon zauzimanja Gome. Sa devojkom i ćerkom Kristinom (17) živi u Najrobiju.
Roditeljima ne govori kuda ide, da ne bi brinuli, a kad pođe na ratište, pomoli se Bogu i Svetom Nikoli putniku.
O strahu ne razmišlja. Najveći skok u ratnoj fotografiji napravio na Kosovu 1999, a pamti i jednu od najmasovnijih bitaka u Avganistanu 2010. kada je rame uz rame sa marincima helikopterom sleteo u Mardžu, tada najsnažnijem uporištu talibana.
Njegov kolega Dušan Vranić kaže da su za fotoreportere od samog pucanja na ulicama, mnogo su važnije posledice rata.
Da bi fotografija imala smisla, moram da budem na dva metra od onoga što se dešava - priča Vranić.
Da je sve bilo kako je sanjao kao dečak, bio bi košarkaš, ali je život za njega imao druge planove. Na ratište je prvi put
otišao 1989. i to u Avganistan. Bilo je to u Kabulu kada su se Sovjeti povlačili. Ceo svet je očekivao da će mudžahedini da ušetaju u Kabul. Tada sam imao 27 godina i nisam imao utisak da je reč o nečemu opasnom - priča Vranić.
Pratio je rumunsku revoluciju, izveštavao iz Iraka, Avganistana, sa ratova u bivšoj Jugoslaviji. U Vukovaru je snajperom bio ranjen u podlakticu leve ruke, devet meseci se oporavljao, ali ga to nije pokolebalo da se ponovo vrati na ratište. Strah je, kaže, disciplina sa kojom se bori već mnogo godina. Kaže da je fotografija najlakši deo, ali da je potpuno druga stvar kako preživeti.
Video sam milione fotografija, ali nisam video nijednu za koju bih menjao svoj život - priča Vranić.
Kaže da je snimao na stotine sahrana, ali da nikada neće biti indiferentan. Privatni bol je nešto najstrašnije što sam video i snimio - iskren je Vranić.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.