Vesti
25. 06. 2025.
Vojnički dril za novinare: Zamalo da budem heroina
Na vojničkoj obuci za novinare ima mnogo mrtvih lutki i lažne krvi. Kako je reporterka „Vremena“ na takvoj obuci uspela da se stvarno povredi
Pet modrica, poderotina i gipsana longeta – to je bilans mog treninga za izveštavanje iz opasnih zona, na koji sam se sama prijavila. Niko me nije terao.
Zato ovaj tekst nastaje jednom rukom – srećom, stradala je leva. Mada, tastatura traži obe ruke, ali tako je kako je.
Trening nije samo za ratne reportere – pokriva proteste, stres, prvu pomoć. A i što da ne idem, mislila sam, upoznaću kolege, biti pet dana u Austriji…
Može i gore
Trening je u kasarni u kojoj se obučavaju vojnici za misije Ujedinjenih nacija. Spava se u barakama, može da zapadne zajedničko kupatilo bez kabina – ali iz kamperskog iskustva znam i za gore.
Bilo je novinarki i novinara iz Bosne, Crne Gore, Albanije, sa Kosova, iz Gruzije, Jermenije, Azerbejdžana, Kazahstana, Kirgistana…
Trening vojnički: predavanja i vežbe od osam ujutru do deset uveče, uz kratke pauze za kafu i cigaretu, za ručak u podne i večeru u pet. Hrana jednostavna, izbor oskudan – vojska se sprema za vanredne okolnosti.
Učili su nas prvu pomoć, šta da (ne) radimo kad naiđemo na minsko polje, bila sam među troje koji su ušli u tunel za vanredne okolnosti, naučila kako da stvaram kiseonik kad u skloništu nestane struje, vežbala upotrebu motorole, vojni alfabet, čitanje mapa, vožnju po nepoznatom terenu, pregovore na čekpointima…
Mi, novinari, navikli da sve preispitujemo, ubrzo smo vojnicima počeli da idemo na živce. Drugi dan su nas, valjda za kaznu, oko deset uveče naterali da obučemo pancire i stavimo šlemove.
Dočekale su nas dve teške lutke koje smo, pod simulacijom pucnjave, trčeći i puzajući, morali da teglimo na platnenom nosilu. Pancir ima osam kila, a ne mogu se pohvaliti da sam poslednjih meseci trčala.
Vojska u šumi
Poslednjeg dana smo formirali konvoje, rasporedili vozače i krenuli u simulaciju. Automobil u minskom polju, troje povređenih, jedan bez ruke i noge – lutka, naravno. Pružila sam joj pomoć, a ostatak dana provela sa veštačkom krvlju na kolenima.
I onda smo kao naišli na vojsku usred šume. Odveli su nas u šator na pregovore o tome da li možemo da nastavimo put, ali ubrzo se zapucalo. Jedan vojnik je pao, ranjen, i zatražio pomoć. Kolega je krenuo bez šlema, pa sam ga zamenila.
Povukla sam za pancir čoveka od dva metra i preko sto kila. U patikama za zimsko trčanje i sa pancirom, po lišću i zemlji, proklizala sam.
Zavrtelo mi se, nisam znala šta se tačno dogodilo, samo da me šaka jako boli. Simulacija je prekinuta pošto sam rekla da imamo zaista povređenih.
Ruku su mi uvili, rekli da moram u bolnicu. Ruka natekla, letim sutra, hajde da ipak idem lekaru. Nerado propuštam poslednji scenario i ostavljam dvojac iz automobila bez vozača. Nadalje ih je vozio pravi vojnik.
Zamalo heroina
Tri sata kasnije, sa snimkom koji ne pokazuje jasno da li je prelom, vraćam se u kasarnu. Lekari kažu da odmah po povratku u Srbiju idem na dodatne preglede.
Kasnije su nas treneri-vojnici počastili pivom i viskijem. Onda su mi rekli da je to što sam pokušala da spasim vojnika – greška. Novinari ne pomažu nijednoj strani. A pre toga su nas učili – pomoć svima i uvek. Malo sam zbunjena.
Da smo bili u pravom ratu, rekli su mi, bila bih heroina. Jedan vojnik mi je rekao da mu se za jedanaest godina obuka niko nije povredio. Bila im je to pak prva obuka za novinare, i eto incidenta. Makar će upamtiti.
„Malog“ incidenta, kažu. Samo su popucali ligamenti u šaci. I tako sam nedelju dana bila jednoruka i bar imala o čemu da pišem.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.