Vesti
26. 03. 2026.
Besplatne novine koje građani već plaćaju: „Novobečejski dani“
Tokom manifestacije „Velikogospojinski dani“ 2021. godine, u delu programa posvećenom takmičenju u kuvanju riblje čorbe, uz više kotlića nalazili su se buntovi primeraka besplatnog mesečnika „Novobečejski dani“. Nisu to bili pojedinačni primerci ostavljeni da ih neko pročita dok čeka ručak, niti novine koje su se slučajno zatekle na travi. Bile su to složene gomile, raspoređene tako da budu pri ruci učesnicima. Na fotografijama se vidi da su pojedini primerci bili odloženi uz drva, dok su neki završili u plamenu.
Ovakav prizor sam po sebi ne govori šta se dogodilo sa celokupnim tiražem niti na koji način je vršena distribucija u svim delovima opštine. Međutim, on otvara pitanje dometa i praktičnih efekata modela u kojem se štampano izdanje sufinansira javnim sredstvima, dok njegova dostupnost građanima i način distribucije ostaju nedovoljno vidljivi u dostupnoj dokumentaciji.
U impresumu lista navodi se tiraž od 8.000 primeraka, dok opština Novi Bečej, prema podacima Popisa stanovništva iz 2022. godine, ima 7.579 domaćinstava. To znači da bi, makar u teoriji, ovaj list mogao da stigne gotovo do svakog domaćinstva na teritoriji opštine. Upravo između tog podatka i prizora sa terena otvara se prostor za proveru: da li je distribucija zaista bila široka i redovna, i da li je sadržaj koji se sufinansira iz budžeta odgovarao javnom interesu. Dokumentacija, terenska zapažanja, anketa i mišljenja sagovornika ukazuju da je odgovor složeniji od službenih formulacija o „javnom interesu“, „pluralizmu“ i „informisanju građana“.
List je registrovan 48 sati pre konkursa
Osnovna hronologija je kratka, ali ključna. Medij „Novobečejski dani“ upisan je u Registar medija 8. februara 2017. godine. Konkurs opštine Novi Bečej za sufinansiranje medijskih sadržaja raspisan je 10. februara 2017. godine. Između upisa u Registar medija i raspisivanja konkursa protekla su dva dana, odnosno 48 sati.
Sedam godina, sedam projekata, jedan stabilan tok javnog novca
U praktičnom smislu, dostupni podaci otvaraju pitanje da li je akcenat bio na sufinansiranju konkretnog medijskog sadržaja ili na kontinuiranom funkcionisanju samog medija kao lokalnog informativnog kanala. Upravo na toj razlici zadržavaju se i sagovornici iz struke.
Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji Rade Veljanovski u svom odgovoru kaže da zakon predviđa sufinansiranje, a ne finansiranje.
„To je moguće u slučajevima kada medij koji teško opstaje na tržištu ima u svojoj koncepciji sadržaje koji su od javnog interesa. Ako se radi o štampanim izdanjima koja se besplatno dele, njihovo finansiranje je dvostruko nezakonito, jer medij koji nije na tržištu, ako ne bi bio finansiran, ne bi opstao. To znači da on ne postoji bez javnog novca, a zakon ne dopušta da takav način finansiranja bude jedini osnov opstanka nekog medija. Dakle, mislim da to što je ovde sufinansiranje konkursno u pitanju ništa ne menja, jer i sufinansiranje na način kako je u ovom slučaju predviđeno postaje finansiranje, jer očigledno nema drugih izvora.“
U nastavku, Veljanovski takav model dovodi i u vezu sa položajem drugih medija na lokalnom tržištu.
„Razume se da to negativno utiče na medijsko tržište i da predstavlja privilegiju za one koji dobijaju novac i diskriminaciju za sve druge. Finansiranje iz lokalnog budžeta predstavlja nedostižnu prednost za medije koje bi neko želeo da pokrene u privatnoj inicijativi.“
Na pitanje da li takav model može predstavljati oblik nelojalne konkurencije, njegov odgovor je nedvosmislen.
„To jeste nelojalna konkurencija, odnosno pristup koji konkurenciju poništava.“
Veljanovski dodatno pravi važnu razliku između besplatnih listova koji opstaju na tržištu i onih koji zavise od javnog novca.
„Štampani mediji koji se distribuiraju besplatno deo su iskustva zapadnog sveta, pogotovo SAD. Radi se upravo o medijima kod kojih je komercijalna komponenta izrazito izražena i pošto od oglašavanja – advertajzinga zarađuju više nego dovoljno, nemaju potrebu za prodajom. Pošto se dele besplatno, ovakvi listovi imaju široku publiku i to je ono što oglašivačima odgovara. Ako bi se kod nas pojavile takve novine, niko ne bi imao ništa protiv, ali ako se finansiraju sredstvima građana, to je zloupotreba i interes lokalne vlasti, a ne javni interes.“
Šta kaže NUNS: problem nije samo u formi, već i u praksi
Pravnica i istraživačica NUNS-a Marija Babić u svom odgovoru ukazuje na to da pitanje nije samo da li je reč o besplatnom štampanom izdanju, već kako je konkurs sproveden, kome se sredstva dodeljuju i kakav se sadržaj tim novcem proizvodi.
„Ako je reč o projektnom sufinansiranju medijskih sadržaja od javnog interesa, i pod pretpostavkom da je konkurs sproveden u skladu sa zakonom, uz poštovanje principa transparentnosti, ravnopravnosti i objektivnih kriterijuma, sama činjenica da sredstva dobija medij koji besplatno distribuira štampano izdanje ne bi bila sporna sa pravnog aspekta. Međutim, problematičnost se u praksi javlja na nekoliko nivoa. Pre svega, u pogledu načina sprovođenja konkursa i raspodele sredstava, gde postoji rizik da kriterijumi ne budu primenjeni dosledno i u potpunosti transparentno. Praksa nam upravo ukazuje na obrasce dodele sredstava koji mogu dovesti u pitanje jednak tretman učesnika, uključujući i situacije u kojima se sredstva dodeljuju medijima koji su percipirani kao bliski vlasti.“
U nastavku Babić dodatno otvara pitanje koncentracije javnog novca i karaktera sadržaja koji se tim sredstvima proizvodi.
„Dalje, značajno je pitanje koncentracije sredstava, odnosno situacija u kojoj mediji povezani sa istim vlasnikom u kontinuitetu ostvaruju značajan obim finansiranja sa različitih nivoa — republičkih, pokrajinskih i lokalnih. Takva praksa može otvoriti pitanje narušavanja ravnopravnosti učesnika na tržištu i potencijalnog uticaja na medijski pluralizam. Posebno zabrinjava činjenica da upravo vlasnik ovog medija u vlasništvu ima veliki broj medija koji su samo u prethodnoj godini dobili veliku količinu novca na konkursima na svim nivoima. Takođe, posebno je važan aspekt sadržaj koji se finansira i plasira putem tih medija, odnosno da li su projekti zaista usmereni na ostvarivanje javnog interesa ili pretežno imaju promotivni karakter. Kada se uzmu u obzir svi navedeni aspekti, dolazimo do toga da ta praksa može biti problematična ukoliko se ne obezbede stvarna transparentnost, ravnopravnost i usmerenost ka javnom interesu.“
Na posebno pitanje o razlici između javnog informisanja i promotivnih opštinskih biltena, Babić odgovara:
„Nažalost, u praksi u Srbiji ta razlika često nije uočljiva, budući da se sredstva iz javnih sredstava u značajnom broju slučajeva dodeljuju medijima koji se percipiraju kao bliski vlasti i koji neretko imaju izraženu promotivnu funkciju u odnosu na rad lokalne samouprave, umesto da primarno doprinose ostvarivanju javnog interesa u oblasti informisanja.“
Tiraž od 8.000 i iskustvo građana: između impresuma i sandučića
Kada bi tiraž od 8.000 primeraka zaista bio redovno i ravnomerno distribuiran, efekat bi morao da bude vidljiv. Građani bi znali da novine postoje i mogli bi da kažu da ih dobijaju, makar i da ih ne čitaju. Ipak, sliku o dosegu lista ne oblikuju samo rezultati ankete koju je sproveo portal Njebinfo, u kojoj je učestvovalo 58 građana, već i pojedinačni navodi građana do kojih je redakcija dolazila tokom rada na temi. Ta iskustva, zajedno sa anketnim podacima, odstupaju od slike koju sugeriše tiraž naveden u impresumu.
Sama anketa ne može zameniti zvaničnu evidenciju distribucije, niti iz nje može da se izvede konačan zaključak o svakom primerku i svakom delu opštine. Ali, u odsustvu javno dostupnih jasnih podataka o stvarnoj teritorijalnoj pokrivenosti, upravo ona pokazuje ono što bi svaka ozbiljna evaluacija javno finansiranog projekta morala da proveri: da li proizvod zaista stiže do publike kojoj je namenjen.
Dodatni problem je to što nema javno dostupne jasne evidencije distribucije, niti potvrđenih podataka o stvarnoj teritorijalnoj pokrivenosti po ulicama, naseljima ili domaćinstvima. Postoje i pojedinačna terenska iskustva domaćinstava koja navode da novine ne dobijaju mesecima, neka i godinama. Sama po sebi, takva iskustva nisu dovoljna za zaključak o celom sistemu, ali u kombinaciji sa anketom, tiražem navedenim u impresumu i činjenicom da se list sufinansira javnim novcem, predstavljaju osnov za dodatnu proveru.
Građani kažu da novine ne čitaju, ili ih odmah odlažu
Problem se ne završava na distribuciji. Čak i među onima koji do novina dolaze, čitanost deluje ograničeno.
Ni ovi podaci ne znače da list nema svoju publiku. Ali znače da se njegov stvarni doseg, relevantnost i informativna vrednost ne mogu podrazumevati samo zato što je tiraž visok i što se projekti ovog medija godinama sufinansiraju iz budžeta.
Komentari ispitanika dodatno pojačavaju tu sliku. Jedan građanin navodi da je novine ranije dobijao redovno, a zatim ih mesecima nije bilo, da bi se kasnije pojavilo nekoliko primeraka ođednom, koje je odmah bacio. Drugi ih opisuje kao „običan glasnik opštine“.
Ko stoji iza besplatnog mesečnika?
Izdavač „Novobečejskih dana“ je Magazin Dani d.o.o. Subotica, a prema podacima iz APR-a, kao zakonski zastupnik i urednik navodi se Vladan Stefanović. Ti podaci pokazuju da Stefanović nije vezan samo za ovaj list, već za širu mrežu medija i firmi, uključujući VTV d.o.o. Subotica, koja upravlja mrežom lokalnih televizija među kojima su i TV Novi Bečej, TV Bečej, TV Subotica i TV Bačka.
Redakcija je, povodom navoda i podataka iznetih u ovom tekstu, poslala pitanja Vladanu Stefanoviću, kao i predsedniku opštine Novi Bečej Saši Maksimoviću. Od opštine su zatražena pojašnjenja o tiražu, načinu i evidenciji distribucije mesečnika, kao i o tome da li postoje analize koje pokazuju da sadržaj sufinansiran iz budžeta zaista dolazi do građana i u kojoj meri utiče na lokalno medijsko tržište. Od Vladana Stefanovića su, između ostalog, zatražena pojašnjenja o ciljevima pokretanja ovog izdanja, njegovom finansiranju, modelu distribucije, kao i o uredničkoj nezavisnosti u odnosu na javna sredstva. Do trenutka zaključenja ovog teksta odgovori nisu stigli.
Šta se objavljivalo kao „projektni sadržaj“
U kontekstu projektnog sufinansiranja putem konkursa za javno informisanje, javna sredstva dodeljuju se za proizvodnju konkretnih medijskih sadržaja od javnog interesa, sa jasno definisanim temama, ciljevima i ciljnom publikom, a ne za svakodnevno informisanje ili celokupan rad medija. Takav model podrazumeva da se finansiraju tematski i vremenski ograničeni sadržaji, koji doprinose informisanju građana o pitanjima od značaja za zajednicu.
Portal Webinfo pregledao je kompletno onlajn dostupno godište „Novobečejskih dana“ za 2022. godinu i u njemu uočio ukupno 13 tekstova koji su bili posebno obeleženi kao sadržaji nastali uz podršku opštine Novi Bečej, odnosno konkursa za sufinansiranje. Istovremeno, takva oznaka nije bila naročito upadljiva, pa ovaj pregled ne može zameniti uvid u kompletnu projektnu dokumentaciju, koja nam nije bila dostupna.
Izdanje „Novobečejskih dana“ dostupno je za pregled na sledećem linku.
Po vrsti i tonu, pregledani tekstovi odnose se pre svega na manifestacije, kulturne događaje, aktivnosti udruženja i programe lokalnih ustanova — na sadržaje koji funkcionišu kao pregled onoga što se u mestu dešavalo, bez izraženijeg istraživačkog ili kontrolnog pristupa. To ne znači da takve teme nisu legitimne, ali otvara pitanje da li je sufinansiran sadržaj od javnog interesa ili rutinsko, u velikoj meri promotivno praćenje lokalnih dešavanja.
Jedan takav primer može poslužiti kao ilustracija šireg obrasca. Tekst o „Večeri tambure u Novom Selu“ pojavljuje se i u listu „Novobečejski dani“ i na TV Novi Bečej, uz istu fotografiju, dok je novinska verzija tek neznatno proširena, uz dodatne izjave. Sličnih primera ima više: preklapanja sadržaja, ponavljanje fotografija, često i isti ili tek minimalno izmenjeni naslovi. Sam po sebi, takav podatak ne ukazuje na protivpravnost. To ukazuje na obrazac u kojem se isti događaji, isti vizuelni materijal i veoma slični tekstualni okviri pojavljuju u više medija koji imaju istog zastupnika.
To je važno za procenu stvarnog medijskog pluralizma. Ako isti događaj, ista fotografija i gotovo isti narativ cirkulišu kroz više kanala iz istog kruga, onda pitanje nije samo šta je objavljeno, nego i da li javni novac finansira raznovrsno informisanje ili umnožavanje sličnog sadržaja kroz više formata.
Na to se nadovezuje i ranije citirana izjava Marije Babić da je „posebno važan aspekt sadržaj koji se finansira i plasira putem tih medija, odnosno da li su projekti zaista usmereni na ostvarivanje javnog interesa ili pretežno imaju promotivni karakter“. U kontekstu sadržaja koji se svodi na lokalne manifestacije, mesečne preglede i protokolarne aktivnosti, to pitanje postaje posebno važno za procenu opravdanosti višegodišnjeg sufinansiranja.
Kako je projektni sadržaj označavan – i šta se zapravo finansiralo
Dodatnu složenost unosi i način na koji su oznake menjane kroz godine. U brojevima iz 2021. godine, u januaru, februaru i martu, u impresumu nije bilo napomene o sufinansiranju, dok se od aprila takva napomena pojavljuje i ostaje u impresumu do kraja godine, ali bez posebnog označavanja pojedinačnih tekstova. U pregledanim brojevima iz 2023. godine posebne oznake uz pojedinačne tekstove nisu uočene, kao ni u brojevima iz 2025. godine.
U jednom periodu tokom 2020. godine uz impresum se navodi formulacija koja upućuje na to da je list u celini sufinansiran sredstvima opštine Novi Bečej, kao i drugih nivoa vlasti. Takva oznaka ne odnosi se na pojedinačne tekstove, već sugeriše da se misli na izdanje kao celinu. Drugim rečima, način obeležavanja sadržaja nije bio ujednačen, što dodatno otežava preciznu rekonstrukciju toga šta je tačno bilo obuhvaćeno pojedinačnim projektima, a šta je na kraju pravdano kao realizovana aktivnost.
Upravo zato je važno naglasiti i ono čega nema: redakcija je još ranije zatražila da joj budu dostavljeni svi predlozi projekata za ovaj list, kao i pravdanja i druga prateća dokumentacija o njihovoj realizaciji. Kako ta dokumentacija nije dostavljena, zbog ćutanja organa podneta je žalba Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. U odsustvu traženih podataka, nije moguće sa sigurnošću utvrditi šta su bili precizni ciljevi svakog projekta, koje su aktivnosti bile planirane, niti koji je deo sadržaja formalno vođen kao realizacija projekta. U dostupnoj dokumentaciji ti podaci nisu u celini vidljivi, što otežava preciznu rekonstrukciju načina na koji su projekti sprovođeni i pravdani.
Šta ovakav model radi tržištu
U odnosu na tiraž od 8.000 primeraka po izdanju, relevantno je posmatrati i moguće izvore prihoda u samom listu. U pregledanim izdanjima uočeni su tek sporadični oglasi, dok se kao jedini kontinuirano ponavljajući sadržaji izdvajaju baneri pojedinih mesnih zajednica. Takav odnos između obima štampe i uočenog oglasnog prostora ne omogućava jasan uvid u postojanje stabilnog tržišnog modela finansiranja zasnovanog na oglašavanju, već otvara pitanje u kojoj meri se ovakvo izdanje oslanja na sopstvene prihode, a u kojoj na javna sredstva.
O posledicama takvog sistema iz ugla tržišta govori i Vladan Filipčev, dugogodišnji urednik „Bečejskog mozaika“, lista koji je posle 27 godina prestao da izlazi u štampanom obliku i danas funkcioniše kao onlajn medij. Filipčev ne idealizuje lokalno tržište; naprotiv, opisuje ga kao prostor u kojem realne tržišne logike gotovo da više nema.
„Tržište treba da funkcioniše kada je reč o pisanim medijima, ali je jako teško o tome govoriti, jer tržište u Srbiji, naročito na lokalu, odavno ne postoji. To nije novijeg datuma – već duže vreme nema realnog tržišta. Osnovni alat štampanog medija u borbi na tržištu trebalo bi da bude tiraž, ali lokalni mediji imaju ograničenje – taj alat praktično nemaju. Da bi imali veći tiraž, morali bi da smanje troškove i povećaju prihode, pa bi mogli da opstanu. Uz smanjenu kupovnu moć i smanjeno interesovanje za štampane medije, pitanje je da li je moguće prodati i 1.000 primeraka. A za 1.000 prodatih primeraka, cena bi morala da bude takva da prevazilazi verovatnoću da će biti kupljeni.“
Zatim dolazi deo njegove izjave koji pogađa samu suštinu ekonomije lokalnog štampanog medija.
„Po mojoj slobodnoj i paušalnoj proceni, cena bi morala da bude između 400 i 500 dinara po primerku. To je nerealno da neko plati. Jednostavno, štampani lokalni mediji mogu da funkcionišu samo ako im zajednica omogući da postoje, odnosno ako postoji saglasnost da su potrebni. Ali uz uslov da njihova nezavisnost bude neupitna i da se novac jasno opredeljuje iz budžeta – kao što je to rešeno u Skandinaviji. Tamo imate novine sa tiražom od 500 primeraka koje funkcionišu, ali pod uslovom da na kraju godine njihov bilans bude nula – bez dobiti. Budžeti su precizno definisani, zna se šta se finansira i pod kojim uslovima, i ljudi rade u tim redakcijama. Zajednica dobija informisanje koje želi.“
Filipčev potom postavlja pitanje koje se direktno tiče i „Novobečejskih dana“.
„Ako je iz budžeta – po kom osnovu? Kako je moguće da se štampa 8.000 primeraka, da se deli besplatno i da se time smatra da je zadovoljena obaveza lokalne samouprave da informiše građane?“
A kada objašnjava zašto je „Bečejski mozaik“ ugašen u štampanom obliku, njegova izjava dobija i širi kontekst propadanja lokalnog medijskog tržišta.
„Prošle godine, 24. januara 2025. godine, izašao je poslednji broj – 914. broj Bečejskog mozaika. Odlučili smo da prestanemo sa štampanim izdanjem jer su svi prihodi koji su ranije postojali – praktično prestali. Nije više bilo oglasa, prihoda od oglasa, pa čak ni zakonskih objava koje su ranije dolazile. U jednom trenutku i to je prestalo. Na taj način smo ostali bez bilo kakvog priliva sredstava kojim bismo mogli da finansiramo štampanje. Nisam želeo da ulazimo u dugove i odlučio sam da prestanemo sa štampanjem dok se uslovi ne promene. Tu nastaje nelojalna konkurencija, a država je istovremeno i najveći finansijer i najveći oglašivač – praktično iz jednog džepa u drugi. To je ozbiljan poremećaj tržišta koji uništava uređenu ekonomiju i onemogućava normalan rad. Mediji se primoravaju da se prilagode, da sarađuju i da postanu deo sistema.“
Upravo na toj tački pogled Vladana Filipčeva preseca se sa Veljanovskim. Obojica, iz različitih pozicija, ukazuju na isto: kada javni novac godinama održava besplatno štampano izdanje, ono dobija prednost koju drugi mediji nemaju. Jedan to naziva nelojalnom konkurencijom, drugi poništavanjem konkurencije, ali suština ostaje ista.
Šta ostaje kada se spoje brojke, sadržaj i teren
Kada se sve činjenice stave jedna pored druge, dobija se slika koju nije potrebno previše objašnjavati. List je registrovan 48 sati pre raspisivanja konkursa. Zatim je sedam godina zaredom dobijao sredstva na konkursima opštine Novi Bečej, ukupno 7.735.000 dinara. U impresumu se navodi tiraž od 8.000 primeraka, dovoljan da, makar na papiru, pokrije gotovo svako domaćinstvo u opštini.
Istovremeno, podaci iz ankete pokazuju da značajan deo ispitanika navodi da novine ne dobija redovno ili da ih uopšte ne dobija, kao i da ih veliki broj ne čita ili ih odmah odlaže. Pregled onlajn dostupnih brojeva ukazuje na sadržaje koji su u velikoj meri vezani za lokalne događaje, manifestacije i aktivnosti ustanova i udruženja. Uočljivo je i preplitanje pojedinih tema, naslova i fotografija sa sadržajima objavljenim na TV Novi Bečej.
Na osnovu dostupne dokumentacije, fotografija, ankete i izjava sagovornika ostaje pitanje na koje građani imaju pravo na jasan odgovor: kako se meri uspeh javno finansiranog medijskog projekta ako ne postoji javno dostupna evidencija distribucije, ako građani u značajnom broju navode da novine ne dobijaju ili ne čitaju, a stručnjaci upozoravaju da takav model može narušavati ravnopravnost učesnika na tržištu i svrhu javnog informisanja?
Redakcija je prethodno zatražila kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na predloge projekata, njihovu realizaciju i pravdanje utroška sredstava za ovaj list, a zbog ćutanja organa podneta je i žalba Povereniku za informacije od javnog značaja i zaš
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.