Vesti

26. 12. 2013.

Izvor: Kragujevačke Novine

Epilog suđenja kragujevačkim medijskim poslanicima

Kad se 2013. godine donese presuda novinama i uredniku da plate milionsku štetu za tekst objavljen 1994. može da se izrazi čuđenje šta je sud „vagao" toliko vremena, ali kad se izanaliziraju sudski argumenti i način na koji su oni izvođeni, jedino pitanje je da li među „deliocima pravde" caruje veliko neznanje ili nečasne namere?

Maratonski procesi su jedna od glavnih odlika pravosuđa u Srbiji, zabeleženi su i višedecenijska suđenja često bez epiloga, ali još nije viđen postupak u kome su tužena strana mediji i ljudi koji u njima rade i koji je okončan posle 19 godina, pet meseci i 26 dana. Razlog je jednostavan - zakoni o informisanju nalažu da se u ovoj vrsti sporova primenjuje hitan postupak.

Međutim, u dan sračunato vreme proteklo je od objavljivanja jednog teksta u listu „Svetlost" (više nije živa, ubila ju je privatizacija) do prijema pravosnažne presude po privatnoj tužbi. Njome je Apelacioni sudu Kragujevcu potvrdio odluku Višeg suda, takođe kragujevačkog, a ona nalaže da „Svetlost AD" (preduzeće još živi ali samo na papiru) i odgovorni urednik „Svetlosti" pre dvadeset godina Miroslav Jovanović (on se dobro drži, sada je urednik ovih novina) plate „cirka" milionče u dinarima privatnim tužiocima Mirjani i Stevanu Josimoviću, koji su svojevremeno držali privatnu apoteku „Planta medika", preko puta starog glavnog ulaza u bolnicu.

■ Tužioci „uspeli" sa 3,5 posto

Kratka hronologija iz ovog suđenja, koje se proteglo na dva veka, izgleda ovako.

„Svetlost" je 9. juna 1994. godine u rubrici gde su plasirane takozvane kratke forme (crtice, beleške, osvrti) objavila tekst pod naslovom „Otimačina".

Dve godine i tri meseca po objavljivanju teksta, 4. septembra 1996., pomenuti Josimovići tuže „Svetlost" i njenog odgovornog urednika za naknadu štete koju su pretrpeli, materijalne i nematerijalne, zbog dotičnog novinskog štiva.

Visina njihovog odštetnog zahteva konačno je stigla do cifre 22.274.160,00 dinara. Po današnjem računu, oko 200 hiljada evra.

Sudija Višeg sudau Kragujevcu Marija Petković presuđuje 11. juna 2013. godine i „u ime naroda" nalaže „Svetlosti" i odgovornom uredniku (iz 1994.) da privatnim tužiocima treba da isplate 789.051,19 dinara, sa zateznom kamatom od 14. decembra 2012 (?), a pride dođu i troškovi sudskog postupka. U završnoj rečenici obrazloženja presude sudija zaključuje da su „tužioci u sporu uspeli sa 3,5 posto". Ma šta to značilo, možda i da su u tom procentu u pravu, dobro je što nisu tražili 22 milijarde dinara, jer onda bi i 3,5 promila bilo baš po meri.

Potom je usledila žalba advokata tuženih višoj instanci, ali je sudija Apelacionog suda Božidar Vujičić praktično samo prepisao ono što je njegova koleginica već odrezala. Njegovu presudu tuženi su dobili 5. decembra ove godine. Tako je proces zatvoren u vremenu već navedenih 19 godina, pet meseci i 26 dana.

A šta se u tom vremenu događalo, osim što su se menjali i sudovi i sudije, ko je i kako vagao navodne štete privatnih tužilaca mogli bi da odgovore jedino ljudi iz pravosuđa. Šta, međutim, na sve kaže druga strana? Glavni akter priče u spornom tekstu dao je izjavu u uokvirenom tekstu, a tuženi su se dobro „proredili". Na početku suđenjauime „Svetlosti" pojavljivao se direktor Pavle Birović, preminuo je jo{ 2000. godine, na žalost, nedavno je umro i autor teksta Milutin Đević. Glavni i odgovorni urednik stare dobre „Svetlosti" Miroslav Jovanović, koji je po formaciji krivac broj jedan za objavljivanje sporne rubrike, danas kaže:

- Nijednog trenutka nisam se dvoumio da li da odobrim tekst koji mi je predao Ćević, uz sav rizik koji je tih ludih devedesetih pratio skoro svaku informaciju Video sam ojađenog čoveka u redakciji sa kutijom lekova na kojima piše da potiču iz humanitarne pomoći, a on ih basnoslovno plaća. Uopšte nisam ni pomislio da je reč o triku ili lažnom tužakanju jer ljudi u nesreći to ne rade. Naprotiv, razumeo sam njegov vapaj i reči da su mu još jedino novine ostale da otvori dušu i s nekim podeli dvostruki bol: zbog teškog zdravstvenog stanja oca i nepravdi na koje nailazi tražeći načina da mu pomogne.

Zbog toga je, međutim, stigla pozamašna kazna, zakasnela, ali pravosnažna.

- Mogu da sumnjam, ali ne bih javno da sudim da li je ovde reč o neznanju ili zloj nameri takozvanih delilaca pravde, jer u svim visokokotiranim profesijama i te kako ima i analfabeta i ljudi koji ne rade po poslovnim pravilima jer su podložni raznim silama spolja koje ih teraju da napuste profesionalne i etičke uzuse. Trećeg nema, osim sve utemeljenijeg utiska da opasno oživljavaju i neke aždaje iz devedesetih godina prošlog veka, za koje smo poverovali da su već među fosilima. Ali, nisu! Ne zaboravite, i „Svetlost" iz tog vremena stajala je na žuljeve raznoraznih, čija simbioza sa aždajama, očigledno, nije raskunuta.

■ „Podupiranje" presude improvizacijama

To su načelni stavovi. Imate li šta da zamerite konkretnom procesu i dosuđenoj novčanoj kazni?

Državni zvaničnici koji se predstavljaju kao promoteri reforme srpskog pravosuđa danas često, kao merilo uspešnosti svoje misije, ističu suđenja „u razumnom roku". U ovom slučaju rok je, treba li dokazivati, bio apslolutno „nerazuman", ali to nije moja glavna zamerka. Ovde je promašena suština i to višestruko.

Kao odgovorni urednik morao sam, naravno, da znam važeće medijske zakone kao „Oče naš". U slučaju o kome govorimo bio je na snazi Zakon o sistemu javnog informisanja iz 1990. godine, koji se tada primenjivao na teritoriji cele bivše Jugoslavije, pa je i sud morao da se drži njega. Iskreno, otkad je podneta tužba za naknadu štete, očekivao sam da će sudija odbaciti deo tužbe u kome se pare traže i od odgovornog urednika, jer je taj zakon bio sasvim precizan ijasno propisivao da, citiram, „zainteresovano lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača i izdavača javnog glasila".

Drugim rečima, tada ova vrsta odgovornosti nije bila individualizovana, ili personalizovana, kako hoćete, to je urađeno novijim zakonima o informisanju kada se novčana globa prebacuje i naurednike i novinare.

Međutim, menjale su se i sudije i sudovi, a da niko nije hteo, ili znao, da pročita i primeni jednu nedvosmislenu proširenu rečenicu iz zakona. Ubeđen sam da na tome ne bi pao nijedan prosečan student treće godine prava, ali pale su sve sudije koje su vodile ovaj spor.

Biću još konkretniji: pošto je pred sudom naknada štete u vreme objavljivanja spornog teksta (1994.) i podnošenja tužbe (1996.) mogla da se traži samo od osnivača ili izdavača javnog glasila, to je jedino ispravna adresa bila: Novinsko izdavačko i grafičko preduzeće „Svetlost". Ono je uto vreme bilo u toj dvostrukoj ulozi i kao osnivač i kao izdavač istoimenog lista.

Pravnim jezikom rečeno, ovdeje učinjena pogrešna primena materijalnog prava, a vrhunac apsurda je što oboje sudija, i onaj u Višem i onaj u Apelacionom sudu, u obrazloženju presude citiraju baš taj član 19. iz Zakona o sistemu javnog informisanja (videti preslikan deo dotičnog teksta), ali ga olako preskaču i zaključuju da je odgovornost na strani tuženih, tj. glavnom i odgovornom uredniku i glasilu.

Istovremeno, ovde sudije padaju u još jednu „zamku" (kao i mnoge druge koje pokazuju apsolutno nepoznavanje medijskog prava), pozivajući se na odredbu koja je skoro na identičan način formulisana u svim zemljama koje imaju zakone o informisanju daje odgovorniurednik odgovoran za svaku objavljenu informaciju.

Jeste odgovoran, ali u profesionalnom, novinarskom smislu ali ne i pred sudovima, svejedno da li je reč o pretpostavljenim krivičnim delima, naknadi štete ili nečem trećem. Uostalom, to je lepo precizirano i u našem zakonodavstvu, ali zakone treba čitati i pravilno primenjivati.

Da li je to po vama jedina manjkavost presude o kojoj govorimo?

Bilo bi dobro da jeste, ali nije. Figurativno rečeno, sudije su pride pomešale „babe i žabe". U presudi kažu da se drže Zakona o sistemu javnog informisanja iz 1990. godine, koji sam već pominjao, jer po drugom i ne bi mogli da postupaju međutim kada obrazlažu presudu navode članove aktuelnog zakona iz odeljka koji se zove „Novčana naknada štete".

Oni to eksplicitno ne kažu, ali meni su dobro poznati ~lanovi 79. i 80. koje navode, uostalom svako ko hoće to može i da proveri, a iu startu su se ofirali, jer ceo zakon koji je trebalo da primene ukupno je imao 27 članova. Šta drugo zaključiti nego da su sudije imale neku svoju selekciju kaznenih odredbi, nešto iz jednog, nešto iz drugog zakona, verovatno s ciljem da „podupru" svoju presudu, ali na skandalozan način, neprimeren kvalifikovanom i odgovornom pravosuđu. Na kraju, je li dokazan greh „Svetlosti", urednika i novinara za koji im je izrečena kazna?

- Nije, a kako su sročeni presuda i obrazloženje sud to nije čak ni pokušao.

Citiraću jednu rečenicu s početka obrazloženja: „Nakon objavljivanja u „Svetlosti", sporni tekst je prepisan i objavljenu „Reviji 92" i „Večernjim novostima", pa je tako neistina dobila publicitet..." Prvo, dva navedena beogradska lista nisu prepisala tekst iz „Svetlosti", to je i ponižavanje ovih novina, već su se istom temom bavila na svoj način, ali neka to ostane po strani, ali pitanje je kako je sud zaključio da je „Svetlost" objavilaneistinu.

Znači da je jedan građanin lagao novinare, a novinar i novine lagali javnost.

Koji su sudski argumenti za to? Ni u jednom drugom, prethodnom ili paralelnom, sudskom procesu nije dokazana neistina, niti je to učinio Viši sud u Kragujevcu. Naprosto, sudija apriori konstatuje neistinu, kršeći time ne samo načelo pravednog suđenja, već i elementarni zakon logike da se iz pogrešnih prepisa ne može sklopiti valjan zaključak.

Presuda je pravosnažna, šta dalje?

Verujem da u pravosudnoj hijerarhiji ima sudija koji i znaju i hoće da poštuju načela svoje profesije. Da citiram Matiju Bećkovića - ćeraćemo se još.

Akter priče nekada i sada

Rekao sam istinu koje su novine verno prenele Tekst „Otimanje" koji je objavljen u „Svetlosti" 9. juna 1994. godine nastao je tako što je Kragujevčanin Radoslav Nikolić došao u redakciju novina s molbom da se objavi kakve muke ima zbog lečenja teško bolesnog oca. Bilo je vreme velike krize, nestašice mnogih osnovnih stvari za život, pa i lekova. Kod sebe je imao i kutiju od medikamenta na kojoj je bila zalepljena „markica" sa koje se jasno čitalo „humanitarna pomoć".

U redakciji „Svetlosti" u momentu dolaska Nikolića bilo je nekoliko novinara i svi su se uverili kakvo je poreklo leka. Njegovu priču zabeležio je novinar Milutin Ćević (preminuo ovog leta), a šta je napisao i šta je u novinama objavljeno može se i sada pročitati u „preslikanom" tekstu. Radoslav Nikolić i danas potvrđuje da je novinar verno preneo celu njegovu priču.

- Ja sam bukvalno „u pero" izdiktirao šta mi se događalo kad sam imao velikih problema da ocu nabavim citostatike jer je bolovao od raka. Bilo je tujoš raznih peripetija, ali ja sam se zadržao samo na osnovnim stvarima. Bio sam bespomoćan jer kako sam znao iumeo morao sam da nađem pare za lekove, treba se samo setiti koliko je 94. godine vredelo hiljadu maraka, a ja sam toj apoteci dao više hiljada maraka, bez mogućnosti da bar deo novca povratim preko zdravstvenog fonda, seća se sada Nikolić nemilih dešavanja od pre skoro dve decenije.

On kaže da se i sam našao pred sudom jer su ga vlasnici apoteke tužili zbog onoga što je ispričao u „Svetlosti", ali nije bio osuđen. Nikolić se pojavio i kao svedok u sudskom postupku pred Opštinskim sudom koji je vođen protiv novinara i urednika „Svetlosti", opet po privatnoj tužbi apotekara za krivično delo klevete. Posvedočio je da je u spornom tekstu verodostojno preneto ono što je govorio, mada je taj proces ostao bez epilogaj er je nastupila zastarelost.

- Ne mogu da verujem da tek sada sud presuđuje novinama i uredniku za apsolutno tačnu priču koju sam ispričao još 1994. godine! Još sam više iznenađen visinom novčane kazne. Ponavljam, sve što sam onda rekao potvrđujem i sada i novine su bile jedine gde sam bar mogao da se izjadam. Nesreća je što tada, osim novinara, niko nije hteo ni da me sasluša, ni policija, ni tužilaštvo, jedno i drugo, niti bilo ko od nadležnihu državnim organima, kaže na kraju Radoslav Nikolić.

Izgubljena dobit i pretprljeni duševni bolovi

Vlasnici nekadašnje apoteke „Planta medika" tužili su „Svetlost" i odgovornog urednika za naknadu štete, s tvrdnjom da su izgubili značajnu dobit iz poslova kojima su se bavili i da su pretrpeli duševne bolove i poniženja, a sve zbog objavljenog tekstau novinama.

Ukratko, iz priloženih dokumenata sudu da se zaključiti da su pored pomenute apoteke u Kragujevcu, oni imali i preduzeće u Beogradu koje je bilo registrovano za veletrgovinu lekovima i koje je snabdevalo i njihovu apoteku.

Baš u vreme objavljivanja spornog teksta, ta njihova beogradska firma bila je u pregovorima sa kompanijama iz Bugarske i Nemačke o uvozu lekova za srpsko tržište, međutim one su odustale od sklapanja ugovora, tako tvrde privatni tužioci, jer su iz štampe videli da se njihova apoteka navodno bavi nezakonitom trgovinom.

Zato što nisu sklopljeni ugovori sa preduzećem iz Beograda, koje se u spornom tekstu uopšte i ne pominje, i apoteka u Kragujevcu imala je pad prometa, pa su vlasnici obe firme, i ove za maloprodaju i veletrgovinske, ostale bez očekivane dobiti, a za to se isključivi krivac vidi u listu „Svetlost". Privatni tužioci navode da su zbog tako nastalih poslovnih problema, morali da zatvore apoteku „Planta medika" i da se presele u Beograd. Bilo je to 2005. jedanaest godina posle objavljivanja teksta u kragujevačkom listu.

Za svu nastalu štetu, materijalnu i nematerijalnu, tužioci su ispostavili konačan račun po kome od Svetlosti i odgovornog urednika 1994. godine potražuju 22.274.164,00 dinara.