Vesti

16. 01. 2014.

Autor: Veljko Miladinović i Branko Rosić Izvor: Nedeljnik

Sve po spisku i svima po zasluzi

U poslednje vreme javni prostor sve više osvajaju različiti humoristički formati rastegnuti od tvitera do televizijskog „prajm-tajma“, a protagonisti humora su od primarnih raspršivača lošeg raspoloženja postali javne ličnosti od autoriteta i u određenoj meri kreatori javnog mnjenja. Šta to onda govori o srpskoj političkoj sceni i srpskom društvu? Da li je smešno ili tužno što nam stvarnost najbolje analiziraju oni koji se zezaju, bolje od onih „ozbiljnih“?

Srbi nemaju toliko posebnosti kojima se ističu u odnosu na druge narode koliko često volimo da mislimo, ali postoje dva autentična srpska „brenda“ za koje se ne može reći da su „franšiza“  srpski strahovi i srpski humor. Zajedničko im je to što ih svet uglavnom jednako ne razume.

Jer, kao što je tom svetu teško objasniti koliko je opasna promaja, tako im je teško objasniti šta je nama toliko bilo smešno kada smo tokom bombardovanja, između ostalog, crtali nemanjićkog dvoglavog orla pored onog s američkog grba kako mu s visine dobacuje: „Ja imam dve glave, a ti samo jednu“, i slatko se smejali toj i sličnim forama, dok su nam bombe padale na glavu. Humor je, dakle, sastavni deo srpskog nacionalnog bića. Ali, šta se dešava kad se spoje ta dva srpska brenda  strah i humor? Dobija se, reklo bi se, srpska medijska scena.

 

U poslednje vreme javni prostor sve više osvajaju različiti humoristički formati rastegnuti od tvitera do televizijskog „prajm-tajma“, a protagonisti humora su od primarnih raspršivača lošeg raspoloženja postali javne ličnosti od autoriteta i u određenoj meri kreatori javnog mnjenja. Ako humoristi nisu samo puki zabavljači, i njihove „fore“ imaju duži rok trajanja od pompeznih trtljanja političara, a njihove konstrukcije više zanimaju publiku od rekonstrukcije vlasti  tako su vesti satiričnog sajta Njuz.net često čitanije od oficijelnih -šta to onda govori o srpskoj političkoj sceni i srpskom društvu? Da li je smešno ili tužno, što nam stvarnost najbolje analiziraju oni koji se zajebavaju, od onih „ozbiljnih“, koji su nam od života napravili „crni humor“?

Pomenuti Njuz.net nedavno je objavio ekskluzivnu sliku s venčanja prvog potpredsednika vlade, da bi po otvaranju linka iskočilo „sliku smo morali da uklonimo, razumite nas“. U normalnim okolnostima, ovo bi bio samo bedni izgovor za vic, ali kad u medijima vlada šizofrenija u kojoj je nemoguće više detektotvati šta je cenzura, a šta autocenzura  pa čak i kad je reč o ovako nespornim temama  „njuzovci“ su se ovim kandidovali za foru godine. Da li to onda znači da kad humor postane dominantan, onda je sve otišlo u...

„Reći da smo u diktaturi još uvek je preteška reč, ali u medijskom mraku definitivno jesmo. U medijima dominiraju novinari koji hoće da budu veći ‘vučićevci’ od Nebojše Stefanovića.

I autocenzura je prejaka reč za ono što se kod nas dešava. Pre bih rekao da je to neka vrsta medijske samokontrole“, kaže nam njuzovac Bane Grković.

„Mi se na to ne obaziremo. Nama je važno kad nešto objavimo samo da bude dobra fora. To što smo pustili za Vučićevu svadbu, to je bila dobra fora. Neki beznačajni mediji i internet portali skidali su linkove te vesti. Ovo je bio naš odgovor na taj fenomen. U čemu je problem što se čovek oženio? Mene to ne zanima. I mislim da ozbiljni mediji ne treba da se bave time. Ali, ima onih koji se inače bave takvim temama, ali se ovog puta nisu bavili.“

Njuzovce smo pitali i kako gledaju na sve veću konkurenciju u sferi humora, i da li su uz popularnost koju su stekli  a Njuz.net je dobijao i „ozbiljne“ nagrade za novinarstvo  preuzeli ulogu „pravih“ kritičara stvarnosti.

„Zaista imamo veliku konkurenciju na tržištu. Srpska stvarnost nam je konkurencija, ova zemlja je postala luđa od Njuza. Naravno da naš cilj nije samo da zabavimo. Njuz je dobio nagradu za društveni aktivizam, a mi smo tada rekli: ‘Dobro, sad znamo da smo društveno aktivni.’ Mi se bavimo satirom, i po tome, naš posao je i da kritikujemo neke društvene pojave i ličnosti, u specifičnoj formi u kojoj radimo. Njuz upada u oči zato što u široj javnosti nedostaje ozbiljna kritika vlasti. Mi nikad nismo doživljavali bilo kakve pritiske ili pretnje. Pretpostavljam da je svako kome bismo mogli da smetamo procenio da ima manju štetu što ga proziva Njuz, nego što bi je imao kad bi nam pretio. To što nam niko nije pretio samo pokazuje da nemamo toliko veliki uticaj, koliko bi neko pomislio. Realno, mi ne možemo da ugrozimo nekog na vlasti. A vala, ni u opoziciji. Mi u stvari odgovaramo vlastima. Svi mi  Njuz, Zoran Kesić, Državni posao, mi predstavljamo privid da je Srbija zemlja u kojoj može slo bodno da se govori i da se kritikuje, baš kao i mediji tipa Danas, Vreme, Nedeljnik, nema tu realne opasnosti za vlast“, kaže Grković.

Humor i satira kao prostor plišanog suprostavljanja vlasti ima istaknuto mesto u istorijskoj vertikali razvoja srpskog društva. Samo što je nekad bila stvarna kritika kritika (Domanović, Nušić), ili maskirana apologija vlasti na liniji Titovih zabavljača do današnjih „Kursadžija“  to su oni koji su pre izbora učestvovali na mitinzima tadašnje opozicije  koji dominiraju piplmetrima  odnosu na „urbani“ humor koji vlada internetom.

„‘Kursadžije’ su proizvod činjenice da je Srbija zemlja seljaka na Balkanu. Ne mislim da su oni posebno protežirani od vlasti, samo je humor ‘Kursadžija’ prijemčiv njihovim glasačima, kao što su demokrate sa sobom vukle neke druge umetnike, muzičare.

Taj humor je pijemčiv većini, i poptuno je logično da se naprednjaci vezuju za njih. Kao što bi rekao Kusturica: nisu naši pederi uvezeni pederi, tako nije ni naš humor uvezen humor. ‘Kursadžije’ su autentično srpski humor. Da nije tako, mi bismo bili bogati“, kaže naš sagovornik. A tamo negde osamdesetih godina, kad još nije bio izmišljen piplmetar, a i nije vladala neka tržišna utakmica između TV stanica, redovno je u prvim danima januara postavljano pitanje građanima u novinskim anketama: „Šta mislite o novogodišnjem program?“

I oni su horski, do jednog, odgovarali identično: „Mislim da je trebalo da bude više humora.“ Kasnije je isto pitanje, s identičnim odgovorom, provlačeno i kad bi novogodi šnji program, kao i prase, postajao present perfect. Iako nije bilo TV konkurencije, u eri jednog, državnog kanala, ljude je zanimalo šta narod voli i šta mu fali, a ispostavljalo se da je to komedija.

Smisao Srba za humor često je bilo pitanje koje se prelivalo i van zemlje. Tako je i engleski Gardijan pre neku godinu poslao reportera da proveri intenzitet srpske ljubavi prema seriji „Mućke“.

Londonski novinar je otišao daleko u gradacijama, pa je u sopstvenoj listi braću Troter stavio tik do Miloša Obilića i kratko objasnio da je sposobnost preživljavanja ona ciljna ravan zbog koje Srbi u Pekamu vide Otvoreni tržni centar u novobeogradskom bloku. Ali humor nije bio samo obično zasmejavanje naroda. Kroz taj žanr se često provlačila i jedina mogućnost kritike vlasti. Kao da je očijukanje s državnim i društvenim problemima bilo dozvoljeno jedino komičarima.

Zato je i Miodrag Petrović Čkalja u kamenom dobu samoupravnog socijalizma mogao u novogodišnjoj noći da napravi presedan i da sa belog fiksnog telefona „okreće“ domaće političare opaljujući im čvrge dok je plebsu padala vilica i to ne samo od smeha već i zapanjenosti nad hrabrosti TV komedijanta.

Usledio je Minimaks i čuveni mit po kojem je u radioprogramu vest o Titovoj poseti afričkoj zemlji prokomentarisao puštenim hitom Korni grupe „Trla baba lan“, zbog čega je skinut s Radio-Beograda.

Vlast nikad nije namigivala komičarima, ali je znala da zažmuri jer je skidanje duhovitosti bilo najnepopularnija cenzura. Dokaz za to je i poslednje utišavanje jutarnjeg „Razgibavanja“ iznerviralo i one koji, pre toga, nisu mogli smisliti jutarnji radio dvojac koji im nije bio ulogovan na tradicionalne talase stare „devedesetdvojke“.

Jedan od likova koji turira humorom dijafragme Srba, i to svojom emisijom „24 minuta“, jeste Zoran Kesić koji za Nedeljnik priča da li je je humor zapravo oduvek bio najjači opozicioni front u Srbiji a i u bivšoj Jugoslaviji.

„Činjenica je da volimo o sebi da mislimo kao o narodu koji ima smisla za humor. A smisao za humor podrazumeva i prihvatiti šalu na sopstveni račun. Možda se zbog toga nekadašnji i sadašnji moćnici nisu odlučivali da ućutkaju one koji ‘mnogo laju’. Ili tačnije, dozvoljavali su povremeni lavež, ali i umeli, ako se ker mnogo razgalami, da mu stave brnjicu“, kaže Kesić, koji se u rekapitulaciji vraća na vremena najvećih kultova ličnosti, na Tita i Slobu kad su najefektniji, a ponekad i najrizičniji vicevi bili upravo o njima. On smatra da „opasan vic, koji se priča u pola glasa, krišom, maltene u ilegali, makar i ne bio mnogo smešan, sigurno ima dobru prođu baš zbog tog momenta ‘ne bi se smelo, ali da ti kažem’.“

„Međutim, mislim da niko od nas koji se bavimo humorom u Srbiji ne doživljava svoj posao kao ‘kritiku vlasti’.

Glupo bi bilo ograničiti se samo na vlast, kad gluposti ima i u opoziciji, ali i u svim segmentima društva. U emisiji ‘24 minuta’ kritikujemo sve ono što nam se učini pogodnim za kritikovanje. Niti ‘pljujemo’ nekoga tendenciozno, niti nekog drugog štedimo. Dakle, sve po spisku i svima po zasluzi. Činjenica da su nam na tapetu uglavnom ljudi iz vrha vlasti, govori zapravo u prilog njima. To znači da, ovako ili onako, oni ipak nešto rade. U tom smislu, možda bi opozicija trebalo da se zapita zašto je relativno retko spominjemo“, osvrće se na vezu humora i vlasti, i kaže da za „smeh radi smeha“ treba gledati Beni Hila i da se i kod njega u emisiji, kao i kod kolega, često više radi o gorkom nego o smešnom.

O humoristima kao o nekad jedinoj pravoj opoziciji vlasti govori i Vojislav Žanetić, profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju i scenarista nekoliko kultnih predstava Indeksovog radio-pozorišta: „Humor je uvek i svuda opozicija. Dvorska luda je poslednja osoba na dvoru koja ide u zatvor kod demokratskog kralja, a prva koji ide na gubilište kod autokratskog kralja.

Smeh nije samo lek, a jeste, već je i pokazatelj demokratičnosti. Ali najveći problem smeha je što se ljudi mogu zasmejati samo temama koje su im poznate. Ono što im nije poznato, daleko je opasnije“, opisuje zakon spojenih sudova politike i humora Žanetić. On na pitanje da li danas prisustvujemo eksploziji srpskog humora na televiziji, tviteru... kaže da svaki put kad se pojavi neka revolucionarna medijska promena, humor kao jedna od najkreativnijih i najbržih misaonih kategorija želi da se isproba na novim medijima.

Internet i nov način tretmana televizije napravili su prostor za nove izazove u ovoj oblasti, pa bi više bilo čudo da humora nema, no što ga ima. A naravno da svaka kriza pojačava potrebu ljudi da se razvesele. Pre no što se definitivno ne rastuže ili razbesne.

Zoran Kesić ne vidi nikakvu ekspanziju srpskog humora iako se gledaoci na svakom kanalu upravo zakivaju na ovom formatu.

„Eksplozija humora na televiziji se možda i dešava, samo me obavestite koji inostrani kanal gledate, da bih i ja mogao da uživam. Uglavnom mi ništa nije smešno na domaćim televizijama, a ponekad čak doživim i transfer blama zbog nečeg što gledam. Možemo eventualno govoriti o eksploziji pokušaja pravljenja humorističkih sadrž aja, ali ti pokušaji najčešće i završavaju upravo eksplozijom. Dakle  puknu“, kaže Kesić koji, za razliku od televizije, društvene medije vidi kao mnogo demokratskiji tip medija na kojima se mogu pronaći blistavi primeri duhovitosti. Osećaj ušuškanosti i zaštićenosti u virtuelnom prostoru, čini da se mnogi ohrabruju da pljucnu tamo i vamo, a često neki od tih komentara umeju dobro da zasmeju.

U evoluciji srpskog humora od Nušića do Njuz.neta prodefilovali su razni tipovi i žanrovi. O tom darvinizmu srpske komedije govori Kesić:

„Spisak komičara je nemoguć bez najsavremenijeg srpskog humoriste Branislava Nušića. Kažem ‘najsavremenijeg’ jer je većina njegovih komedija i te kako aktuelna i dan-danas. Čkalja je jedan od simbola bivše SFRJ. On je srpski Džeri Luis. Prosto rođen i bogomdan za komediju. I pored povremenih političkih šala, Čkalja je ipak bio najbliži onom nevinom ‘smehu radi smeha’. Moj favorit bio bi recimo Zoran Radmilović, ako već govorimo o glumcima koji umeju da nasmeju. U to, naizgled nevino i bezbrižno vreme stare Jugoslavije, i humor je bio takav. Setimo se samo ‘Pozorišta u kući’, ‘Obraz uz obraz’, ‘Majstorske radionice’...“, rekapitulira Kesić same početke TV komedije.

Devedesete donose raskid s tim nevinim periodom i promenu humorističkog žanra.

„Nesrećne devedesete donose puno gorčine i mnogo više političke satire, pre svega kroz delatnost Indeksovog radio-pozorišta. Minimaks, recimo, koji je sedamdesetih i osamdesetih bio prilično lajav, avangardan i smeo u političkoj nekorektnosti, tih devedesetih odlazi više u neki estradni milje i gubi na oštrini. Indeksovce, međutim, kao klinac učim napamet, snimam na kasete, divim se Mićku, Bićku i ekipi, i maštam da kad porastem i sam radim nešto slično. Kasnije predstave Indeksovaca ipak ne izazivaju u meni ni približno oduševljenje kao što su izazivale radijske emisije. Taj indeksovski talas zajebancije nekako se lepo prelio i na demonstracije i proteste tih devedesetih, tako da je tada u stvari ulica bila glavni humoristički medij u Srbiji“, kaže Kesić uz konstataciju da se ta suluda energija više nikad neće ponoviti zbog čega mu je drago da je bio deo toga.

Naše sagovornike smo pitali koji vic najviše odražava srpski humor i srpsku sadašnjost.

„Pobedio“ je onaj vic o primeni prošlo-budućeg vremena u srpskom jeziku koji se završava sa „je.o sam te kad te stignem“.