Vesti

23. 01. 2014.

Autor: Tanja Nikolić Đaković Izvor: NIN

Naredili su da ćutimo o Ćuruvijinom ubistvu

NIN ekskluzvno objavljuje izjave operativaca DB o tajnoj operaciji „Ćuran“

Proteklih dana javnost je bila zatrpana informacijama o hapšenju osumnjičenih nalogodavaca i izvršilaca ubistva novinara Slavka Ćuruvije, kao i o umešanosti bivšeg šefa Državne bezbednosti Radomira Markovića. Privedeni su Milan Radonjić, bivši šef beogradskog DBa, Ratko Romić, operativac beogradskog DB, dok se za Milanom Kurakom, operativcem DBa, traga pod sumnjom da je izvršilac zločina.

NIN je imao uvid u dokument koji sadrži iskaze radnika DB u vezi sa Ćuruvijinim ubistvom. Kako ne bi ugrozili istragu ni bezbednost svedoka egzekucije, ekskluzivno objavljujemo samo deo izjava operativaca DB, uključujući i delove iskaza Milana Radonjića i Ratka Romića, datih istražnim organima tokom 2001. godine. Ali i oni govore da je još tokom 2001. bilo dovoljno elemenata da tužilaštvo podigne optužnice. Oslobođeni čuvanja državne tajne, operativci DBa svedočili su istražnim organima o tajnoj operaciji „Ćuran“.

„Na dan 11. aprila 1999. bio sam dežurni načelnik odeljenja u ratnom sedištu DB Beograd (ratno sedište RDB je izmešteno iz Kneza Miloša u centralu JULa u Ulici Đure Đakovića, p. a.) i to u smeni od 8 do 20 časova… Pored načelnika centra Milana Radonjića u popodnevnim časovima u prostorijama je boravio i njegov zamenik Stevan Nikčević.”

Ovo je istražnim organima izjavio 14. februara 2001. Cvijetin Milinković, u vreme ubistva novinara Slavka Ćuruvije dežurni načelnik DB Beograd. Milinković je prvu izjavu dopunio 21. jula iste godine.

U njoj navodi da mu je Radonjić rekao da primenjuju meru praćenja Ćuruvije i da ga o svim detaljima Ćuruvijinog kretanja treba obaveštavati … „Sećam se da su radnici Devetog odeljenja javljali promene na terenu, o čemu sam obaveštavao načelnika Radonjića… U popodnevnim satima 11. aprila 1999. godine Radonjić me obavestio da se nalazi u Drugoj upravi RDB (načelnik Druge uprave bio je u to vreme Dragan Filipović, nestao iz zemlje u vreme „Sablje“, p. a.) i dao mi broj telefona na koji mogu nadalje zvati.

Još dok je Ćuruvija bio u Knez Mihailovoj ulici, načelnik Radonjić mi je telefonom naložio da obavestim Deveto odeljenje, da obavezno odmah jave kada Ćuruvija krene kući, objašnjavajući da se može primeniti i neka druga mera (!) RDBa. Odmah sam preneo nalog Devetom odeljenju da imaju obavezu da odmah jave ukoliko Ćuruvija krene kući”, piše u izjavi Milinkovića. Svedočio je i da je Radonjić naložio Zoranu Paviću, načelniku Devetog odeljenja Beogradskog DB, da prekine primenu mere tajnog praćenja neposredno pre ubistva.

Cvijetin Milinković Cvika, inače kum Milorada Bracanovića, radio je u službi od 1976. do maja 2001. i bio je jedan od načelnika DB Beograd. Tokom „Sablje“ oteran je iz BIA zbog tajnih sastanaka sa Bracanovićem pre njegovog hapšenja, ali je nakon Bracanovićevog povratka u službu, na njegovo insistiranje postao ponovo ključni čovek svih istraga.

Milinković je inače bio dežurni načelnik i na dan ubistva na Ibarskoj magistrali. Umro je 2006. godine.

Operativac RDB Nebojša Vesić, radnik Devetog odeljenja svedočio je još tada da je Svetozar Mirčević, vođa smene na terenu, komunicirao sa neposrednim rukovodstvom Devetog odeljenja…

„On nas je raspoređivao na teren… Uočio sam da su sve promene o kretanju Ćuruvije putem radioveze javljane češće nego uobičajeno.”

Operativac Aleksandar Radosavljević na istu temu kaže: „(Zoran) Pavić je zahtevao stalno javljanje i tražio da se objekat ne izgubi… Nakon što je objekat sa suprugom iz Knez Mihailove krenuo u pravcu stana, dok sam se sa ostalim kolegama nalazio na početku Ulice Lole Ribara, od šefa smene Nebojše Sokovića radiovezom dobili smo nalog da se posao prekine i da moj deo ekipe dođe na dogovoreno mesto (okretnica trolejbusa kod Kalemegdana). Neko je javio da se objekat nalazi u neposrednoj blizini stana. U tom momentu šef smene Nebojša Soković tom kolegi naređuje da se momentalno hitno povuče. Nakon dolaska na dogovoreno mesto, kratko smo razgovarali o proteklom poslu. Tom prilikom kod šefa smene Nebojše Sokovića bila je primetna neuobičajena nervoza i usplahirenost i tada smo od njega dobili nalog da odmah krenemo ka prostorijama odeljenja u Cara Uroša. Tu je počela priča da je Ćuruvija ubijen. Tada nam je dat nalog da ne pričamo o ovom poslu.”

Zoran Pavić je po nalogu Radeta Markovića postavljen za načelnika Devotog odeljenja. On je od novopostavljenog načelnika RDB Beograd Milana Radonjića dobio zadatak „po usmenom nalogu, što je bila uobičajena praksa u to vreme“ da njegovo odeljenje prati Ćuruviju“… „Po izričitom zahtevu načelnika centra Milana Radonjića, ja sam bio u obavezi da ga permanentno izveštavam o kretanju Ćuruvije.”

Tvrdi da ga je Radonjić dan ranije kritikovao s obzirom na to da je tada izostala informacija kada je Ćuruvija stigao u pasaž zgrade u kojoj je živeo, uz napomenu da ga mora redovno i često izveštavati… „Poučen prethodnim negativnim iskustvom o pravcu kretanja 11. aprila, izveštavao sam pomenutog načelnika na svakih deset minuta. U 17.00–17.10 dobijam naređenje od dežurnog načelnika Cvijetina Milinkovića da se prekine pratnja Ćuruvije”, kaže Pavić.

U svom iskazu je Milan Radonjić, koji je na dužnost načelnika RD Beograd postavljen samo sedam dana pre Ćuruvijinog ubistva i dan pre objavljivanja članka novinara Miroslava Markovića u Ekspres politici pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe”, potvrdio da je bio „uredno informisan o kretanju Slavka Ćuruvije 11. aprila“. „Obavešten sam da se praćeno lice uputilo prema svom stanu... Izdao sam nalog dežurnom načelniku da se sve ekipe povuku”...

Tvrdeći sasvim suprotno, Milinković je izjavio istražnim organima da je Radonjić u to vreme bio u ratnom sedištu RDB u Drugoj upravi. Radonjić, međutim, „misli kako ga je Milinković oko 18 časova obavestio da je Ćuruvija ubijen, dok je bio kod tašte na Uskrsu“. Radonjić je tvrdio da je lično naložio da se sva eventualna operativna saznanja odmah prosleđuju policiji, ali da MUPu nije ništa dostavljeno „jer nisu ni imali nikakva saznanja”.

Veliki broj operativaca ispričao je istražnim organima još 2001. da je u blizini Ćuruvijinog stana u vreme ubistva bio parkiran „golf 3“, vlasništvo DBa, kao i da su prepoznali na tom mestu kolegu Ratka Romića, radnika Drugog odeljenja RDB, koji inače nije bio uključen u tim za praćenje. Drugoj upravi beogradskog DBa, odakle je Radonjić rukovodio operacijom, još početkom aprila 1999. godine, po tvrdnji Zorana Pavića, predato je vozilo marke „golf 3“, bele boje. Pavić tvrdi da je vozilo dovezeno po njegovom nalogu, a po zahtevu Milana Radonjića, ispred zgrade u Cara Uroša i predato radniku Druge uprave, koji je preuzeo kola, ključeve, knjižicu…”. O izvršenoj primopredaji informisao je, tvrdi, Milana Radonjića.

Kontradiktorno Pavić dalje tvrdi da je tek krajem 2000. u neformalnim razgovorima sa operativcima koji su na dan ubistva pratili Ćuruviju saznao da su neki od njih na dan ubistva primetili beli „golf“ i to u momentu kada su dobili nalog da prekinu sa praćenjem. Nalog za prekid praćenja bio je zapravo signal za likvidaciju.

Operativac Dragan Pavić kaže da je „dva, tri dana pre ubistva Ćuruvije u kontaktu sa načelnikom Devetog odeljenja, Zoranom Pavićem, obavešten da je neophodno da ’golf’ da na korišćenje“. „Seo sam u pomenuti ’golf’, ostavio u autu ključeve i knjižicu sa saobraćajnom dozvolom… Osoba koja mi je prišla i obratila mi se rečima ’gde si Pavke’ bio je Ratko Romić, radnik DBa. U društvu s njim bila je još jedna osoba…”

 

Operativac Ratko Ljubojević potvrdio je da je „vozilo predato Ratku Romiću i još jednom licu iz Druge uprave RDB”. Kasnije je, kaže, čuo da je pomenuti „golf“ viđen u blizini Ćuruvijinog stana dok su operativci primenjivali meru tajnog praćenja.

Ratko Romić je priznao u izjavi da je preuzeo golf, viđen u blizini mesta ubistva. „Dragan Panić, šef smene, predao mi je automobil ujedno me upozorivši da je to auto Devetog odeljenja i da poseduje radiostanicu…” Rekao je i da je „automobil vraćao po uputstvima Milana Radonjića i odvezao ga kod ‘male kućice’ (deo objekta koji se nalazi u sastavu kompleksa zgrada na Senjaku čiji je vlasnik preduzeće ‘Srbijašume’) i u koverti ostavio ključeve pomenutog ’golfa’“. Auto je ostavio sa naznakom „za Milana Radonjića”. Operativac Ratko Ljubojević je izjavio da je dan ili dva nakon ubistva zamenio registarske tablice na službenom vozilu koje je on vozio, a to isto sugerisao je svim vozačima koji su učestvovali „u poslu“... „Od kolega iz odeljenja saznao sam da je neposredno pred prekidanje posla 11. aprila u Ulici Lole Ribara primećeno naše vozilo, beli ’golf 3’, koje je pre desetak dana bilo ustupljeno na korišćenje Ratku Romiću“. Seća se da je više radnika uočilo auto i tvrdi da su mu kolege rekle da su videli da je vozilom upravljao Ratko Romić. … Ljubiša Dragović, operativac zaposlen u Devetom odeljenju, na dan ubistva bio je u smeni od 7.30 do 15.45, u „opel omegi“ lociranoj u Palmotićevoj ulici, na uglu Lole Ribara. Kada je krenuo da prati Ćuruviju, zaustavio ga je muškarac star oko 40 godina, visine 180 centimetara, krupnije konstrukcije, kratko podšišan, sa visokim zaliscima. Na sebi je imao jaknu zelene boje. Pitao ga je „radi li za Zokija”, misleći na načelnika Devetog odeljenja Zorana Pavića. O susretu sa pomenutim muškarcem detaljno je obavestio nakon dva, tri dana svog načelnika Zorana Pavića. Shvatio je da Pavić zna o kom čoveku se radi…. „Neko od mojih kolega je pominjao da je zapazio pomenuti ’golf’ bele boje, koji sam ja dužio u devetom odeljenju u blizini stana Ćuruvije, kao i da je ’golf’ tom prilikom vozio Ratko Romić, jedan od rukovodilaca RDB“, rekao je i on.

Na terenu dvojica operativaca, prema tvrdnji vođe ekipe Svetozara Mirčevića, oko 16.15 sati ulaze u Mirčevićeva kola i nastavljaju zajedno Ulicom Lole Ribara. Prolaze pored Ćuruvije i njegove supruge, koji su se kretali levom stranom ulice. Čekajući na semaforu, u retrovizoru vide Ćuruviju koji ulazi u pasaž zgrade u kojoj živi. Javljaju položaj Ćuruvije i radiovezom dobijaju instrukciju o prekidu praćenja.

Jasno je sasvim da operativci koji su videli Ćuruviju morali su da vide i ubice.

Operativac Predrag Krivokuća kaže da su posao pod radnim nazivom „Ćuran“ počeli da rade otprilike desetak dana pre ubistva. Kako je svedočio, radio je sa kolegama Svetozarom Mirčevićem, Srđanom Jovanovićem, Goranom Milutinovićem, Sašom Vasićem, Nebojšom Vasićem… Neko od njih ga je upozorio da „posao“ tog dana rade sa naročitom pažnjom jer kretanje „objekta” prati i Radonjić.

„Nakon Ćuruvijinog dolaska na početak ulice u kojoj stanuje, obavešten sam od strane svojih kolega Svetozara Mirčevića i Saše Vasića o prekidu posla. Ali, nastavili smo da se krećemo Ulicom Lole Ribara prema Takovskoj … Radiovezom moj kolega Svetozar Mirčević, koji je sedeo sa moje leve strane, javio je da je objekat ušao u pasaž zgrade u kojoj stanuje. Nakon ovoga javljaju: ’Dežurni šef je naložio da napustimo objekat rečju: ‘Pusti to’”… Radnik DB-a Nebojša Soković kaže da je o svakoj promeni kretanja Ćuruvije mobilnim telefonom obaveštavao Zorana Pavića. „Dobili smo nalog o prekidu praćenja. I tom prilikom je došlo do greške.“ Operativci, takozvani „pešaci”, prema iskazima, nisu se odmah povukli i neki od njih nastavili su da prate Ćuruviju.

U sledećem broju gde je i kako završio dosije Slavka Ćuruvije    

Miloševićev zahtev

Slavko Ćuruvija je ubijen sa ispaljenih 17 metaka iz automatskog pištolja marke „škorpion”, 7,65 milimetara, u pasažu zgrade u Svetogorskoj 35, gde je živeo, na 50 metara od zgrade Komercijalne banke (preko puta), ratnog sedišta MUP a, u kojoj je bio i kabinet tadašnjeg ministra policije Vlajka Stoiljkovića, porodičnog prijatelja Mire Marković i Slobodana Miloševića. Pomoćnik načelnika Trećeg odeljenja RDB Beograd Stevan Basta tvrdio je u izjavi istražnim organima 2001. godine da je tokom juna 1998. godine na sastanku sa tadašnjim načelnikom Centra, rukovodstvu operativnih odeljenja DB Beograd prenet zahtev predsednika Republike Srbije Slobodana Miloševića da se preduzmu zakonom propisane represivne mere prema odgovornim licima onih sredstava javnog informisanja koja svojim izveštajem o događajima na Kosovu i Metohiji kompromituju mere državnih organa…. „Na istom sastanku tadašnji načelnik DB konkretizovao je izneti zahtev nalažući operativno angažovanje jedne ad hok formirane grupe operativnih radnika na planu analiziranja sadržaja izveštaja sredstava javnog informisanja.

Za koordinatora tih poslova određen sam ja….

U tom kontekstu je naloženo operativno angažovanje prema Ćuruviji”, naveo je između ostalog Basta.