Vesti

23. 01. 2014.

Autor: Tatjana Tagirov Izvor: Vreme

Legijina hiljadu i jedna priča

Promociju Legije kao važnog, krunskog, ključnog svedoka vršile su i vrše vlasti, oličene u raznim funkcionerima i visokim činovnicima. Budući da to čine razne vlasti, možemo govoriti o naslednom karakteru Legijinih svojstava svedoka. A to što mu se pripisuje sveznanje – kao što, opet, gotovo sve vlasti čine – predstavlja ga kao krunskog svedoka.

 

Profesorica Univerziteta Union Vesna Rakić Vodinelić, očito, nije bila impresionirana konferencijom za novinare na kojoj je objelodanjeno da je riješen slučaj ubojstva novinara Slavka Ćuruvije. Njen glas je među rijetkim disonantnim glasovima u javnosti: navodi da dok se neki hvale da je sve riješeno, većina šuti znajući da ništa nije riješeno; na kraju ostaje tek činjenica da je sve pore društva zahvatio namjerni zaborav ili "ćutanje" kao uvjet za opstanak na vlasti ili u njenim strukturama.

"VREME": U svom autorskom tekstu objavljenom na sajtu "Peščanika" pitate:

"Zašto se ponašamo kao da smo dobili konačno rešenje? Pa zato što se tako ponaša Aleksandar Vučić, a on sve najbolje zna." On je izjavio i da je riječ o državnom ubojstvu, vi to pravnički secirate i cijela stvar izgleda malo drugačije... Kako tumačite da se Vučić koji "sve najbolje zna" ni ovom prilikom nije izjasnio o svojoj ulozi u vrijeme ubojstva Slavka Ćuruvije? Izvinio se samo zbog toga što javnost i porodica čekaju skoro 15 godina da se zločin riješi.

VESNA RAKIĆ VODINELIĆ: Najpre o tome kako se doživljava Aleksandar Vučić u našoj političkoj javnosti. Raznim povodima, a najnoviji je raspisivanje izbora, iz Vučićeve stranke se čuje da će o tome odlučiti "predsednik (stranke) Vučić, jer on najbolje zna". Iz SNS-a se i u političku javnost proširuje glas da je u pitanju čovek koji "najbolje i najviše zna". Ovakav stav je, prvo, pripisiv političkoj i intelektualnoj nezrelosti SNS-a kao političke stranke, ali i nezrelosti drugih, među njima i formalno opozicionih stranaka, kao i delova javnosti, koja zapravo traži vođu da bi se oslobodila odgovornosti koju sobom nosi mogućnost izbora, koju nose pravo i obaveza odlučivanja. Drugo, Vučić, uprkos svom stvarnom ili pretendovanom preobražaju, ne čini ništa da bi takav, politički nezreo doživljaj preinačio ili sprečio. Sve se, dodatno, najviše zahvaljujući najčitanijim i najgledanijim medijima, zaodeva mističnom aurom o vremenu i okolnostima potrebnim za Njegovo promišljanje naše sumorne stvarnosti. Možemo to nazvati kultom ličnosti in statu nascendi, ili autoritarnošću, ili pak preuzimanjem gotovo svih delova vlasti u jedne ruke.

Svejedno je. U pitanju je pojava koja ugrožava ono malo demokratije i vere u nju, što je preostalo, ono malo svakog političkog legitimiteta, osim harizmatskog, koji je opet suprotan ideji vladavine prava.

Izostanak izvinjenja zbog ubistva Slavka Ćuruvije, uz istovremeno izvinjenje zbog predugog trajanja postupka razrešenja tog ubistva, jeste obezličavanje.

Država koju danas reprezentuje (više no iko drugi) Aleksandar Vučić, dužna je da reši zločin. Predugo trajanje postupka je nešto što se kao bezlična forma pravno ne toleriše, dok bi priznanje da je bio deo, i to ne nevažan deo jednog zločinačkog režima, bilo priznanje koje se moralno ne može tolerisati. Pravna odgovornost za dugo trajanje postupka je bezlična odgovornost države, dok bi moralna odgovornost bila individualna. Individualna odgovornost za zločine i nesreće u prošlosti ne uklapa se u ideju nekog ko zna najviše i najbolje, a mogla bi otvoriti i neka druga neprijatna podsećanja. Sve se ovo veoma uspešno formatira pred našim zabezeknutim licima i prolazi. Čak i kod onih kod kojih ranije ni nešto blaže ne bi moglo proći.

Kao ključnog svjedoka sada – ne samo mediji – označavaju Milorada Ulemeka Legiju. Istovremeno, znamo za silne laži koje je taj izgovorio na suđenjima na kojima je bio glavni akter – ni na jednom nije priznao ama baš niti jedno krivično djelo, od atentata na premijera Zorana Đinđića, do zločina "zemunskog klana". Vi kažete, Legiji se vjeruje: "Onako kako smo naučili – nekritički, bez postavljanja nepotrebnih pitanja." Kakav svjedok on može biti?

U tekstu koji pominjete "gospodina Legiju" sam nazvala naslednim krunskim svedokom, zato što su sve vlasti posle 5. oktobra o njemu stvarale sliku nekog ko zna sve, ko će reći sve i od toga će se protresti naš deo sveta. Podsećam, kada se u vreme prve vlade Vojislava Koštunice Legija predao vlastima, iz vlasti, posredstvom medija, raspirivana je fama da će Legija najzad progovoriti i reći sve.

Verujem da se sećamo šta je rekao na suđenju zbog ubistva Zorana Đinđića. Droga koja nije uništena, kamioni, avioni, Čeda Jovanović. Pokazalo se da je njegov iskaz, kao irelevantan, neupotrebljiv. Pokazalo se takođe, biću pristojna, da postoji ozbiljna sumnja u istinitost tog iskaza. Ne treba zaboraviti ni da je "gospodin Legija", bar tako se moglo pročitati u brojnim novinama pre nekoliko godina, tvrdio kako je priča da je Rade Marković naručilac Ćuruvijinog ubistva "smešna".

Sada istog tog Markovića, Legija, prema rečima tužioca za organizovani kriminal i prvog potpredsednika Vlade, označava kao nalogodavca. Ako bismo se stavili u položaj nekog ko je stranac pa mu preveli iskaze koje je dao Legija, i kad taj stranac ne bi ništa znao o njemu, niti njegovoj ulozi u raznim skandalima i paraskandalima, zaključio bi da je u pitanju neverodostojan svedok. Svedok koji menja iskaz o istom, za čiji se iskaz pred sudom ozbiljno sumnja da je neistinit, prosto je neverodostojan svedok – štaviše udžbenički primer. Promociju Legije kao važnog, krunskog, ključnog svedoka vršile su i vrše vlasti, oličene u raznim funkcionerima i visokim činovnicima. Budući da to čine razne vlasti, možemo govoriti o naslednom karakteru Legijinih svojstava svedoka.

A to što mu se pripisuje sveznanje (kao što, opet, gotovo sve vlasti čine) predstavlja ga kao krunskog svedoka. U očima javnosti Legija jeste čovek koji mračne okolnosti državno iniciranih zločina poznaje i može poznavati. Takvo mu je bilo formacijsko mesto.

U konkretnom slučaju, ako nema indicija da je i sam sudelovao u likvidaciji Slavka Ćuruvije, on je posredni svedok, svedok koji je nešto čuo, ili pročitao ili na drugi način saznao, a mogao je jer je radio na takvom "radnom mestu". To što stvarno zna, ne znači da o tome istinito svedoči. To što mu je rečeno, ne mora biti istinito. Zato su posredni svedoci, posmatrano sa stanovišta dokazivanja, redovno slabiji izvor saznanja za sud nego neposredni.

Skrećem pažnju na nedavni intervju Vuka Draškovića koji ne deli gotovo opštu euforiju omnipotentnog svedoka Legije, nego, naprotiv, tvrdi da bi njegovo učešće moglo opstruisati sudski postupak razrešenja ubistva Slavka Ćuruvije.

Kako tumačite to da se Branki Prpi, i samoj žrtvi, tokom svih ovih godina – njenom svjedočenju – ne daje dostojna pažnja, da je Legija i ovom prilikom "vjerodostojniji" od nje koja kao neposredni svjedok kaže da ubojica Slavka Ćuruvije nije bio nalik Miodragu Kuraku, odbjeglom navodnom likvidatoru koji je navodno neposredni ubojica?

Za razliku od Legije, Branka Prpa je neposredan svedok ubistva Slavka Ćuruvije.

Ona je videla i čula okolnosti ubistva Ćuruvije i, takođe kao žrtva, na svojoj koži osetila dodatne posledice ubistva, jer su je udarili, verovatno da bi što manje videla i čula. Neposredni svedoci su u teoriji sudskog dokazivanja značajniji i vredniji izvor saznanja za sud nego posredni.

To će reći svaki sudija, advokat, profesor prava. Branka Prpa je u nedavnom intervjuu NIN-u detaljno prenela svoja sećanja vezana za ovo krivično delo i pokazala posebnu pažnju prilikom prepoznavanja lica sa fotografije, da ne bi teretila pogrešno lice. Niko iz vlasti, međutim, ne samo da nije paradirao njenim iskazom – nije ga ni pomenuo.

U televizijskim debatama povodom ovog slučaja, za Branku Prpu je rečeno da je ona svedok čiji iskaz će ocenjivati sud. Pa nije li i Legija svedok, čiji će iskaz takođe ocenjivati sud? Po držanju vlasti, izgleda da je njegov iskaz, već inicijalno, izvan svake sumnje. Ja samo moram da se nadam da će sud postupati onako kako zakon, pravna teorija i sudska praksa nalažu.

Dakle, sve dokaze sud ocenjuje slobodno, nevezan zakonskim ili vanzakonskim pravilima o tome da jednom svedoku mora ili ne sme verovati. Moram verovati da će sud sve svedoke tretirati ravnopravno i da će dobro obrazložiti kojima od njih poklanja veru i zbog čega. To je dužnost koja spada u ispravno obrazlaganje presude.

Tužilac Miljko Radisavljević je, kako ste primijetili, uhapšene na konferenciji za novinare nazvao ubojicama. Kako to, s obzirom na praksu Evropskog suda za ljudska prava, može utjicati na daljnji tok eventualnog postupka?

Mislim da bi bilo dobro da kratko prikažem stavove Evropskog suda za ljudska prava koji se odnose na povredu pretpostavke nevinosti, iz člana 6 stav 2 Konvencije.

Čvrsti stavovi koje je Evropski sud zauzeo o standardima koji se primenjuju radi ocene da li je povređena prezumpcija nevinosti su sledeći:

1) Ova prezumpcija važi samo za lica optužena za krivično delo (premda ima i nekih izuzetaka, kada je prezumpcija proširena i na disciplinske postupke (Albert i Le Compte protiv Belgije, 1983, A br. 58).

2) Prezumpcija nevinosti vezuje u najvišem stepenu: sud ne sme, pre objavljivanja presude, ni na koji način staviti do znanja da je formirao svoj stav o odgovornosti okrivljenog (brojne odluke, na primer: Bohmer protiv Nemačke, str. 55).

3) Svi državni organi, a ne samo sud, imaju obavezu da poštuju pretpostavku nevinosti. Tako je Evropski sud našao da je ova pretpostavka povređena zato što je policija saopštila da je okrivljeni bio inicijator jednog ubistva (Allener de Ribemont protiv Francuske).

4) Sadržina izjave koja se odnosi na okrivljenog mora prejudicirati njegovu krivicu, tj. nije svaka izjava koja se odnosi na okrivljenog takva da vređa prezumpciju nevinosti. U predmetu Daktaras protiv Litvanije, Evropski sud je naglasio da se izjave zvaničnika moraju "posmatrati u njihovom pravom kontekstu", pa je u ovom predmetu našao da tužilac nije povredio pretpostavku nevinosti kada je naveo da je opravdanost pokretanja postupka protiv okrivljenog "potvrđena" dokazima.

Iz ovog proističe da javni tužilac ne sme javno reći da je neko ko još nije ni optužen kriv, ni da je izvršilac, niti da je ubica. Formula koja se koristi jeste "osumnjičen" za izvršenje određenog krivičnog dela, bilo kao podstrekač, izvršilac, saizvršilac ili pomagač. Ako se pokaže da je Radisavljević išao dalje od toga, kao što se moglo videti na sajtu RTS-a, i da je povredio pretpostavku nevinosti, to će baciti nepotrebnu senku na suđenje. Dramatično objavljivanje krivičnog progona preko medija, umesto standardnog stručno sačinjenog saopštenja, uvek sobom nosi taj rizik. Ali, bez medija prvi potpredsednik ne bi bio to što jeste, a bez javnog tužioca to bi bilo nesumnjivo uplitanje u javnotužilačke nadležnosti.

Stvar ne sme tako da "ponese" ni političare ni profesionalne tužioce da zaborave da oni nisu sud, kao ni da javnost kojoj se obraćaju takođe nije sud.

Ova konferencija za štampu jeste školski primer "suđenja putem štampe", kako se to nekad nazivalo, odnosno medijskog pritiska (uz ostale pritiske), kako se to naziva danas. Čak i ako evropska politička javnost "oprosti" ovaj manir, neće Evropski sud za ljudska prava.

Među rijetkima ste koji su se ovih dana prisjetili i (vjerojatnog) ubojstva sudije Nebojše Simeunovića, kojega jednom godišnje – na godišnjicu smrti – spominje tek njegova sestra; i nikome ništa. Da li ta činjenica utječe na sliku koju aktualna vlast želi prikazati: da će sva sporna politička ubojstva biti riješena?

Smrt – po svemu sudeći – posledica ubistva sudije Nebojše Simeunovića zaboravljena je najviše zato što oni koji su profesionalno morali biti solidarni – sudije, pa i javni tužioci – to nisu bili. Nerazjašnjena smrt sudije Simeunovića je jedna od velikih profesionalnih i ljudskih sramota srpskog pravosuđa, sramota koja će se možda zaboraviti u javnosti. Tim više će biti neoprostiva.

Ona tereti i raniju političku vlast, ne samo sadašnju. Boris Tadić je još dok je bio predsednik pominjao sudiju Simeunovića kao čoveka koji je odbio da ga pritvori. Političku volju da se njegova smrt razjasni nije imao, ili je nije pokazao. Sudije Srbije su tada "odvažno" ćutale, što nastavljaju i danas. Ius puniendi u apstraktnom smislu ima država, a konkretna istraga i progon su u rukama ne tako bezlične policije i ne tako bezličnog nadležnog tužioca. To što nije bilo i što danas nema političke volje da se razreši smrt Nebojše Simeunovića ne sme osloboditi ni nadležnog tužioca ni policiju teške odgovornosti koju snose.

Slažete li se sa onima koji danas tvrde da je i bivša, vlast demokrata, mogla doći do istovjetnih rezultata kao i ova naprednjačko-socijalistička u slučaju Ćuruvija? I kak o tumačite činjenicu da više nitko ne govori ništa o političkoj pozadini ubojstva premijera Zorana Đinđića? U Specijalnom sudu za oružanu pobunu, koja je prethodila atentatu, traje suđenje koje kao da nikoga više ne zanima, ni javnost niti demokrate, ma kojoj frakciji trenutno pripadali. Kao da je odlaskom Srđe Popovića i ta tema sahranjena...

Na to pitanje, da sam pala sa neke druge planete, mogu odgovoriti ovako: ma ko da je na vlasti, tužioci i sudovi moraju raditi svoj posao. Problem je upravo u političkoj vlasti i podložnosti pravosuđa političkoj vlasti. Kao da nam

poručuju: bolje je da ćutimo o osetljivim predmetima, a pisnućemo samo kad nas pritisnu. I tako neko gradi političku karijeru na tom ćutanju (Vučić), a nečija politička karijera, i zbog toga, pored koječega drugog, propada (Tadić). Zašto bi bilo realno očekivati da se sudski utvrdi politička pozadina atentata na Zorana Đinđića, kad nam se pred očima gradi slučaj u kojem se izbegava sudsko utvrđivanje političke pozadine ubistva Slavka Čuruvije?

Uz svu pompu koja je načinjena. Za vreme ranije vlasti, izuzev najnovijeg, u Šeherezada maniru datog iskaza Legije, nema ničeg novog. Na ranijem činjeničnom stanju mogao se graditi sudski slučaj Slavka Ćuruvije, kao i današnji – bez ispitivanja političke pozadine i bez utvrđivanja ko je krajnji nalogodavac ubistva.

Suđenje za oružanu pobunu, tačno je, ne zanima političke stranke. A da li zanima vas novinare? Da li zanima nas građane? Čini mi se da je odgovor na oba pitanja: ne. Zašto je to tako? Pa, nije se nama desilo, a mi smo jedno sebično (već polako postajemo i autistično) društvo. Društvo bez empatije, skup poluubijenih individua sa oskudnom međusobnom komunikacijom. Kao i svako društvo siromašnih ljudi, bez utopije, sa ograničenom nadom, do sutra. Tu već nismo sami. Samo što u društvima koja su organizovana postoji odgovornost, makar i bez empatije, a u neorganizovanom društvu nema ni odgovornosti.

Društvena organizacija može da promeni svest, pre nego što će promena svesti poboljšati društvenu organizaciju. Čini mi se, pre Marks nego Veber. Makar u ograničenom domenu.